Odbrana siromašnih širom sveta

KAKO stupiti u kontakt s Noamom Čomskim, uglednim lingvistom, filozofom, profesorom MIT-a (Massachussets Institute of Technology), proglašenim za najuticajnijeg intelektualca čovečanstva u anketama na globalnom nivou? Kako dobiti televizijski intervju s misliocem, najžešćim kritičarem terora korporativnog kapitala i američke politike, hrabrim disidentom, članom mnogih akademija nauka, gostujućim profesorom mnogih univerziteta, autorom briljantno napisanih knjiga o svetskoj nepravdi, sa humanistom opredeljenim za odbranu uniženih, porobljenih, siromašnih širom sveta?

Posegnuo sam za onim sredstvima koja su mi bila na raspolaganju početkom dvadeset prvog veka, kao što su internet, faks i telefon. Svaka vapijuća molba upornog novinara bila je odbijena učtivim odgovorom gospođice Vendi, sekretarice šefa Katedre za filozofiju jezika, koja se u ime svog šefa izvinjavala zbog njegove sprečenosti ili odsustvovanja. Najzad, jedne večeri, odlučih se za poslednji pokušaj, uveren da ću - zbog vremenske razlike - zateći gospodina Čomskog u prepodnevnim satima na radnom mestu. Javila se mis Vendi po ko zna koji put.

"MOLIM vas, pitajte profesora kada bih mogao da me primi, neka odredi bilo koji datum u ovom ili u narednim mesecima."

Potrajalo je nekoliko minuta, a onda sam začuo slabašan, malo promukao glas:

"Čomski na telefonu... Vi ste baš uporni, a ja... sam star i ružan čovek, ne volim televiziju. Da želite razgovor za neki list ili časopis, možda. Ali, ovako..."

Zbunjen, u neverici da razgovaram upravo s njim, Čomskim, malo ustremiran i nesiguran, upregao sam sve svoje moći da ga ubedim.

"Snimam dokumentarnu seriju ,Quo vadis, svete?,, u kojoj učestvuju desetine intelektualaca iz celog sveta. Namera mi je da uđem u probleme čovečanstva na razmeđi milenijuma, da sa svojim sagovornicima analitički razmotrim geostrategiju velikih sila, pitanja ekonomije, budućnost tehnološkog razvoja, aktuelnu krizu ideja, siromaštvo i glad, ugroženost prirode i životnih resursa."

ČULO se duboko disanje. Posle kratke pauze, Noam Čomski prelomi:

"Dobro, budite idućeg četvrtka ovde, u institutu, u dvanaest sati."

"Hvala, hvala, gospodine Čomski. Dolazim."

Imao sam pet dana na raspolaganju da obezbedim odobrenje generalnog direktora RTS, američku vizu (koju sam moga dobiti jedino u Ambasadi SAD u Budimpešti, jer je Ambasada u Beogradu bila zatvorena), snimatelja i tehniku za snimanje, avionske karte do Bostona, novac za put.

Konačno, posle nervozne trke i mnogih peripetija, snimatelj Zoran Sinđelić i ja obreli smo se u Bostonu, i to dan ranije. Odmah sam javio gospođici Vendi da smo stigli. Potvrdila mi je da nas profesor Čomski čeka sutra u podne. Ali, tog popodneva i te večeri obrušila se strašna nepogoda na severozapad Amerike - orkanski vetar bacao je sneg, zavejavao ulice.

SUTRADAN ujutru, kroz prozor na dvadesetom spratu, ugledali smo paralisan grad pod debelim belim pokrivačem. Na televizijskom ekranu promicao je kajron sa obaveštenjima da su aerodrom, škole, javne ustanove, bolnice zatvoreni, da je gradski saobraćaj obustavljen. Očajan, proklinjao sam sudbinu, koja mi je postavila nepremostivu prepreku da se prebacim preko reke Čarls i dopremim do univerzitetskog dela grada, Kembridža.

Užasavala me je misao da sam svojoj televizijskoj kući najavio razgovor s Noamom Čomskim, da sam preleteo okean, potrošio uzalud državni novac. Utešio me je donekle glas gospođice Vendi na telefonu: ona se probila do instituta, ali profesor Čomski nije mogao da izađe iz svoje kuće. Naš susret se odlaže za sutra. Međutim, profesor ima veoma gust raspored obaveza, unapred utvrđen. Rekla je da dođemo oko podne, pa da vidimo šta će biti moguće.

MOĆNE mašine raščistile su sneg tokom noći. Sutradan u dvanaest sati, po ledenom vremenu, stigli smo taksijem pred dvospratnu zgradu broj 77 u Aveniji Masačusets, u Kembridžu. Popeli smo se na prvi sprat, tegleći kameru, priručnu rasvetu, torbu s kasetama i kablovima. U nevelikom predvorju Odseka za lingvistiku i filozofiju dočekala nas je sa osmehom mis Vendi, gospođica duguljastog lica koja je zamakla u šezdesete godine. Na zidu naspram ulaza svakog susreću oči Bertranda Rasela, britanskog filozofa, prikazanog na fotografiji u prirodnoj veličini.

Prva pomisao je da su radikalni politički pogledi i poštenje ovog mislioca, osnivača Prekog suda za američke zločine u Vijetnamu, imali velikog uticaja na formiranje kritičkih pogleda Noama Čomskog.

"Imate samo dvadeset minuta!" - bila je kategorična stroga gospođica Vendi.

PRIMIO nas je u sasvim maloj kancelariji, pretrpanoj knjigama, u farmerkama i tamnosivom džemperu. Proseda kosa, naočari, sitne sive oči iza kojih se krije duboko promišljanje, lepe ruke dugih prstiju i smirena gestikulacija u ritmu govora, odaju toplo i skromno ljudsko biće. Taj veliki Čomski, najcitiraniji živi naučnik u poslednje dve decenije prošlog veka, 72-godišnji umni posmatrač i analitičar svekolikih društvenih procesa čiju reč svugde prihvataju kao reč najveće težine, učinio mi se toliko bliskim da sam se odmah opustio i upoznao ga sa pitanjima o kojima bismo razgovarali. Lako smo prelazili s teme na temu, nekako spontano, mirno. Iz stenograma izdvajam niz njegovih misli, onih čije se značenje proteže od te 2000. godine do danas i koje zadiru u uzroke i suštinu aktuelnih zbivanja.

VODEĆI ŽIVI INTELEKTUALAC

NOAM Čomski, američki lingvista, filozof, pisac, profesor univerziteta, rođen je u jevrejskoj porodici, u Filadelfiji, 7. decembra 1928. Studirao je lingvistiku na Univerzitetu u Pensilvaniji, da bi 1951. postao asistent na Harvardu. Od 1955. predaje na Masačusetskom institutu za tehnologiju. Dao je najveći naučni doprinos lingvistici u dvadesetom veku, između ostalog otkrićem matematičke strukture jezika. Utvrdio je hijerarhiju i klasifikaciju formalnih jezika na osnovu njihove generativne moći. Inostrani je član SANU i više drugih akademija nauka. Glasanjem koje je sproveo britanski časopis "Prospekt" 2005. proglašen je za vodećeg živog intelektualca sveta.

(Sutra: Cinizam i lažni motivi agresora)