NATO silom kroji novu Evropu

SA Elmarom Ludvigom Šmelingom, koji je pri kraju karijere, u činu admirala, bio i šef Vojne obaveštajne službe (MAD), razgovarao sam u njegovom berlinskom stanu. Usledilo je pitanje: "NATO je, očigledno, postao ofanzivna vojna sila. U kom pravcu će se kretati strategija tog saveza i šta mogu da očekuju mali narodi?"

"NATO u novije vreme uvodi novu doktrinu, koja se svodi na intervencije u slučaju kriza. Kao pomoćni instrument SAD, koje su centralni nalogodavac i mozak ovog saveza, NATO signalizira državama članicama šta ugrožava njihove interese, spreman da deluje unapred. To "unapred" je ono što zabrinjava. Dobar primer je upravo atak na Jugoslaviju od marta do juna 1999. godine. Prvi put posle okončanja Hladnog rata rečeno je jasno i glasno: 'Mi, NATO, centar smo svih bezbednosnih angažmana u Evropi, mi određujemo kako će se modelirati Evropa. Mi, NATO, više se ne oslanjamo na Ujedinjene nacije ili OEBS. To su organizacije koje mogu biti od pomoći, ali mi odlučujemo.' NATO, dakle, vodi glavnu reč, kao pretnja silom, što za sve zemlje izvan saveza znači da stoje naspram ofanzivnog i agresivnog faktora međunarodnih odnosa. Takva strategija izazvaće reakciju, prirodan odbrambeni instinkt u ostalim delovima sveta. Sve u svemu, ovakva uloga NATO odvešće čovečanstvo u novu eru naoružavanja i protivnaoružavanja, u eru razvoja novih i sve opasnijih oružja za masovno uništavanje. Amerika, s jedne strane, objašnjava da se trudi da zaštiti svoje interese, a s druge prodaje oružje onim snagama koje upravo mogu da se okrenu protiv njenih interesa. Apsurdima nigde kraja."

"POSLE napada NATO na Srbiju, da li je postalo jasnije koje su ciljeve SAD i NATO želeli da postignu bombardovanjem?"

Admiral je odmahnuo rukom i otišao da nam skuva čaj. Vrativši se, stavio je glavu među šake.

"Verziranim ljudima sve je jasno, ali šira javnost u svetu ima pogrešne predstave o uzrocima tog rata zbog Kosova. Nemci, ali to isto važi i za Francuze, Britance, Amerikance, veruju, nažalost, tvrdnjama svojih vlada, koje zdušno podržavaju mediji, da je taj rat bio nužan kako bi se zaštitila ljudska prava, da bi se zaustavio jedan zločinački režim, i da je to način da se upozore svi diktatori da neće proći nekažnjeno.

"U međuvremenu, postalo je jasno da je NATO vodio rat sa veoma malim vojnim učinkom, ali sa krupnim posledicama po civilne strukture u Jugoslaviji, da ovakav NATO očigledno nije u stanju, odnosno ne želi da osigura mir na Kosovu koje je okupirao. Sve je više onih koji postavljaju pitanje kako je bilo moguće da tako veliki broj ljudi bude izložen nasilju posle ulaska NATO trupa. Reč je o 400 ubijenih Srba, Roma i pripadnika drugih nacionalnosti naočigled KFOR-a, o približno 500 otetih čija je sudbina nepoznata, 200.000 nealbanaca prognanih sa svog vekovnog tla.

"AKO je razlog NATO bio tobože human, zašto se sada ništa ne preduzima? Ako je NATO straćio 11 milijardi dolara za taj rat, kako sada ne može (ili ne želi) da obezbedi miran zajednički život, i to u granicama države Jugoslavije, prema Rezoluciji 1244? Mi, koji plaćamo porez, imamo pravo da zahtevamo odgovornost vlada za bačen novac u ime velike obmane javnosti. Jer, razlog bombardovanja leži u goloj nameri da se sruši režim Miloševića i ništa drugo. Da li je naš posao da se vojno mešamo u političke prilike jedne nezavisne zemlje?"

"Vi ste, koliko znam, podneli neke tužbe protiv nemačke vlade?"

"Da, moja vlada se postavila iznad međunarodnog prava, prekršivši Povelju Ujedinjenih nacija i povredivši član 26 Ustava Nemačke, po kome je kažnjiva agresija na drugu zemlju. Savezna Republika Nemačka je izvršila agresiju na Jugoslaviju. Stoga sam podneo tužbu saveznom javnom tužiocu. U međuvremenu je još 140 nemačkih građana i raznih organizacija podnelo prijave. No, tužilac je sve to odbio, sa obrazloženjem da je to bila intervencija s ciljem spasavanja ljudi, dakle 'humanitarni rat'. Da bismo spasli jedne, ubijamo druge ljude!

"PODNEO sam još dve prijave, s ciljem da ukažem na pravnu stranu problema. Nisam, naravno, očekivao da će savezni tužilac goniti kancelara Šredera, ministra odbrane Šarpinga, ili ministra spoljnih poslova Fišera. Šarping je svojim izjavama podsticao nacionalnu mržnju, što podleže krivičnim sankcijama. Meni je bilo važno da se razjasni, na primer, napad na zgradu Radio-televizije Srbije u Beogradu, što je nedvosmisleno bio akt protiv nemačkih zakona.

"To je bilo ubijanje civila i nanošenje materijalne štete civilnoj ustanovi. Nije sprovedena nikakva istraga, a moje prijave su opet odbijene. Naše pravosuđe štiti političare koji su, po mom mišljenju, van zakona. Mi, danas, na hrišćanskom Zapadu, doživljavamo kulturni pad, pad pravnih sistema, a prilog ovoj tvrdnji je jednostranost Međunarodnog suda u Hagu, koji tereti uglavnom Srbe za zločine koje su počinili, ali i za one koje nisu počinili. Ostali krivci provlače se nekažnjeno."

NA RASTANKU, ponosni admiral mi je, držeći me za ruku, rekao: "Stidim se i kao čovek i kao oficir što Nemačka treći put u 20. veku razara malu Srbiju i ubija njene ljude."

Ubrzo posle ovog razgovora, u Berlinu je održano suđenje pred međunarodnim tribunalom udruženih pravnika i intelektualaca iz velikog broja zemalja, koji je izrekao tešku moralnu presudu protiv šefova država članica NATO, pod vođstvom Amerike, za ratne zločine počinjene tokom oružane agresije nad SR Jugoslavijom, za gaženje principa međunarodnog prava i važećih dokumenata Ujedinjenih nacija, za okupaciju Kosova i Metohije kao integralnih delova nezakonito napadnute zemlje. Suđenja, koja imaju moralni karakter, održana su potom u Kijevu, Njujorku i Beogradu. Bivši državni tužilac Remzi Klark u svojoj optužnici, koju je pročitao 30. jula 1999. u jednoj njujorškoj dvorani pred nekoliko stotina prisutnih, naveo je, između ostalog, glavne okrivljene za kriminalni akt agresije:

"Predsednik Vilijem Dž. Klinton, državni sekretar Medlin Olbrajt, sekretar za odbranu Vilijem Koen i komandanti, admirali, američko osoblje direktno uključeno u određivanje ciljeva, posade američkih vojnih bombardera i desantnih transportnih aviona, američko vojno osoblje direktno uključeno u nišanjenje, pripremu i lansiranje raketa na Jugoslaviju, osoblje vlade Sjedinjenih Država koje je izazvalo, odobrilo ili propustilo da spreči nasilje u Jugoslaviji pre i za vreme okupacije NATO i drugi koji će biti imenovani."

ČASNO ISTUPANjE REMZIJA KLARKA

OPTUŽNICE su bile podignute i protiv premijera Tonija Blera i njegovih generala, kancelara Gerharda Šredera i njegovih vojnih saučesnika, kao i vlada Turske, Mađarske i Italije, generalnog sekretara NATO Havijera Solane, vrhovnog komandanta generala Veslija Klarka. Časno istupanje savesnih pravnika iz zemalja koje su učestvovale u napadu na Jugoslaviju, podstaklo je autora ovog feljtona da u Njujorku potraži gospodina Remzija Klarka, koji je ostao čvrsto uveren u nezakonito postupanje njegove države.

(Sutra: Dr Sara Flaunders - Jugoslavija je bila osuđena na krah)