Kraj Kardeljevog ustava iz 1974.

TOKOM 1988. ogromna većina Srba je stala uz pokret iz Kosova Polja, iščekujući rešenja od rukovodstva iz Beograda i promene Ustava. Sa druge strane, među Albancima je prevladalo mišljenje da se priprema ukidanje autonomije i da su za teško stanje na Kosovu najodgovorniji u Beogradu. Pokrajinsko rukovodstvo je među Albancima podsticalo uverenje da od odbrane autonomije zavisi čak i njihov fizički opstanak. Kosovom su se pronosile glasine kako bi promena Ustava brzo dovela do zabrane albanskog jezika i učenja albanske nacionalne istorije. Pokrajinsko rukovodstvo je prećutno podsticalo ovakve glasine. Naruku im je išla i propaganda ilegalnog pokreta.

Godinu posle Plenuma CK SKJ o Kosovu, CK SK Srbije konstatovao je da "rezultati postignuti u ovom periodu nisu promenili celinu stanja na Kosovu, koje je i dalje teško". Zatraženo je da odgovornost preuzme Pokrajinski komitet. Cilj rukovodstva u Beogradu je bio da preko kritike neostvarivanja zaključaka Plenuma o Kosovu izvrši pritisak na kosovsko rukovodstvo da prihvati ustavne promene, ili da ih primora na ostavke.

ZA PREDSEDNIKA PK SK Kosova, u to vreme, izabrana je Kaćuša Jašari, političarka mlađe generacije. Ona i njen prethodnik na čelu pokrajinskog komiteta Azem Vlasi smatrani su za najuticajnije političare na Kosovu. Na zajedničkoj sednici partijskih predsedništva CK Srbije i PK Kosova Azem Vlasi je bio spreman da kapitulira, ali Kaćuša Jašari nije. Na kraju je, ipak, pod upornim pritiskom predsedništava CK SK Srbije i CK SK Jugoslavije pristala da se povuče. Sednica Pokrajinskog komiteta zakazana je za 17. novembar 1988, ali tada su počele masovne demonstracije Albanaca.

Najava ostavki podigla je na noge reke Albanaca koji su izašli na ulice gradova pokrajine. Pokrajinski komitet je radio pod velikim pritiskom. Vlasi i Jašarijeva su tražili da se, dok je na ulicama veliki broj građana, ništa ne odlučuje. Ipak, pod pritiskom predstavnika CK SKJ i CK SKS, kao i nekolicine starijih kadrova, prvenstveno Sinana Hasanija i Kolja Široke, Vlasi i Jašarijeva su smenjeni. Vesti o smenama podstakle su još veće okupljanje Albanaca. Kolone su krenule 18. novembra ujutro prema Prištini iz gotovo svih gradova Kosova. Zahtevi demonstranata su bili izraženi parolama "Ne damo Azema i Kaćušu", "Ne damo Ustav", "Tito - Kardelj, Kaćuša - Azem", "Hoćemo Šuvara", "Ustav - republika"...

IAKO popularnost Vlasija i Kaćuše Jašari nije bila velika, zahtev demonstranata za povlačenje njihove smene je u stvari bio zahtev protiv promena ustava. Potpuna autonomija je smatrana kao jedina garancija prava na život. Uzaludna su bila obećanja funkcionera iz Beograda da nijedno pravo Albanaca neće biti okrnjeno. Zavođenje vanrednih mera na Kosovu je smirilo situaciju u Pokrajini, ali politička bura u čitavoj Jugoslaviji je trajala.

Usvajanje zaključaka Skupštine SFRJ kojima je osuđen štrajk, pozvano na otkrivanje organizatora i usvajanje amandmana na Ustav Srbije, kao i odluka Predsedništva PK SK Kosova da ne prihvati ostavke trojice funkcionera, konačno su doveli do spuštanja tenzija. Uhapšeni su navodni organizatori štrajka na Kosovu, Azem Vlasi i direktori "Trepče" Aziz Abraši i Burhan Kavaja. Zavladao je varljivi mir.

Savezno rukovodstvo je od službi bezbednosti dobijalo informacije da se na Kosovu spremaju neredi, da se iz emigracije dostavlja oružje i da se može očekivati pokušaj oružane pobune. Srbi po selima su uveliko organizovali poljske straže.

Stanje je ponovo počelo da eskalira u danima pred sednicu Skupštine SAP Kosova zakazanu za 23. mart. Tokom večeri pre održavanja sednice usvajanje amandmana su na TV Prištini prodržali vodeći pravnici Albanci Kurteš Salihu i Surija Pupovci. Skupštinski delegati su u atmosferi ispunjenoj tenzijom izglasali usvajanje amandmana na Ustav SR Srbije. Od 190 prisutnih delegata samo 14 je glasalo protiv.

NA KOSOVU su počeli nemiri. Na osnovu dostupnih dokumenata može se zaključiti da su nemire podstakli pripadnici ilegalnog separatističkog pokreta, koristeći masovno nezadovoljstvo. Bila je to najava da će u budućim godinama oni preuzeti vođstvo u albanskom nacionalnom pokretu. SDB je izveštavao da poznati članovi pokreta obilaze kosovske gradove i sela i pozivaju ljude da izađu na ulice da bi odbranili budućnost svoje dece.

Neredi na Kosovu nisu sprečili usvajanje amandmana na Ustav SR Srbije. Na svečanoj sednici u Sava centru 28. marta 1989. delegati Skupštine SR Srbije su ih usvojili. Zadržana je široka autonomija, sa brojnim ovlašćenjima pokrajinskih institucija, ali je republika "umetnuta" u hijerarhiji između pokrajina i federacije. Predstavnici pokrajina, sada lojalni Beogradu, zadržali su mesta u saveznim institucijama.

PROMENAMA u Ustavu garantovana prava Albanaca nisu smanjena. Najvažnija promena je u stvari bila to što su pokrajine izgubile elemente državnosti. Umesto da postanu republike, čemu su pokrajinska rukovodstva težila, i što su Albanci na Kosovu očekivali, amandmani su bili korak unazad u njihovom osamostavljivanju.

Početkom 1989. rascep između Srba i Albanaca je bio potpun, a njihovo tumačenje stvarnosti dijametralno suprotno. Posle usvajanja amandmana, Jugoslavija stvorena Ustavom iz 1974. više nije postojala.

Usvajanje amandmana na Ustav Srbije označila je početak nove faze pasivnog otpora Albanaca okupljenih oko političke stranke Demokratska liga Kosova. Počela je da niče albanska "paralelna država" ili "država u senci", koju je vlast u Beogradu ignorisala i prećutno tolerisala tokom devedesetih. Istrajavanje srpskog rukovodstva na komunističkom diskursu i optužbama protiv Vlasija zbog "kontrarevolucije" osnažilo je simpatije koje su Albanci već bili stekli u velikom delu međunarodne zajednice.