Staljina izjednačuju sa Hitlerom: Zapad prepušta zaboravu istorijske činjenice

GODINU dana posle pada Berlinskog zida Nemačka se i zvanično ujedinila.

Bila je ponoć 2. oktobra 1990. godine. Po prohladnom vremenu ogromna masa sveta ispunila je prostrani plato ispred zdanja Rajhstaga u Berlinu. Odmah uz jarbol, na kome se vijorila ogromna crno-crveno-zlatna zastava, stoje predsednik Nemačke Republike Rihard fon Vajczeker, savezni kancelar Helmut Kol, ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer, zatim premijer DR Nemačke Lotar de Mezijer (koji vuče francusko poreklo), čija zemlja upravo nestaje sa političke scene, i druge državne i političke ličnosti iz Bona i Berlina. Njihova su lica ozarena od sreće i zadovoljstva. Veselo ćaskaju očekujući trenutke koje su priželjkivali više od četiri decenije.

A onda odjekuju zvona Većnice u kvartu Šeneberg. Hor, postrojen na stepeništu Rajhstaga, peva nemačku himnu, a predsednik sada već svih Nemaca i cele, ujedinjene Nemačke, Vajczeker, proglašava pripajanje DR Nemačke Saveznoj Republici po članu 23 zapadnonemačkog ustava.

GLAVNA ličnost na proslavi ujedinjenja je savezni kancelar Helmut Kol, koji razmenjuje osmehe sa najbližim saradnicima. Svi zapažaju da kancelar blista od sreće; ispunio mu se san da postane ujedinitelj Nemačke i da kao takav uđe u istoriju."Helmut, Helmut" - odzvanja iz stotina hiljada grla. Nebo paraju raznobojni buketi raketa koje se rasprskavaju visoko iznad glava učesnika fešte. Bio je to najveličanstveniji vatromet od svih dosadašnjih, pisala je nemačka štampa.

Do zore, berlinskim ulicama odzvanja eho: "Dojčland, Dojčland". "Živela Nemačka", kliče masa koja se ni u zoru ne razilazi. Sada su znamenitosti Berlina koje su vezane za nedavnu prošlost i koje su privlačile znatiželju mnogih turista postale istorija. Berlinskog zida kao međunemačke državne granice više nema. Najveći deo još nije bio srušen, ali svakim danom postajao je sve kraći.

NEKO je predložio da se umesto njega zasadi živica da bi se simbolično obeležilo mesto kuda je Zid prolazio, ali su vlasti to energično odbile. "Neće postojati nikavo javno podsećanje na Zid i međunemačku podelu, na okupaciju, na nemački poraz u Drugom svetskom ratu", kažu u zvaničnim krugovima.

I druge znamenitosti padaju u zaborav. Trg Bebel-plac, uz glavnu i najlepšu istočnoberlinsku aveniju Unter den linden, malo koga više privlači. A upravo tu, na tom trgu, nacisti su 1933. godine spljivali knjige koje su smatrali komunističkim, jevrejskim ili sadržinski nepodobnim. "Ovde je ležala ogromna gomila knjiga" - pokazuje mi rukom postariji Nemac koji je tada bio još dete. "Plamen se dizao visoko u nebo, a miris dima osećao se gotovo po celom gradu. Nacisti su likovali, a mi deca trčkarali okolo."

SPOMENIK žrtvama vazdušnog mosta u zapadnom delu grada još stoji. Podignut je na početku Hladnog rata u znak sećanja na događaje koji su potresali ne samo Nemačku nego i svet; pošto se Zapadni Berlin nalazio u blokadi, zapadni saveznici su više nedelja avionima dostavljali građanima prehrambene proizvode, lekove i druge potrepštine. Bilo je i nesreća u kojima su piloti i drugo osoblje izgubili život.

A šta reći za "Belu vilu" na jednom od berlinskih jezera u kojoj je održan sastanak nacističkih glavešina koji su tu odlučivali o "konačnom rešavanju jevrejskog pitanja". Pa o Potsdamu i istorijskom sastanku najviših rukovodilaca saveznika Antihitlerovske koalicije kojim je zapečaćena sudbina Trećeg rajha? Prostorija u kojoj su sedeli bila je, kada sam ja tamo boravio, još netaknuta. Vodič mi je objašnjavao svaku pojedinost sa sastanka; ko je gde sedeo, kako se ponašao. Tu se krojila budućnost posleratne Evrope i sveta.

SADA o svemu tome, o tim istorijskim objektima i događajima, malo ko misli i oni više nisu glavna meta turista. Sada su nova vremena i događaji s polovine prošlog veka padaju u zaborav. Ili, tačnije rečeno, neko bi želeo da se zaborave.

Tragično je to što u zaborav padaju neki događaji i ličnosti koji su na ovaj ili onaj način obeležili svoju epohu - u pozitivnom ili negativnom smislu. Danas mlada generacija Nemaca malo zna o Drugom svetskom ratu; ko je s kim i zašto ratovao, ko ga je započeo, zatim o Hitleru, o logorima smrti širom Nemačke. Ali, slično je i u nekim drugim zemljama. Prema nekim anketama koje su preneli pojedini svetski mediji, pojedini mladi Britanci ili Amerikanci, na primer, misle da je Hitler bio - neki poznati fudbalski trener.

PREĆUTKUJU se ili falsifikuju činjenice o Prvom i Drugom svetskom ratu, o tome ko je podneo najveći teret i ko je najviše, odlučujuće, doprineo pobedi nad fašizmom. Tragično je i nedopustivo da se Staljin izjednačava i upoređuje sa Hitlerom. Naglašava se i preuveličava uloga zapadnih saveznika, a umanjuje se uloga Crvene armije. Više se zna i piše o Montgomeriju i Ajzenhaueru nego o Žukovu, Konjevu, Rokosovskom i drugim sovjetskim vojskovođama. U svemu tome veoma značajnu ulogu igra propaganda uz prepoznatljive namere da se sakrije ili bar umanji krivica jednih i ona natovari na leđa drugih zemalja i naroda.

Nemačka, koja se oktobarskih dana 1990. godine rađala, kasnije će rušiti bez milosti sve što u istočnim, prisajedinjenim pokrajinama podseća na komunizam i socijalizam, počev od spomenika Marksu, Engelsu i Lenjinu do pojedinih administrativnih zdanja u kojima su bile državne i političke institucije bivše DR Nemačke. Preko noći nestaće "veštačke i neadekvatne" unutrašnje istočnonemačke administrativne granice koje su uspostavile komunističke vlasti, pa će se umesto okruga stvoriti "landovi" (zemlje).

UŽURBANO se uklanjaju spomenici Marksu, Engelsu i Lenjinu. Onima koji još stoje prolaznici ucrtavaju bradu i brkove, oštećuju ih, vade im oči ili odsecaju nos.

U blizini zgrade u kojoj sam ranije stanovao, nedaleko od parka Fridrihshajn, nalazio se veliki spomenik Lenjinu. Bilo je predloga da se ne ruši jer se uklapao u ambijent. Jednog jutra, međutim, umesto spomenika osvanulo je samo postolje, koje je narednog dana takođe uklonjeno. Susedi mi kažu da je Lenjinova glava sa spomenika gotovo celu noć ležala na pločniku.

Već se uveliko razgovara o evakuaciji sovjetskog vojnog kontingenta u Istočnoj Nemačkoj koji je veliki i dobro naoružan. Bila je to "udarna pesnica" sovjetske armije koja je čuvala zapadne granice Varšavskog ugovora.Iznenađenje je izazvala jedna peticija žena sovjetskih oficira koju su uputile kancelaru Kolu i zamolile ga da uspori ili odloži evakuaciju. "Mi nemamo gde da se vratimo" - kaže se u peticiji. Oni koji su se već vratili smeštaju se pod šatore jer većina oficira nema stanove u domovini.

PIJACA ZA RAZMENU ŠPIJUNA

MOST Glinike na zapadnom rubu Berlina, kod Potsdama, takođe je pao u zaborav. A tokom Hladnog rata bio je svetska atrakcija. Na njemu su godinama razmenjivani špijuni; između ostalih pilot Pauers, čiji je špijunski avion oboren nad Sovjetskim Savezom, i agent Abel. "Odavde su išli zvaničnici zapadnih saveznika sa jednim, a odande sovjetski sa drugim špijunima za razmenu"- pokazuje mi rukom Nemac, očigledno veoma upućen u te događaje. Bili su prvo nepoverljivi jedni prema drugima, a onda, kada se "posao" uhodao, napetost je smanjena. Sami špijuni bili su veoma smušeni, čak uplašeni. Bila je to svojevrsna i verovatno jedina u svetu "pijaca" za razmenu špijuna.