Prvi cilj Albanaca Kosovo republika

REŠENjE kosovskog pitanja se ne nazire, a u literaturi se često navodi da je drama počela pogrešnom decentralizacijom po Ustavu SFRJ iz 1974. godine, koji je od Kosova načinio državu, po svemu, osim po imenu. Pokrajina je dobila Ustav, izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast, predstavnike u ustanovama federacije. Iz naziva je izbačena reč Metohija, dozvoljena je upotreba albanske zastave. Odbijen je samo zahtev albanske političke i intelektualne elite da Kosovo postane sedma jugoslovenska republika, ali je pozornica za tragične događaje devedesetih postavljena. Nastupio je period razbijanja i cepanja celovitosti Srbije.

Istraživači koji su se bavili kosovskim pitanjem uglavnom bi se zaustavili na ovim činjenicama i okrenuli događajima iz novije istorije. Istoričar dr Petar Ristanović je, međutim, pokušao da popuni prazne stranice i detaljno rasvetli uvod u krvavi sukob, a to je bio period tokom poslednje dve decenije postojanja Jugoslavije. Knjiga "Kosovsko pitanje 1974-1989", koju će uskoro objaviti "Informatika" i "Prometej", omeđena je "od Ustava do Ustava", odnosno od usvajanja Ustava 1974, kada su pokrajine u sastavu Srbije dobile sve atribute republika, pa do usvajanja amandmana na Ustav Srbije, u martu 1989, čime je ovakav položaj pokrajina ukinut.

- USVAJANjEM Ustava SFRJ i Zakona u udruženom radu okončano je deceniju dugo preoblikovanje jugoslovenske federacije - kaže Ristanović. - Sredinom šezdesetih Josip Broz Tito je, lomeći se između dva koncepta federacije, oličene u Aleksandru Rankoviću i Edvardu Kardelju, odabrao put ovog drugog. Započet je preobražaj Jugoslavije čiji su deo podjednako bile neuspela privredna reforma iz 1965, Brionski plenum, reorganizacija armije i same partije, i konačno, ustavne promene 1967-

-1971. Glavni arhitekta novog sistema, Kardelj, podržan mahom od mlađih kadrova iz partijske elite, osmislio je "federaciju ravnoteže" u čijoj je izgradnji najvažnije bilo obračunati se sa državnim centralizmom.

SRBIJA je Ustav iz 1974. dočekala kadrovski unazađena posle niza smena najviših funkcionera, sa slabim položajem u federaciji. Teške posledice ostavili su obračun sa rankovićevcima posle Brionskog plenuma, otpadništvo Dobrice Ćosića, odlasci pod pritiskom Koče Popovića i Mijalka Todorovića, obračun sa "liberalizmom" i "tehnomenadžerstvom".

- Od usvajanja Ustava, pa do velikih demonstracija Albanaca u više gradova SAP Kosova u proleće 1981. albanska dominacija u pokrajini bila je potpuna - navodi Ristanović. - Kosovo je ostalo zvanično pokrajina u sastavu Srbije ali je istovremeno uzdignuto u rang gradivnog elementa federacije. Stepen autonomije pokrajina u sastavu Srbije i prava koje su date narodnostima su bili toliki da je CK SKJ posle demonstracija zaključio da sličan primer ne postoji ni u jednoj drugoj državi na svetu.

RISTANOVIĆ naglašava da su odredbe Ustava SR Srbije u kojima su definisani odnosi pokrajina sa republikom bile neprecizne i nedovoljno jasne, što je dozvoljavalo njihovo različito tumačenje:

- To je omogućilo kosovskim rukovodiocima da se ponašaju kao da se nalaze na čelu federalne jedinice već potpuno nezavisne od Srbije. U formalnim prilikama poštovana je činjenica da je Kosovo i dalje samo pokrajina, ali je u praksi sve činjeno da se iskaže što veća samostalnost. Prilikom proglašavanja Ustava SAP Kosova 27. februara 1974. niko iz republičkog rukovodstva nije pozvan na svečanost. Umesto usklađivanja politike često se dešavalo da funckioneri iz pokrajina prilikom odlučivanja na saveznom nivou glasaju protiv predloga republičkih funkcionera. Još češće, iskazivali su potpunu nezainteresovanost za pitanja koja su bila važna Srbiju.

Za to vreme u vrhu kosovskog rukovodstva Srbi, Crnogorci i Turci su bili zastupljeni srazmerno nacionalnom ključu. Njihov uticaj na donošenje ključnih odluka nije bio veliki. Tek posle demonstracija 1981. Srbi sa Kosova i beogradska štampa su počeli da govore o njima kao o "klimoglavcima" koji su uživali u privilegijama visokih položaja i tokom mandata za sebe i svoje porodice obezbedili kuće i stanove van Kosova.

- NA KOSOVU je izgrađen sistem u kome su glavnu ulogu igrale međusobno isprepletane porodične dinastije - kaže Ristanović. - Najviši rukovodioci su na uticajna mesta dovodili rođake i povezivali se bračnim vezama. Koliko je takva praksa bila rasprostranjena svedoče slučajevi Džavida Nimanija i Fadilja Hodže, koji su napravili porodične mreže u vlasti. Na Kosovu je bila popularna izreka: Kome je Bog otac, lako mu je da bude svetac. (Ovde bi možda bilo bolje reći da im je uticaj bio toliko da su ih posle 1981. nazivali "socijalistički mandarini").

Kosovo je u to vreme pritiskala velika nezaposlenost, pa su funkcioneri zapošljavanjem jednog ili dvojice članova neke porodice vezivali za sebe čitavu familiju, koja je ponekad imala i nekoliko desetina članova.

- MEĐU albanskim funkcionerima najuticajniji je bio Fadilj Hodža - objašnjava Ristanović. - Bio je omiljen među Albancima, jedini jugoslovenski političar čije su slike na mitinzima nosili zajedno sa Titovim. Fadilj se ponašao kao lider svih Albanaca u Jugoslaviji. Novinari i publicisti iz Beograda tokom osamdesetih su ga optuživali za održavanje veza sa režimom Envera Hodže. Određene veze su zaista postojale, ali se o njihovom karakteru nedovoljno zna. Izvesno je da je osećao snažnu odanost albanskoj nacionalnoj ideji. Konzul Albanije u Beogradu, Lik Seiti, posle razgovora sa Hodžom u septembru 1970. preneo je da je kod njega primetio snažno osećanje "albanizma". Fadilj mu je obećao da će ukoliko dođe do agresije protiv Albanije biti lojalan vojnik Envera Hodže i da se niko sa Kosova neće boriti protiv Albanaca.

Tokom istraživanja Ristanović je došao do zaključka da su Albanci smatrali da opstanak Kosova u okviru Srbije predstavlja nastavak njihove diskriminacije:

- Sve dok je Kosovo makar i formalno bilo pokrajina u okviru Srbije postojala je mogućnost da se odnosi između njih promene i vrate na one iz perioda pre ustavnih promena, što bi u velikoj meri umanjilo uticaj pokrajinske elite i učinilo je zavisnom od Beograda. Odbrana autonomije i pripremanje proglašenja republike je zato bilo i nacionalni i lični cilj. Iako izjave koje su bivši pokrajinski rukovodioci davali posle 1990. treba uzimati sa velikom rezervom, simptomatično je svedočenje Mahmuta Bakalija pred Haškim tribunalom, u procesu protiv Slobodana Miloševića. Bakali je tada izjavio da je nakon donošenja Ustava iz 1974. cilj Albanaca bio da Kosovo postane republika, poput Hrvatske ili Slovenije.

ALBANIZACIJA IZA PARAVANA

ALBANIZACIJA je rađena iz paravana zvanične politike, iako je često bilo jasno da se radi o isključivo nacionalnom cilju - objašnjava Ristanović. - Obeležavanje tradicionalnih praznika Srba - proslava Vidovdana na Gazimestanu, vašari o Velikoj Gospojini u Gračanici i Dečanima, sabor u Deviču - potiskivano je pod izgovorom da su to verske svečanosti, dok su sa druge strane albanski nacionalni praznici podržavani i masovno obeležavani.

SUTRA: Agenti iz Tirane haraju pokrajinom