Lažne zastave iz Vašingtona: Duže od jednog veka SAD, putem obmana, planski stvaraju uslove za izbijanje ratova

IAKO postoji niz strategija i doktrina, potkrepljenih nacionalnim interesima i ideologijom, uvek mora postojati razlog (legitimnost) za intervenciju. Kada takvo opravdanje ne postoji, onda je neophodno izazvati i stvoriti uslove koji bi pružili jake dokaze za "odgovor" ili proaktivnu agresiju. Kada je Sun Cu rekao da je rat - put obmane, on je takođe govorio da je rat - velika stvar za državu. Po svemu sudeći, u SAD tumače ovog kineskog mislioca i stratega na specifičan način, čineći rat korisnim za svoju državu, pri čemu planski stvaraju uslove za to putem obmana.

Vojno lukavstvo se oduvek primenjivalo, dovoljno je setiti se trikova Odiseja u Homerovoj “Ilijadi“, kada je organizovao da se napravi ogromni drveni konj i u njega sakriju helenski vojnici, koji su potom otvorili vrata Troje za glavne snage. Ali, vidimo da za SAD ovaj drevni evropski stil nije bio mnogo praktičan, te oni preferiraju diverzije i provokacije.

U PRISTANIŠTU u Havani, 15. februara 1898. godine, eksplodirala je oklopna krstarica "Mejn", u vlasništvu SAD. Dve trećine posade, od 261 člana, poginule su. SAD su za eksploziju optužile Špance. Očigledno, da Španci nisu imali nikakve veze sa tim, jer nisu imali nikakvu nameru da se bore protiv Sjedinjenih Država. Još uvek su dobro pamtili kako su im podmuklo oteli Floridu, a i oduzimanje jedne trećine Meksika takođe se dogodilo ne tako davno. Ali ideja ekspanzionizma je u SAD već postala politička strategija, a Karibi su bili ukusan zalogaj za Vašington.

Kongres SAD je 19. aprila iste godine brzo usvojio rezoluciju kojom se od Španije zahteva da napusti Kubu. Već dva dana nakon toga eskadrila SAD je otvorila vatru po utvrđenjima na obali Havane. Zatim je došlo do blokade i drugih gradova. Španija se dugo nije odupirala. Zanimljivo je da su posle mnogo godina SAD zapravo potvrdile činjenicu da je potapanje sopstvenog broda bila provokacija sa ciljem aneksije Kube, od koje su oni napravili marionetsku republiku.

U ISTORIJI ovaj incident postao je poznat kao prva operacija pod nazivom "lažna zastava" koju je izvršio Vašington. Iako sam termin potiče od prethodnika SAD - Britanaca, jer su baš oni u Karipskom basenu pod zastavom Francuske (saveznikom Španije) napadali španske brodove da bi izazvali sukob između ovih zemalja.

Severna Koreja je takođe postala predmet smišljene provokacije. U 4 časa ujutru, 25. juna 1950. godine, južnokorejska vojska izvršila je iznenadni napad duž cele linije 38. paralele. Ovog puta "lažna zastava" je bila izbačena za UN (Organizacija ujedinjenih nacija). Kada je odgovor severnokorejske vojske postao masovniji, to je postao povod za odbrambena dejstva SAD, pokrenuvši u UN pitanje vojne intervencije.

ISTINE radi, iz nekog razloga je prećutano da je čak dva dana ranije - 23. juna 1950. godine - ratno vazduhoplovstvo Južne Koreje izvršilo udare po svom severnom susedu, a južnokorejske trupe okupirale grad Hedž. U to vreme, za SAD, rat je bio od koristi za oporavak sopstvene ekonomije. Japan je takođe bio u mogućnosti da profitira od isporuke robe i dostigne predratni nivo privrede, pošto je služio kao logistička baza ovog bratoubilačkog rata.

Dana 2. avgusta, 1964. godine desio se događaj, koji podseća na stradanje broda "Mejn", iako se ovog puta američki razarač "Medoks", pojavio u zalivu Tonkin neoštećen. Prema verziji predsednika SAD Lindona Džonsona, njega su napali vijetnamski torpedni čamci i on je bio prinuđen da odgovori odbrambenom vatrom. Jedan vijetnamski patrolni brod je potopljen. Ovo nije bilo dovoljno za SAD, te je vojna avijacija nanela udare po različitim ciljevima u Severnom Vijetnamu.

TAKO je započeo Vijetnamski rat, koji je trajao 10 godina. Kao rezultat, poginulo je više od četiri miliona Vijetnamaca (od kojih tri četvrtine - civila) i oko 60.000 američkih vojnika. Istovremeno, stradala je i teritorija susedne Kambodže, gde su Amerikanci izbacivali bombe kako bi "očistili" partizane.

U antikubanskoj kampanji koju su vodili CIA i Ministarstvo inostranih poslova SAD (Stejt department), pored izvedenih operacija i terorističkih napada, bilo je brojnih planova u stilu "lažne zastave". Zahvaljujući dokumentima sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, već je pouzdano poznato da su u šezdesetim-osamdesetim godinama SAD planirale:

1. Simulaciju napada na vojnu bazu u Gvantanamu, zbog čega bi SAD imale osnove za kontranapad.

2. Eksploziju broda bez posade nedaleko od nekog većeg kubanskog grada i sprovođenje spasilačke potrage za nepostojećom posadom broda, optuživanjem kubanskih vlasti za krivicu i kampanjom u mas - medijima.

3.Potapanje plovila sa Kubancima, na putu za Floridu.

4. Obaranje aviona sa fiktivnom listom putnika i naknadnim optužbama kubanske vlade za njegovo uništenje.

SNAGE NATO 24. marta 1999. godine pokrenule su vojnu operaciju protiv Jugoslavije. Ovome je prethodila serija optužbi protiv Slobodana Miloševića za etničko čišćenje. Iako su prve žrtve bili srpski policajci, krivica je pala na Srbe. Naročito nakon izjave mas - medija o masakru u selu Račak na jugu Srbije 15. januara 1999. god. Kasnije je potvrđeno da su tela bila namerno donesena iz različitih mesta od strane albanskih bandita i predstavljena svetskoj zajednici kao žrtve srpskog režima.

Pored toga, evropski mas-mediji su objavili fotografiju nekog Albanca iza bodljikave žice, sa komentarom da je to jedan od Miloševićevih koncentracionih logora. Zapravo, sam fotograf je otišao iza neke ograde i slikao Albanca koji je učestvovao u prevari zajedno sa njim. Kao rezultat toga, bez sankcija UN, SAD su primorale svoje NATO partnere da pokrenu vojnu agresiju protiv Jugoslavije.

PENTAGON je pri tome istestirao svoja teorijski razrađena mrežnocentrična bojeva dejstva, nove vrste oružja i oslobodio se zastarelih rezervi. U Saveznoj Republici Jugoslaviji, tokom jednostrane agresije, ubijeno je 2.000 civila, a 6.000 ih je ranjeno.

Grandiozna afera je pokrenuta i u 2001. godini u pripremi za rat protiv Osame bin Ladena. Ako su udari aviona po neboderima 11. septembra bili očigledni, onda je pad aviona na Pentagon odmah izazvao sumnje. Gde su ostaci od tako ogromne leteće mašine? A gde su odgovarajući tragovi štete na objektu? I kako je avion sa takvim razmakom krila mogao da proleti između žica dalekovoda, a da ih ne zakači? Izgledalo je čudno i brzo pojavljivanje na licu mesta tima kompanije, specijalizovane za kontrolisano rušenje, koja je učestvovala i u analizi ruševina Svetskog trgovinskog centra. Čak ni američki stanovnici nisu mogli da progutaju tu laž, što je izazvalo novi talas interesovanja za teoriju zavere.

LAŽNA PRIČA O RUŠENjU AVIONA

ZAPADNI mediji su 1. septembra, 1983. godine rastrubili da je na Dalekom istoku pogođen putnički avion "boing 747" avio-kompanije "Korijan er", na putu od Njujorka ka Seulu. Objavljeno je da je stradalo 269 ljudi. SAD su za ovo optužile SSSR. Mnogo kasnije se saznalo, da je sovjetsko ratno vazduhoplovstvo zaista oborilo narušioca vazdušnog prostora, ali to nije bio putnički već izviđački avion, po veličini identičan korejskom avio-prevozniku. Korejski avion, takođe, nije imao sreće - njega su Amerikanci uklonili kao nepotreban element scenografije u tom području, tako da niko nije imao nikakvu sumnju da je baš SSSR oborio putnički avion. Ali onda je Vašington uspeo da ubedi ceo svet u krivicu Moske.