Skrnavljenje grobalja i manastira

ALBANSKA emigracija se služila najrazličitijim metodama u pokušajima da internacionalizuje kosovsko pitanje. U Švedskoj su zakupljivali oglasni prostor i koristili ga da pišu o diskriminaciji Albanaca u SFRJ. Pod plaštom naučnih skupova albanski intelektualci su organizovali diskusije na kojima su se zalagali da Kosovo postane republika i dobije pravo na secesiju. Svoje zahteve predstavljali su kao borbu za ostvarivanje osnovnih ljudskih prava.

Belgija je, pored Švajcarske i Nemačke, važila za najsnažnije uporište albanske ekstremne emigracije u Evropi. Od početka sedamdesetih u njoj se dogodilo najviše terorističkih napada koje su izvršili albanski emigranti.

AMERIKA i SSSR su se zalagali za nezavisnu i jedinstvenu Jugoslaviju, ali je iz SAD ubrzo posle Titove smrti počela da stiže podrška pobunjenicima protiv jugoslovenskog režima. U osudi kršenja ljudskih prava posebno su bili glasni pojedini kongresmeni, prvenstveno Tom Lantoš, koji se kasnije istakao kao odlučni albanski lobista. Pažnju Zapada su mnogo više zaokupljali antisovjetska kretanja u Poljskoj i Mađarskoj, dok je Jugoslavija već od 1984. smatrana za samo jednu od komunističkih zemalja u kojoj će morati da dođe do promene poretka. Zbog toga su u SAD bili spremni da dozvole agresivno delovanje emigrantskih grupa, posebno pod plaštom borbe za ljudska prava.

Prema podacima saveznog SUP-a sredinom osamdesetih u inostranstvu se nalazilo oko 70.000 radnika Albanaca iz SFRJ. Oko 55.000 je bilo sa prostora SAP Kosova. Sve do 1981. najviše je bilo sezonskih radnika, ali je posle demonstracija otišlo nekoliko stotina profesora, nastavnika, studenata...

DO KRAJA osamdesetih veliki broj Albanaca iseljenih u države Zapadne Evrope i SAD je bio pod uticajem ekstremne organizacije. U klubovima pod kontrolom ekstremne emigracije priređivane su večeri patriotske poezije, gledani filmovi i televizijske emisije iz Albanije... Rasturan je list "Zeri i Kosoves" u kome se govorilo o "genocidu na Kosovu", "pljačkanju Kosova" i štampani proglasi za rušenje Jugoslavije.

Kosovo je u to vreme živelo na račun ostatka Jugoslavije. Oko sedamdeset posto svih društvenih potreba pokrajine je finansirano iz federacije. Duboka kriza u koju je upala jugoslovenska ekonomija, uticali su da umesto poboljšanja dođe do još dubljeg pogoršanja ekonomskog stanja u pokrajini. Nestašice brašna, hleba, šećera, ulja, mleka, deterdženta, kafe, sanitetskog materijala i drugih artikala su posebno teško pogodile kosovsko društvo. Zbog toga su građani bili laka meta nacionalističke propagande: širom Kosova su se čule glasine da su nestašice veštački izazvane iz Beograda da bi se kaznili Albanci, i da je snabdevenost u ostatku Jugoslavije znatno bolja. Sa druge strane, u centralnoj Srbiji se govorilo kako su nestašice rezultat preusmeravanja svih proizvoda na Kosovo, gde je trebalo ugoditi Albancima pa je zato trpeo ostatak Srbije. Glasine su stvarale nacionalne tenzije iako su nestašice u stvari bile rezultat očajnog ekonomskog stanja i hroničnog nedostatka deviza potrebnih za uvoz.

NA KOSOVU su širene glasine, najviše pripadnika ilegalnog pokreta, da je zaveden policijski režim pod kontrolom Srbije. Iz republike su priznavali da je na Kosovu došlo do popravljanja bezbednosnog stanja ali su zato tvrdili da se akcija protiv nacionalizma vodi samo na rečima, da se ne radi dovoljno na sprečavanju teških incidenata u kojima su žrtve Srbi, i kao ključni dokaz grešaka pokrajinskog rukovodstva navodili podatke o masovnom i skoro nesmanjenom iseljavanju Srba i Crnogoraca. Neki članovi predsedništva federacije smatrali su da se na Kosovu događa "genocid", dok su drugi govorili da su u pitanju ekonomski razlozi.

Sve veći broj Albanaca je u osudama albanskog nacionalizma video još jedan vid pritiska Srbije. Albanci su iskazivali prkos kroz nošenje crveno-crne odeće i pevanja nacionalističkih pesama. Podršku separatističkim idejama su iskazivali tokom sportskih događaja, gde je skandirano "E-Ho", što su početna slova imena Envera Hodže. Mase ljudi su podsticane da traže republiku.

IPAK, početkom 1982. izgledalo je da se broj napada na Srbe i Crnogorce i njihovu imovinu smanjuje. Međutim, posle novih pokušaja da se organizuju demonstracije, od početka maja pa do sredine juna dogodilo se 50 incidenata. Delegacija eparhije raško-prizrenske se žalila predsedniku Predsedništva SAP Kosova Ali Šukriji na skrnavljenje grobalja, crkava i manastira, i maltretiranje sveštenstva - na ulici su napadnuti episkop raško-prizrenski Pavle i jedan profesor Prizrenske bogoslovije. Delegacija se takođe žalila da se sveštenici svakodnevno suočavaju sa psovkama, dobacivanjima i pretnjama mladića Albanaca.

Početkom osamdesetih popustila je partijska kontrola štampe, što je pokrenulo lavinu sporenja oko izveštavanja između rukovodstava u Prištini i Beogradu. Pokrajinski političari kritikovali su NIN, "Ilustrovanu politiku", "Večernje novosti", "Intervju", "Dugu" i druge listove, optužujući ih da prenose samo negativne vesti i izveštavaju senzacionalistički.

DUŠAN Čkrebić, u to vreme bio je predsednik Skupštine Srbije, na sve te optužbe odgovorio je da u Srbiji postoji ogromno nezadovoljstvo zbog stanja na Kosovu, da je sve veći broj iseljenih Srba i Crnogoraca iz ove pokrajine, i da je pisanje štampe samo jedna od manifestacija tog problema za koji niko van uže Srbije ne pokazuje razumevanje. Izveštavanje štampe o ekscesima na Kosovu čak i u vremenu kada su pokrajinski i savezni rukovodioci ponavljali kako je situacija sve bolja dovodilo je do bunta među građanima uže Srbije.

Atmosfera koju su politike rukovodstava, događaji na terenu i izveštavanje medija stvarali u društvu, dugoročno je imala nesagledive posledice. Republičkom rukovodstvu je odgovaralo da raste pritisak na rukovodstvo SAP Kosova. Ali, vesti o napadima na Srbe na Kosovu, zajedno sa efektima sve dublje ekonomske i društvene krize, kod građana su budili nezadovoljstvo koje je usmeravano i prema rukovodstvima u republici i federaciji, koje su optuživali da su nesposobni i da nisu u stanju da reše probleme. Desetine hiljada ljudi na sahrani Aleksandra Rankovića bile su prvi znak da je veliki broj građana Srbije izgubio poverenje u rukovodioce. Klicanje Rankoviću bio je prikriveni zahtev za promenom politike, i to - ne samo prema Kosovu.