Policija ne sme da bije narod

POSLE albanskih demonstracija, kosmetski Srbi, predvođeni Kostom Bulatovićem i Miroslavom Šolevićem, počeli su da se bune protiv pritisaka Albanaca, a središte pokreta postao je grad Kosovo Polje. Srbi su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoje kuće od čestih ekstremističkih pretnji i napada i čekali svaku mogućnost da se obrate direktno srpskim političarima, bez albanskih posrednika.

Poseta Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Predsedništva CK SK Srbije, Kosovu 20. aprila 1987, za njih je bio znak da je Beograd konačno obratio pažnju na njihove nevolje. Dočekalo ga je nekoliko hiljada ljudi. Za većinu, Milošević je bio nepoznat političar, koji je održao kratak govor u kome ih je, kao i svi političari pre njega, pozvao da probleme rešavaju isključivo kroz institucije. Izgledalo je da će susret proteći kao i svi prethodni, sve dok Miroslav Šolević iz mase nije povikao da se narod nije okupio da sluša monolog, već da želi dijalog. Milošević je spontano odgovorio da će ih rado saslušati i predložio novi sastanak za četiri dana.

U DOMU kulture u Kosovu Polju 24. aprila stigla je delegacija u kojoj su, pored Miloševića, bili član Predsedništva CK SKJ Kolj Široka, predsednik Predsedništva PK SK Kosova Azem Vlasi, predsednik Predsedništva PK SSSRN Kosova Bajram Seljani, predsednik OK SK Prištine Ragib Haljilji i još nekoliko funkcionera. Ispred Doma kulture bilo je 20.000 građana, ali je planirano da sa rukovodiocima razgovaraju samo izabrani delegati.

Događaji su, međutim, pretili da se otrgnu kontroli. Problem je nastao jer su iz PK Kosova i OK Prištine tokom prethodnih dana nastojali da utiču na to da delegati budu njima odani ljudi. Tek što je sastanak počeo neko je povikao da je došlo do sukoba naroda i milicije. Milošević je izašao ispred doma, okružen narodom koji je glasno uzvikivao: "Druže Miloševiću, oni nas biju!" Tada je izgovorio rečenicu koja je obeležila njegov politički uspon: "Niko ne sme da vas bije!" Milošević ih je pozvao da sami održavaju red i obećao da milicija neće upotrebljavati palice. Nekoliko desetina predstavnika je ušlo u salu i situacija se smirila.

NA SUĐENjU Miloševiću u Haškom tribunalu tužilaštvo je tvrdilo da je sve bilo inscenirano: da je grupa okupljenih Srba ranije pripremila kamenice kako bi izazvala sukob sa milicijom. Ali, izvesno je da njegovo istupanje pred masom nije bilo planirano. Do kraja političke karijere, Milošević je zazirao od masovnih okupljanja i nastupa na mitinzima. Rečenicu "Niko ne sme da vas bije" izgovorio je spontano. U trenutku kada je rečenica izgovorena, nije je čulo više od nekolicine okupljenih oko njega. Zahvaljujući kamerama, posle prikazivanja u subotnjem Dnevniku, izgovorene reči je čula čitava Jugoslavija.

Skup je okončan Miloševićevim govorom. Za razliku od Ivana Stambolića, Milošević je pokazao sposobnost da izađe iz uobičajene retorike komunističkih funkcionera. Obećao je konkretne poteze. Od građana je tražio da ostanu tu gde jesu, vešto podstičući njihove emocije: "Treba da ostanete i zbog predaka i zbog potomaka. Pretke biste obrukali, a potomke razočarali." Obećao je da će otpočeti snažnija kampanja za povratak iseljenih, prvenstveno stručnjaka, kako bi to preraslo u masovniji proces. Milošević je pogodio prave reči i stekao simpatije Srba sa Kosova.

REAKCIJE na skup u Kosovu Polju su bile potpuno suprotne u rukovodstvima u Beogradu i Prištini. Na sednici dva pokrajinska predsedništva, Azem Vlasi je smatrao da je čitav događaj bio smišljena provokacija i napad na pokrajinsko rukovodstvo. Istakao je da je Milošević javno ocenio da skup nije bio nacionalistički, iako je, po njegovom mišljenju, mnogo toga na skupu bilo "ogoljeni nacionalizam". Sa druge strane, Predsedništvo CK SK Srbije je zaključilo da masovna okupljanja Srba sa Kosova "nisu nacionalistički i neprijateljski skupovi". Nekoliko govornika u Kosovu Polju je istaklo da je jedino rešenje za probleme Srba na Kosovu promena Ustava.

Ubrzo posle skupa, Azem Vlasi je u Prištini sazvao sastanak svih predsednika opština iz Pokrajine i zapretio da im neće verovati da zaista rade dok ne počnu da stižu izveštaji da su nekog smenili zbog nerada, javašluka, neodgovornosti. Ali, njegova pretnja je došla prekasno.

Za šest godina situacija u Pokrajini se nije značajnije popravila nabolje. Stvorena je zapaljiva atmosfera u kojoj su vladale emocije. Za 26. jun je zakazan dugo iščekivani deveti plenum CK SKJ, takozvani Plenum o Kosovu. Posle neuspeha zaključaka dva predsedništva iz marta 1986, plenum Centralnog komiteta savezne partije je trebalo da bude odlučujući korak ka rešavanju kosovskog problema. U društvu je vladala atmosfera da je plenum "biti ili ne biti" za Kosovo.

SRPSKO rukovodstvo je uložilo mnogo truda da plenum donese zaključke kakve su u Srbiji očekivali. Zbog toga je čitavom rukovodstvu bilo u interesu da se spreči dolazak Srba sa Kosova u vreme sednice. Milošević je zajedno sa Petrom Gračaninom ubeđivao lidere Srba da ne dolaze. Većina je odlučila da se na plenum ide.

U Pionirskom parku, prekoputa Savezne skupštine, pridružilo im se nekoliko hiljada Beograđana. Za to vreme među učesnicima plenuma su vladali velika tenzija i uzbuđenje. Među okupljenima se pojavila nekolicina govornika sa opozicionih tribina u Francuskoj 7: Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović, Vojislav Šešelj, Milan Komnenić... Članovi CK SKJ upozoreni su da veliki broj stranih novinara, koji prate plenum, više ne obraća pažnju na diskusiju u sali.

Većina u federaciji je konačno bila spremna da prizna dubinu problema na Kosovu i pruži podršku najvažnijim zahtevima iz Srbije. Zatraženo je da se preispita odgovornost svih kadrova koji su uticali na to da na Kosovu dođe do razvoja problema. Pripremljen je teren za osudu politike vođene u Pokrajini od kraja šezdesetih, oličene u Fadilju Hodži, Mahmutu Bakaliju i drugim pokrajinskim funkcionerima. Po prvi put je zahtevano srpovođenje mera demografske politike na Kosovu. Do tada, funkcioneri iz Pokrajine su sve takve zahteve odbijali kao šovinističke. CK SKJ je stanje na Kosovu označio kao najveći problem Jugoslavije i preuzeo odgovornost da taj problem reši.

Šest meseci kasnije, Skupština Srbije je usvojila odluku o promeni Ustava Srbije. Odluka nije značila puno, jer je za usvajanje amandmana bila neophodna saglasnost pokrajina. U Novom Sadu i Prištini su bili spremni na kozmetičke izmene, ali ne i suštinske promene u autonomiji. Razlike su prevaziđene tako što su za sporne amandmane paralelno dati predlozi jedne ili obe pokrajine. Naizgled, proces promene Ustava je tekao, iako je u praksi bio potpuno blokiran.

AMANDMANI NA USTAV

MALO je poznato da su amandmani predloženi iz Beograda definisani za vreme Stambolićevog mandata i odnosili su se na iste one probleme pobrojane još u Plavoj knjizi. Cilj rukovodstva u Beogradu je bio da proširi nadležnosti najviših republičkih institucija na teritoriju Pokrajine. Do leta, postalo je jasno da usaglašavanje nacrta amandmana ide sporo i da su razlike prevelike. Za to vreme socijalni pritisak je rastao. Kosovo je postalo pitanje na kome se ocenjivalo da li rukovodstvo ispunjava preuzete zadatke ili ne.