Beč inspirisao ubistvo Aleksandra

POLOVINOM januara 1903. na sastanku glavnog zavereničkog odbora pao je predlog da se "niko ne ubija", već da se kralj i kraljica primoraju da siđu s prestola i napuste Srbiju. O ovoj odluci glavnog zavereničkog odbora obavešten je i Beč. A za nju je, sticajem okolnosti, saznao i engleski novinar Henri Stid, dopisnik londonskog "Tajmsa" iz Beča. Njegov izvor informacija o odluci glavnog zavereničkog odbora bio je načelnik odeljenja u austro-ugarskom ministarstvu spoljnih poslova. Talosi (Thalloszy), koji je po nalogu ministra Kalaja držao stalnu vezu sa predstavnicima zaverenika, između ostalog i sa Jašom Nenadovićem i Đorđem Genčićem. Prema onome što je Stidu saopšteno, kralj Aleksandar i kraljica Draga trebalo je da budu kidnapovani i potom prebačeni na teritoriju Austrougarske ...

Za vladu Austrougarske, ova varijanta odstranjenja Aleksandra Obrenovića sa prestola Srbije, bila je, prema svemu sudeći, i najprihvatljivija. Kralj Aleksandar je mogao da posluži kao "zlatna rezerva" i bude korišćen kao sredstvo pritiska na Petra Karađorđevića u slučaju da pokuša da se otrese austro-ugarskog uticaja. U Petra Karađorđevića, inače, tada se u krugovima carsko-kraljevske vlade imalo veliko poverenje i smatralo se, s obzirom i na pismene izjave koje je dao, da će biti poslušno oruđe monarhije. Iz tih razloga, kaže Stid, policija nije ništa preduzela ni protiv manifestacija organizovanih na bečkoj zapadnoj železničkoj stanici - Westbahnhof - u Petrovu čast na putu iz Ženeve u Beograd, kada mu se klicalo i kao kralju hrvatskom.
Tri nedelje pred ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, Stid je saznao da je plan o kidnapovanju odbačen i da je rešeno da se poslednji Obrenović liši života. Na to mu je skrenuo pažnju lično ministar Benjamin Kalaj, rekavši da treba da obrati pažnju na Beograd, s obzirom na to da "majstor Aleksandru" preostaje možda još samo nekoliko nedelja života...

Ovo, kao i sve drugo što smo dosad izneli, jasno pokazuje da je Beč, suprotno tvrđenjima čitavog niza istoričara u Austriji i Nemačkoj, bio upućen u pripremu svrgavanja, odnosno fizičke likvidacije kralja Aleksandra i kraljice Drage.
Kralj je bio upozoravan na to šta mu se sprema, prvo obaveštenje o postojanju zavere dobio iz Bukurešta, od svoje tetke, dvorske dame na rumunskom dvoru, izvesne gospođe Mavrokordat, i to po nalogu kralja Karola, koji je opet za sve saznao od jednog predstavnika bečke vlade... Iz izveštaja austrougarskog poslanika od 22. februara 1903. vidi se, da je, u okviru sprovedenih mera predostrožnosti, i vojska bila stavljena u pripravnost.

ODMAH po uvođenju mera predostrožnosti na Dvoru, u februaru 1903, Genčić je na sastanku glavnog zavereničkog odbora nastupio sa zahtevom da se hitno i konačno nešto učini, s obzirom na to da postoji opasnost da zavera bude otkrivena. U isti mah, on je postavio pitanje šta uraditi po izvršenom delu i kad dođe red na političare da stupe u akciju. Srbija, istakao je Genčić u vezi sa svim tim, mora imati vladara, i vojska mora unapred znati koga treba da za vladara izviče.

Oko toga ko bi trebalo da dođe na srpski presto, razvila se, posle svega, vrlo živa diskusija. General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević i Rajović izjasnili su se za izbor jednog stranog princa. Otac Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi drugi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema potrebe da se dovodi na presto nova dinastija. Genčić je znao da ni Austrougarska, ni Rusija, a ni Nemačka nemaju ništa protiv toga da na presto Srbije dođe Petar Karađorđević. To je on saznao jer je inače nudio srpsku kraljevsku krunu jednom nemačkom i jednom ruskom knezu, ali je to odbijeno.

NASUPROT svom ocu, Luka Lazarević je bio za to da se za vladara Srbije izabere crnogorski princ Mirko, koji je ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je preko svog oca bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije. U prilog princa Mirka izjasnio se i Damjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i akceptiran.

Kad je, i konačno, glavni zaverenički odbor odlučio da se na presto dovede Petar Karađorđević, Đorđe Genčić je hitno otputovao u Beč da bi o tome obavestio Jašu Nenadovića, pre svega. Po povratku u Beograd, i sasvim neočekivano za mnoge članove glavnog zavereničkog odbora, on je predložio da se plan o odstranjenju kralja Aleksandra i kraljice Drage iz zemlje izmeni. Umesto da se kralj i kraljica proteraju, on je zatražio da se oni - ubiju. Kako je objasnio, to i nije bila toliko njegova želja koliko zahtev kandidata za novog kralja, Petra Karađorđevića (ili možda samo Jaše Nenadovića, koji je, inače, nekako u to vreme poverio Milošu Bogičeviću da je Petar Karađorđević izjavio da on neće stupiti na presto Srbije, sve dok je i jedan jedini Obrenović u životu.

IZRADA preciznog plana za izvršenje ubistva poverena je Aleksandru Mašinu, Damjanu Popoviću i Petru Mišiću. Bilo je predviđeno da se ubistvo izvrši na Cveti, u Kalemegdanskoj tvrđavi. Izvršilac je trebalo da bude Petar Mišić sa svojim pukom. Po planu, jedan oficir, koji je uživao kraljevo poverenje, trebalo je da u određenom trenutku priđe kralju Aleksandru i saopšti mu da mu preti ubistvo i preporuči mu, u isti mah, da se pod zaštitom Mišića, zajedno sa kraljicom, skloni u zgradu generalštaba na Kalemegdanu - gde bi potom ubistvo bilo i izvršeno. Ali, postavilo se pitanje kojem oficiru iz kraljeve okoline da se poveri taj zadatak. Genčić i major Luka Lazarević smatrali su da bi najpogodnija ličnost za to bio kraljev ađutant, potpukovnik Mihailo Naumović (unuk onog Nauma koji je zajedno s Karađorđem, u noći između 12. i 13. jula 1817, po naređenju kneza Miloša bio ubijen u lugu sela Radovanja).

KADA su došle Cveti, a kralj i kraljica se nisu pojavili u tvrđavi, zaverenici su pomislili da je Naumović izdao celu stvar. Međutim, ispostavilo se da sa njim niko nije razgovarao. Posle svega, kada je došlo do susreta Naumovića i Petra Mišića, neposredno posle već pominjanih martovskih demonstracija u Beogradu, on je pristao na saradnju sa zaverenicima. Tokom razgovora, Naumović je rekao Mišiću da on ne sme da sumnja u njega, jer i on mrzi Obrenoviće iz dna duše. Nakon još jednog razgovora na Torlaku, dogovor je postignut, s tim što je Naumović trebalo sada da pruži pomoć u realizaciji jednog novog plana, u međuvremenu sačinjenog, koji je predviđao da se ubistvo kralja i kraljice izvrši u samom Dvoru.


STRAH OD CRNOGORSKOG UTICAJA

U OČEKIVANjU promene na prestolu Srbije, zaslužuje da bude pomenuto, vlada Austrougarske je s budnom pažnjom pratila raspoloženje radikala i, posebno, Nikole Pašića. Smatralo se u vladi Austrougarske, naime, da Pašić i njegovi radikali "sa zebnjom gledaju na Petra Karađorđevića, budući da bi se njegovim dolaskom za kralja učvrstio crnogorski uticaj".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: KRALj ALEKSANDAR NIJE BIO KUKAVICA