Upravljanje američkom imperijom: Vašingtonu je potrebna nova strategija za Kinu koja balansira rast njene moći

UPRAVLjANjE svetskim poretkom je ekvivalentno upravljanju američkom imperijom, tako da je novi svetski poredak - američki poredak, i šta je dobro za Ameriku, mora biti dobro za ostale. Dakle, za američke imperijaliste ne postoje ozbiljne razlike između interesa Sjedinjenih Država i interesa drugih zemalja u svetu. Globalizacija mora ići u amerikanizaciju. Upravljanje, proširenje i jačanje globalizacije-amerikanizacije je upravljanje, proširenje i jačanje imperijalne vladavine. Pored toga, Amerika bi bila slobodna da radi ono što ona smatra prikladnim, uključujući, ponekad i da deluje sama. Dakle, sve što se desilo posle 11. septembra - napad na Avganistan, proglašenje rata protiv terorizma i invaziji na Irak - urađeno je zbog mira. Za male ratove i policijsku imperijalnu kontrolu koju koriste SAD, nema potrebe za bilo čijom dozvolom.

Pored toga, u protekloj deceniji, u okvirima Velike strategije, naročita pažnja je posvećena informacionoj komponenti. Američki stručnjaci takođe koriste termin "noosfera" da bi se odredila maksimalna sfera koja obuhvata ideje, informacije i komunikacije, dok bi njena kontrola mogla da bude recept za pobedu u budućim sukobima.

U MARTU 2015. godine Savet za međunarodne odnose je izdao dokument o Velikoj američkoj strategiji za Kinu. U predgovoru, autori pišu da "pošto američki napori da se Kina "integriše" u liberalni međunarodni poredak sada stvaraju nove pretnje za prevlast SAD u Aziji i, na kraju, može dovesti do izazova za moć SAD u svetu, Vašingtonu je potrebna nova velika strategija za Kinu, koja balansira rast kineske moći, umesto da nastavlja da promoviše njenu dominaciju. Ova strategija, s obzirom na trenutnu realnost globalizacije, ne može se graditi na odvraćanju, kao što je ranije učinjeno kako bi se ograničila sovjetska moć. Umesto toga, treba da sadrži velike promene u postojećoj politici, što će ograničiti rizik od ekonomske i vojne ekspanzije Kine za američke interese u Aziji i širom sveta...

Od svih naroda, i u većini mogućih scenarija, Kina će ostati najznačajniji konkurent za Sjedinjene Države u narednim decenijama. Uspon Kine je doveo do geopolitičkih, vojnih, ekonomskih i ideoloških izazova za američku moć, američke saveznike i američku dominaciju u međunarodnom poretku. Njegov nastavak, pa čak i neujednačen uspeh u budućnosti će dodatno ugroziti nacionalne interese Sjedinjenih Država."

ZNAMO da SAD nisu želele da "integrišu" samo Kinu u liberalni svetski poredak. Takođe je napravljen veliki napor u odnosu na Rusiju. Uz erozije privrede i podsticanje separatizma u Čečeniji, političari iz Vašingtona su nudili Moskvi počasnu ulogu u globalnoj svetskoj vladi za odlaganje nuklearnog otpada (na njenoj teritoriji) i kontrolu epidemije bolesti. Naravno, iskopavanje rudarskih blaga i kontrola nuklearnog oružja morali su da se prenesu na Sjedinjene Države. Peking nije bio baš inspirisan predlogom Vašingtona zbog redovnih pokušaja Tibeta.

U isto vreme vidimo da Bela kuća definiše svoje interese po svom nahođenju, iako se Kina ne meša u unutrašnje poslove država, a aktivno delovanje Pekinga je ograničeno neposrednim okruženjem zemlje što je uglavnom povezano sa potrebom za energetskim resursima.

VELIKA strategija protiv Kine, prema planu analitičara SMO, obuhvatiće povećanje pomorskog i vazdušnog prisustva SAD na obali Kine. Zatim sledi stvaranje režima kontrole kineskih tehnologija, pre svega, ograničavanje pristupa Kine naprednim tehnologijama dvostruke namene.

Između redova se može pročitati da će barijere biti stavljene na kineski naučni potencijal, kao i eventualno sprovedena likvidacija kineskih naučnika i stručnjaka, kao što je učinio Mosad protiv iranskih nuklearnih naučnika. Kao važna mera ukazana je potreba za povećanjem ofanzivne kiber-mogućnosti, što je u skladu sa novom doktrinom američke kiber-odbrane. Novi pristup će uključivati i klasične metode SAD - koje su iskorišćene protiv Sovjetskog Saveza.

U OVOM slučaju takođe govorimo o intenziviranju odnosa sa Indijom i drugim zemljama na periferiji Kine, a naročito onima koje imaju teritorijalnih sporova sa Pekingom. I poslednja tačka je jačanje diplomatskih odnosa sa samom Kinom. Istovremeno, predlaže se da se ne fokusira na unutrašnju politiku ove zemlje, već na bezbednost regiona. Ovaj pristup je očigledan - uljuljkivanje budnosti i stvaranje svoje agenture na terenu, što znamo jako dobro iz primera rada sa sovjetskom političkom elitom, čiji je rezultat bio kolaps SSSR.

Još jedna strategija, uvedena u službu Pentagona kao dugoročni plan delovanja, bila je takozvana strategija poravnanja ili kompenzaciona strategija. Ovaj dokument definiše niz reformi kroz koje Ministarstvo odbrane SAD treba da prođe. Šta će to kompenzovati Ministarstvo odbrane SAD, i na koji način?

Sadašnja strategija kompenzacije, objavljena u septembru 2014. godine, smatra se trećom, jer je pre nje postojao "Novi pogled" (New Look) predsednika D. Ajzenhauera sredinom pedesetih i "Strategija obeštećenja" (eng. countervailing strategy- prim. prev.) ministra odbrane X. Brauna sedamdesetih.

PRVA strategija je povezana sa nuklearnom konfrontacijom između SAD i Sovjetskog Saveza izazvanom pojavom atomske bombe u Moskvi. Ali, u Vašingtonu su se preračunali, misleći da mogu da zaplaše ceo svet svojim nuklearnim arsenalom. SSSR je brzo sustigao SAD, a osim toga, i druge zemlje su požurile da pribave takvo zastrašujuće oružje.

Ali početkom sedamdesetih SSSR je dostigao trostruku prednost nad NATO u konvencionalnim oružanim snagama i praktično paritet u strateškim nuklearnim snagama. Kao odgovor na to SAD su razvile drugu strategiju kompenzacije, u cilju obuzdavanja kvantitativne sovjetske prednosti putem kvalitativne superiornosti američkog oružja.

DRUGA strategija je bila zasnovana na kompleksnom pristupu - Stelt tehnologiji, naprednim senzorima, mreži komandovanja i upravljanja, kao i visokopreciznom oružju. Efekat se mogao videti tek 1991. godine tokom operacije "Pustinjska oluja" u Iraku. Uspeh u ovoj kampanji je dao potvrdu da je naglasak na tehnologiji ispravan izbor, a raspad Sovjetskog Saveza je na duže vreme pružio SAD-u prednost praktično potpunog monopola u svetskoj politici.

Treća strategija, po mišljenju američkih naučnika i vojske, mora ispraviti situaciju i nastaviti da obezbeđuje dugoročno ekonomsko prisustvo SAD u vodećim regionima, omogućava brzo premeštanje snaga, zaobilaženje neprijateljskih ograničenja - uskraćivanje pristupa određenim oblastima i deluje protiv širokog arsenala konvencionalnog oružja.