Tirana i Moskva uzbunjuju Šiptare

KOSOVO republika, bio je poklič koji se 1981. sa Univerziteta u Prištini proširio i ostalim gradovima tadašnje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Bio je to dotad najžešći sukob u pokrajini, a prvi put su na demonstrante u Jugoslaviji poslati vojnici JNA. To je dovelo do eskalacije nasilja, u kojem je poginulo više osoba, ali i sve većeg nasilja albanskog stanovništva nad srpskim življem.

Demonstracije su započele 11. marta 1981. u kantini studentskog doma. Kao povod je poslužio, navodno, loš kvalitet hrane. Iz početka su izvikivane isključivo parole socijalne prirode, da bi potom studenti počeli da uzvikuju: "Trepča radi, Beograd se gradi", "Hoćemo dela, a ne reči!", "Neko u foteljama, neko bez hleba!", "Dokle u podrumima?", "Dole buržoazija!". Pokrajinske vlasti su reagovale tako što su na studente tokom noći poslale miliciju. Pohapšeno je nekoliko desetina studenata, a pokrajinsko rukovodstvo je potom na vanrednom sastanku osudilo demonstracije. Delovalo je da je kriza završena.

NEKOLICINA pokrajinskih rukovodilaca upozorila je da je nacionalizam kod omladine u porastu i da na to niko ne reaguje. Azem Vlasi, koji je učestvovao u razgovoru sa demonstrantima, tvrdio je da je postojalo militantno jezgro demonstranata koje je drugima planski nametalo parole.

Nekoliko dana kasnije u internatu učenika Više pedagoške škole u Prizrenu, pronađene su tri razglednice sa Titovim likom na kojima je pisalo: "Smrt ideji čobanina! Živelo Kosovo - Albanija! Živeo Enver! Studenti, učenici, albanski narode Kosova - napred u demonstracije! Živeo Enver Hodža! Smrt fašizmu - sloboda narodu! Titova ideja na herojskom Kosovu umreće kao i njegovo telo! Napred studenti! Živela Albanija!" Tih dana goreo je konak manastira Pećka patrijaršija. Zvanična istraga je okrivila loše instalacije, međutim, u krugovima SPC je vladalo uverenje da je konak zapaljen. Patrijarh German je u pismu predsedniku Predsedništva SR Srbije Dobrivoju Vidiću otvoreno izjavio da je požar podmetnut. Jugoslovenski mediji su ostali nemi na ove incidente.

NOVA eskalacija protesta dogodila se kada je na Kosovo 26. marta došla štafeta mladosti. Režimska manifestacija iskorišćena je za masovna okupljanja na kojima su studenti najpre tražili da se iz zatvora puste njihove kolege, a onda su im se masovno pridružili radnici i seljaci. Uzvikivane su parole "Kosovo republika", "Živeo Adem Demaći" (tada u zatvoru), te "Sloboda, jedinstvo, demokratija" i "Hoćemo ujedinjenje svih albanskih zemalja". Namera demonstranata je bila da se umešaju među narod na mitingu i pozovu ih da im se pridruže.

Ni dolazak vojske nije zaustavilo plimu okupljanja. Stanovnici prigradskih naselja su u grupama hrlili ka centru Prištine. Kada bi milicija pokušala da ih zaustavi probijali su blokade kamenicama i motkama. Osim u Prištini, protesti su se proširili i po drugim kosovskim gradovima.

Suočene s takvim izlivom narodnog neraspoloženja, pokrajinske vlasti su naredile miliciji da nerede zaustavi brutalnom silom. Pokrajinom su se širile glasine o desetinama mrtvih, o srpskim policajcima koji bez milosti ubijaju albansku omladinu...

U MITROVICI su povod za demonstracije bile glasine da milicija "baca decu sa mosta i davi ih". Šaputalo se o desetinama mrtvih u Prištini i o zločinima srpske vojske i milicije. Bunt je podstican i podrugljivim porukama iz drugih gradova: "Đakovica - izdajica, Mitrovica - kukavica".

Posle 3. aprila većih okupljanja u pokrajini nije bilo, ali je situacija još dugo bila napeta. Kolale su glasine da je došlo do sukoba milicije iz pokrajine i specijalnih jedinica iz Srbije, da su Mahmut Bakali i Azem Vlasi uhapšeni, da su demonstracije izbile u Hrvatskoj... Krhki mir je vladao zahvaljujući velikom broju milicajaca i vojnika.

NA PLENUMU Centralnog komiteta SKJ zaključeno je da je u pitanju bila "neprijateljska i kontrarevolucionarna akcija, s ciljem rušenja ustavnog poretka, ugrožavanja integriteta SFRJ i grubog narušavanja bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti. [...] Demonstracije su bile delo neprijateljskih snaga koje su delovale unutar albanskog stanovništva na Kosovu i u dosluhu sa reakcionarnim snagama i agenturama u svetu." Parola "Kosovo republika" je osuđena kao nacionalistička i separatistička.

Mnogo godina kasnije, političari sa Kosova su pokušavali da odgovornost za oštru intervenciju milicije prebace na savezno rukovodstvo. Tako je Azem Vlasi tvrdio da je u studentske domove upao savezni odred milicije, koji su činile "tabadžije", i koji je bio pod kontrolom rukovodstva federacije. Međutim, naredbu o upotrebi sile mogao je da izda samo Komitet za ONO i DSZ, na čijem čelu je bio Mahmut Bakali. Među Albancima se govorilo o brutalnosti srpske milicije, iako nijedan pripadnik republičkih snaga bezbednosti, osim onih u specijalnom odredu savezne milicije, 26. marta nije bio angažovan u pokrajini.

TOKOM devedesetih neki albanski političari su tvrdili da su demonstracije osuđivali jer su morali. Bakali je više puta govorio da je termin "kontrarevolucija" prvi izrekao Azem Vlasi. Vlasi se branio zbog korišćenja ovog termina i tvrdio kako ga je prvi upotrebio Fadilj Hodža.

Jugoslovensko rukovodstvo je ocenilo da su za izbijanje nereda odgovoran "unutrašnji neprijatelj", potpomognut od obaveštajne službe Albanije i albanske emigracije. Na zatvorenoj sednici CK SKJ Lazar Mojsov je govorio o mogućoj umešanosti SSSR u događaje. Taj deo izlaganja je kasnije izostavljen iz brošure sa sednice koja je štampana za javnost.

JEDINSTVEN stav oko odgovornosti za demonstracije ne postoji ni među Albancima na Kosovu. Pripadnici nekadašnje komunističke elite smatrali su da je izlazak na ulice bio greška, jer je doveo do velikog pritiska na pokrajinu i sprečio da postane republika mirnim putem.

Azem Vlasi je izjavljivao da su događaje organizovali pripadnici ilegalnih enverističkih grupa pod uticajem Albanije. Smatrao je i da su značajnu ulogu odigrale obaveštajne službe Albanije i zemalja istočnog bloka. Mahmut Bakali je u pismu državnom sekretaru SAD Lorensu Iglbergeru, u avgustu 1990, napisao da su događaji 1981. bili inscenirani i da poseduje dokaze za to. Kao i Vlasi, sumnjao je u umešanost sovjetske, bugarske i albanske tajne službe, ali i KOS-a i SDB Srbije. Mogućnost da je demonstracije podstakao sovjetski KGB pominjao je i tužilac na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom.

STROGO POVERLjIVO O ŽRTVAMA

BROJ stradalih u trodnevnim neredima je do danas ostao predmet spekulacija. Na sednici Predsedništva SFRJ, Mahmut Bakali je izjavio da je poginulo devet osoba - pet vojnika u Prištini, po dva građanina u Uroševcu i Vučitrnu, kao i da se jedan milicajac nalazi u kritičnom stanju. Na istoj sednici savezni sekretar za unutrašnje poslove Franjo Hreljević je rekao da je poginuo jedan milicajac. Stane Dolanc je izjavio da je stradalo devet demonstranata i dva milicajca. Na konferenciji za štampu Bakali je stranim novinarima izjavio da je poginulo osam građana i jedan milicajac. To je ostao zvaničan broj. Na osnovu materijala označenih sa "Strogo poverljivo" i "Državna tajna", može se tvrditi da je to bio tačan broj. Činjenica je da su Albanci na Kosovu izgradili snažan kult "mučenika". Na spiskovima tih mučenika nikada se ne navodi više od osam imena.

SUTRA: Partija prećutkuje iseljavanje Srba