Obaveštajne igre uz animir-dame

U POVERLjIVIM dokumentima Službe državne bezbednosti u Beogradu postoje službene beleške o špijunskim aktivnostima i Duškovog brata dr Ivana Popova. Kada je Aleksandar Saša Mihailović Vili imenovan za četničkog komandanta Beograda, on je sredinom 1943. godine formirao i kontraobaveštajnu grupu, a za njenog šefa postavio je majora Božu Rankovića, koji je imao pseudonim Dolovac. Po svemu sudeći, jedan od glavnih izvora informacija Rankoviću bio je brat Duška Popova doktor Ivan Popov, sa pseudonimima Eskulap, Lala i Hans, o kome njegov bliski saradnik Ljubomir Mihailović kaže:

- Pre početka rata dr Ivan Popov je bio jedan od glavnih poverenika Sekret servisa (Intelidžens servis) za jugoistok i u tom svojstvu boravio je za vreme Drugog italijansko-abisinskog rata u Napulju. Po njegovom završetku vratio se natrag u Jugoslaviju i na poslovima Intelidžens servisa radio je u Beogradu i Dubrovniku, gde se, mislim, i oženio.

POČETAK rata 1941. godine dr Popova zatiče u Beogradu, gde on nastavlja svoj obaveštajni rad. Pošto mu je, po pričanju Nikole Vojnovića, izgubljena veza sa ranijim naredbodavcima iz Intelidžens servisa, sada je dobio drugu, novu i bolju, za novostvorenu situaciju, preko nekog Jebzena (Johann Jebsen), Nemca iz Rajha, zvanog Džoni, čiji je slučaj bio sledeći:

- Imenovani Jebzen je bio jedan od nemačkih veleposednika, kome su dolaskom na vlast nacionalsocijalista oduzeta izvesna preduzeća i imanja (etatizirana). Kao rekompenzaciju za pretrpljenu štetu, Jebzen, mlađi čovek u tridesetim godinama, bio je primljen u Nacionalsocijalističku partiju i u njoj dobio položaj jednog od viših privrednih funkcionera. Početkom rata na zapadu, Jebzen je putovao sa nemačkom vojskom i, kao ekonomski faktor partije, vraćao je izgubljeni kapital. Pošto je bio dovoljno dalekovid da predvidi slom fašističke Nemačke, on je uhvatio vezu sa Intelidžens servisom i tako obezbedio svoj kapital u budućnosti. Svoje delo je i krunisao odlaskom u Švajcarsku, krajem 1943. godine ili početkom 1944. godine.

I HRONIČAR četničkog pokreta Milosav Samardžić tvrdi da je Jebzen preko svoga poznanika grofa Fredija fon Kaganeka iz Frajburga u Švarcvaldu, inače predratnog prijatelja Ivana Popova, stupio u vezu sa doktorom Popovim. Jebzen je često puta dolazio u Beograd i sa Popovim je organizovao ekonomsko plasiranje nagomilane robe i eksploataciju izvesnih ekonomskih preduzeća u Beogradu.

U firmu su ušli poverljivi prijatelji dr Ivana Popova koji su uglavnom znali pozadinu osnivanja firme. Predsednik preduzeća bio je Hans Gostenčnik, Slovenac koji je dugo živeo u Beogradu, direktor je bio Nikola Vojnović, a tehnički saradnik Milan Pantelić, do rata činovnik Evropskog preduzeća za eksploataciju AD (francuska firma). Sekretarica i daktilografkinja je bila neka Saterlaj Koka, sa stanom u Frankopanskoj ulici.

PORED toga što mu je dr Ivan Popov davao izvesne podatke, Boža Ranković "Dolovac" ga je kontrolisao preko svojih organa i bio prilično obavešten o njegovom kretanju, kao i licima koja su za njega radila. Tako, Dolovac u svom izveštaju navodi da Popov vrlo često putuje "avionom za Berlin Pariz, Ženevu, Madrid, Bukurešt i po svim krajevima Jugoslavije, a naročito ka Primorju", i da u svom obaveštajnom radu često koristi žene. U vezi s ovim Dolovac kaže:

- Po izvesnom nalogu sa nemačke strane, sa svog poslednjeg puta u Pariz doveo je otuda u Beograd Francuskinju, gospođicu Moro (ili More), ženu neobično privlačne spoljašnosti i izrazite inteligencije. Odmah po dolasku Moro je, na jednom unapred pripremljenom sastanku, predstavljena majoru Ricu, sekretaru Nojhauzenovom, čija se kancelarija nalazila u Firšavsirungu (GBV), u palati Riunione, a u prostorijama Jugomontana.

PREDSTALjANjE gospođice Moro nije završeno kod Rica. Trebalo je da bude dovedena i do Nojhauzena, što je sprečio Ric svojim hvalisanjem kod izvesnih drugova kako je dobio vrlo zgodnu prijateljicu. Time je na Moro skrenuta pažnja i stvorena bojazan da ne bude praćena. Ovo je sprečilo svako njeno delovanje i dovođenje u lični kontakt sa jednom visokom ličnošću, kao što je Nojhauzen, koji ne želi da se kompromituje pred svojim gospodarima. No izgleda da je Ric to učinio namerno, pošto se bojao Moro, znajući ko je ona.

- Gospođica Moro bi trebalo da bude agent Intelidžens servisa (što Eskulap uostalom i tvrdi), a njena uloga u Beogradu, ukoliko bi bila za račun Nemačke, sastoji se isključivo u ličnim uslugama Nojhauzenu. Videćemo šta je na stvari - pitao se tajni agent Dolovac. - Zasad je važno da se nje svi ovde boje i da im je njena lepota vrlo prijatno presela.

U POVERLjIVOM izveštaju Dolovac ovde navodi i druge žene koje se nalaze u službi dr Ivana Popova:

- U službi Ivana Popova nalazila se i izvesna gospođica, za koju smo znali samo toliko da je Mađarica. Poslao sam jednog svog poverenika u društvo u kome se i ona nalazila, te je došlo do poznanstva koje je, zaslugom mog poverenika, jako oduševilo gospođicu Sedmakovu, kako smo doznali da se zove. Tako je moj čovek i poznanik dr Popova, uspeo da se češće viđa sa Sedmakovom i da sa njom uspostavi jedan vrlo prisan kontakt.

Znajući da dr Ivan Popov na svoje sastanke u Ulici kralja Milutina poziva i Sedmakovu, poverovao sam da su i druge ličnosti koje tamo zalaze isto što je i Sedmakova, pa sam očekivao da bi se upadom u to društvo moglo mnogo koječega videti. U tome smislu dao sam nalog povereniku i on je uspeo da se uvuče među tu gomilu. Na sedeljci sa Sedmakovom najzad je potpuno učvršćeno prijateljstvo između nje i poverenika, tako da je on sad mogao već da se lati svestranog demaskiranja ove devojke.

- ZA DRUGI sastanak naredio sam mu da po svaku cenu dođe do ličnih dokumenata Sedmakove i da ih prepiše, a naročito da dokuči podatke iz njenog tajnog pasoša, za koji se mnogo verovalo da postoji, pored drugih dokumenata za redovnu priliku - piše Dolovac. - Zato je on kada su pošli na sedeljku, rekao devojci da on lično ima noćnu dozvolu, da će se vratiti kasno u noći, te da i ona treba da ponese, ako ima, neki važan dokumenat, koji bi joj dao mogućnosti da može bez uznemiravanja da se vrati kući.

Kada je u toku večeri Sedmakova već bila u jednom polusvesnom stanju, on joj je na vrlo lak način ukrao pasoš i prepisao ga. Najvažnije je bilo da pasoš nosi zaista tajnu oznaku i broj 143/42. Ostali podaci su bili: Marijana Sedmakova, iz Novog Sada, ulica Lina broj 6. Stanuje u svojoj kući u Beogradu, u ulici Dušanovoj broj 66, kod svoje tetke Vere Petranović.

- Na sličan način došao sam i do još jednog agenta dr Popova, a to je Nada Subotički, sa stanom u Vuka Karadžića ulici broj 11, telefon 30984. To je žena koja za pare radi sve i koja nema ni trunke nacionalnog ponosa. Ljubavnica je Eskulapova i od njega prima mesečno deset hiljada dinara. Njenog rođenog brata Eskulap je poslao kao svog špijuna u Vrhovnu komandu.

SVEDOČENjE IZ TAJNOG ARHIVA UDBE

U ARHIVU Službe državne bezbednosti u Beogradu, koja je izrasla iz Udbe, nalazi se i tajni izveštaj o saradnicima dr Ivana Popova na obaveštajnim poslovima:

"Sa Popovim je radio i Nikola Bona, inače direktor firme 'Jevlević i kompanija', sa kancelarijom iznad kafane 'Ruski car', II sprat, ulaz iz Knez Mihaijlove ulice. Drugi čovek koji je znatno sarađivao u firmi bio je potpukovnik vojske Kraljevine Jugoslavije Radivoje Todorović, bivši zamenik načelnika intendanture komande vazduhoplovstva u Zemunu."

SUTRA: Neuspela transakcija zlatnih poluga