Titova smrt signal za nove nemire

BOLEST, smrt i sahrana Josipa Broza, koja je prerasla u javni spektakl i period žalosti, uticale su na privremeno smirivanje unutrašnjih i spoljnih izazova. Čak je i antijugoslovenska propaganda iz Albanije nakratko utihnula. Enver Hodža je uputio zvanično saučešće povodom njegove smrti, a Mehmet Šehu je pohvalio "federaciju kakvu je konstituisao predsednik Tito", što nijedan albanski političar nije učinio tokom prethodnih trideset godina.

Scenariji koji su predviđali unutrašnje nemire i vojnu intervenciju spolja nisu se ostvarili, pa je izgledalo da je Jugoslavija položila svoj najveći ispit. Ali, ispod površine, odnosi u rukovodstvu SFRJ su bili poremećeni. Brzo su razbijene iluzije Draže Markovića, predsednika Skupštine SFRJ, i Petra Stamoblića, člana Predsedništva CK SKJ i SFRJ, da će Srbija posle Titove smrti povratiti pozicije u federaciji i čvršće prigrliti pokrajine.

LOŠE funkcionisanje političkog sistema direktno je uticalo da situacija na Kosovu, pored ekonomske krize, postane hroničan problem i trajni izvor nestabilnosti do raspada države. Zbog ustavnog uređenja SR Srbija nije imala instrumente kojima bi direktno mogla da utiče na sređivanje stanja u pokrajini. Pokrajinska elita je, sa druge strane, probleme "gurala pod tepih" i trošila snagu na suprotstavljanje težnji republike da čvršće prigrli pokrajine. Partijski vrh i organi federacije su imali snage da utiču da se problemi na Kosovu i u funkcionisanju SR Srbije reše, ali su izbegavali da to učine. Kosovski problem se produbljivao i sve razornije delovao na odnose u federaciji.

Iz Srbije su pokušavali da objasne da problemi na Kosovu nisu samo njeno unutrašnje pitanje, već da je to "pitanje egzistencije Jugoslavije". Rukovodstva Hrvatske i Bosne i Hercegovine bila su protiv bilo kakvih izmena u uređenju Srbije, smatrali su da bi to bio presedan na osnovu kojeg bi se kasnije preispitivao čitav jugoslovenski politički i društveni sistem. Predstavnici Bosne i Hercegovine, zajedno sa Slovencima, odlučno su se suprotstavljali promeni sistema iz 1974, ali su istovremeno rukovodstva obe republike bila u sukobu oko izdvajanja za nerazvijene.

JUGOSLOVENSKI vrh očekivao je, neposredno posle demonstracija 1981, da će ih Albanija osuditi i podržati suverenitet SFRJ. Ali, stav albanskog rukovodstva bio je suprotan. Ambasador Albanije u Beogradu, Sokrat Pljaku, podržao je demonstracije, jer su one, kako je izjavio, buknule zbog socijalnih problema. Ubrzo posle toga, u zvaničnom partijskom listu "Zeri i populit" objavljen je tekst u kome je podržan zahtev da Kosovo postane republika i posredno, preko kritike Londonskog ugovora, zahtev za ujedinjenje Kosova sa Albanijom.

Predsednik Albanije Enver Hodža je znao da bi uključivanje milion i dvesta hiljada Albanaca sa Kosova u novu državu donelo nagrizanje monolitnosti albanskog društva, težnju za slobodama, demokratizacijom i otvaranjem. Albanska spoljnopolitička doktrina se zasnivala na ideji da domaću javnost treba štititi od "spoljne infekcije", pa je Enver Hodža odlučio da Albanija podrži demonstracije i zahtev za proglašenje republike, ali ne i izdvajanje Kosova iz Jugoslavije.

ČESTI natpisi u tamošnjim novinama govorili su o nasilju policije na Kosovu, gušenju slobodnog izjašnjavanja Albanaca o nacionalnoj pripadnosti i sprečavanju da se na Kosovu, gde čine veliku većinu, oslobode starateljstva Srbije i izdvoje u posebnu republiku. Frok Cupi, prvi urednik "Rilindja Demokratike", prvog slobodnog lista posle pada komunizma u Albaniji o izveštavanju medija u ovom periodu o situaciji na Kosovu je zapisao: "Nažalost, mi nismo znali što se stvarno događa. Za nas je to bio drugi svet gde je postojala ogromna zemlja koja je htela da ubije našu braću. Bili smo potpuno slepi."

Događaji na Kosovu uticali su da bukne aktivnost albanske ekstremne emigracije. Eskalirala je teroristička aktivnost, posebno u Belgiji, podmetnut je požar u poslovnici JAT-a, zapaljeno je turističko predstavništvo SFRJ u Briselu, napadnuti su klubovi radnika, zapaljen autobus "Jugoekspresa" iz Leskovca, i konačno, albanski emigrant Musa Hoti ubio je Stojana Đerića, službenika jugoslovenske ambasade, i ranio drugog službenika, Redžu Zeku.

DEMONSTRACIJE podrške zahtevima Albanaca na Kosovu i u ostatku SFRJ su bile početak okupljanja albanske emigracije oko zajedničkog cilja. Značajnu ulogu je odigrala albanska obaveštajna služba. Njen cilj je bio da otupi delovanje raznih frakcija emigracije protiv režima Envera Hodže i usmeri ih ka Jugoslaviji. Podršku su našli među krugovima hrvatske proustaške emigracije sa kojima je otpočela bliža saradnja. Zemlje Zapada su nastavljale da zvanično vode politiku podrške jedinstvenoj i stabilnoj SFRJ, ali su tolerisale rad ekstremnih emigrantskih organizacija i često im pružali podršku preko svojih tajnih službi i međunarodnih organizacija. Jugoslovenska SDB je posebno upozoravala na Belgiju i Švedsku kao pogodno tlo za delovanje ekstremne emigracije.

Posle smrti Envera Hodže u aprilu 1985. i dolaska na čelo PRA Ramiza Alije, u jugoslavenskom rukovodstvu se javio strah da će se Albanija prikloniti jednom od blokova i da bi cena za to mogla da bude podrška albanskim teritorijalnim pretenzijama prema SFRJ. Ali, Alija je odlučio da nastavi sa dotadašnjom politikom i odnos prema Jugoslaviji se nije menjao. Ramiz Alija je ponavljao teze o teškom položaju Albanaca u Jugoslaviji, tvrdio "da progoni Albanaca u SFRJ poprimaju formu inkvizicije" i da se na Kosovu događa "otvorena politička i nacionalna diskriminacija Albanaca".

TOKOM osamdesetih godina prošlog veka Albanija je vodila upornu antijugoslovensku kampanju. Propaganda je u zemlji trebalo da stvori sliku Jugoslavije kao nepouzdanog partnera i suseda, a cilj je bio da se pod okriljem brige za srodnike koji trpe progon skrene pažnja sa unutrašnjih problema. Na spoljnom planu, cilj je bio da se Albanija postavi kao pokrovitelj svih Albanaca. Podsticani su nacionalizam i separatizam i tako produbljivan jaz prema ostalim jugoslovenskim narodima.

Manipulisano je parolom "Kosovo republika", mediji su promovisali ideje o ilirskom poreklu Albanaca, njihovoj autohtonosti na Kosovu i pravu na sopstvenu teritoriju. Popularisani su "borci za ujedinjenu Albaniju", razni nacionalni heroji iz prošlosti koja je bila visoko mitologizovana. Insistiralo se da su Srbi krivi za nacionalno, ekonomsko i kulturno "ugnjetavanje" Albanaca. U "Zeri i populit" je objavljeno da srpski šovinisti "Albance muče, hapse i ubijaju i to ne zbog toga što su učinili neki zločin, ne zato što su prekršili neki zakon, ne zato što su nekoga uvredili, nego jednostavno zato što su Albanci".

VEZE SA USTAŠKOM EMIGRACIJOM

PRIPADNICI albanske i ustaške ekstremne emigracije su se povezali, tako da je u Stokholmu proteste organizovao "Albansko-hrvatski komitet". Okupljeni su nosili fotografije Tuđmana, Gotovca, Parage, Veselice. U Parizu su okupljeni nosili zastave NDH i "velike Albanije". U Frankfurtu 11. aprila demonstracije su organizovali pripadnici ustaške organizacije "Hrvati u egzilu" i albanskog "Crvenog fronta". Nosili su transparente na kojima je pisalo da ustaju protiv "ugnjetavanja i mučenja" u njihovim domovinama Hrvatskoj i Kosovu, tražili su "obustavljanje svih istražnih mera protiv hrvatskog i albanskog naroda" i da Nemačka stopira kredite Jugoslaviji.