Aleksandar nije bio kukavica

IZRADA novog plana, koji je predviđao da se ubistvo kralja i kraljice izvrši u samom dvoru, bila je poverena Aleksandru Mašinu, budući da je on bio dobro upoznat sa rasporedom prostorija u konaku i prilikama koje u rezidenciji vladaju. Preostalo je samo još jedno - da se proveri odanost kraljevog ađutanta, potpukovnika Mihaila Naumovića. Taj zadatak je takođe dopao Petru Mišiću. I šta je on uradio? - On je Naumoviću saopštio plan u obrnutom smislu i rekao mu da je za ulogu, koja je Naumoviću prvobitno bila namenjena, određen kapetan Lontkijević. Na to je Naumović rekao da je plan koji mu je saopšten morao načiniti neko ko uopšte ne poznaje ni raspored prostorija ni prilike u konaku, a zatim da je plan upravo tako koncipiran da bi zaverenici mogli lako biti uhvaćeni, tim pre što je u sve uključen kapetan Lontkijević. Ovim je Naumović razbio sve sumnje u sebe, i bio je, potom, bez rezerve prihvaćen i odmah upućen u pravi plan.

Tog istog dana, kako stoji u austrougarskom dokumentu o zaveri 1903. godine, Naumović je potpisao Mišiću priznanicu na 50.000 franaka... To je bila njegova cena za učešće u zaveri - radi osiguranja porodice, kako je rekao.

O SVEMU ovome, u knjizi Dragiše Vasića "Devetsto treća" ne govori se uopšte. Kaže se, međutim, nešto drugo: da su se 26. maja, sa Naumovićem sastali Đorđe Genčić, Aleksandar Mašin, major Milivoje Anđelković, Dragutin Dimitrijević Apis, artiljerijski kapetan Đorđe Ristić i poručnik Antonije Antić. Na ovaj sastanak trebalo je da dođe i Petar Mišić, ali on nije došao, po Vasiću pod izgovorom da se sa Naumovićem ne nalazi u dobrim odnosima. Na sastanku je utvrđeno da se kralj i kraljica ubiju u noći između 28/29. maja, kada je na Naumoviću bio red da preuzme dežurstvo u dvoru.

Da se kralj i kraljica ubiju u noći između 28. i 29. maja 1903. glavni zaverenički odbor saglasio se, kako se iz austrougarskog dokumenta vidi, na sastanku održanom 27. maja. Na ovom sastanku bile su podeljene i uloge - tako da je svaki zaverenik tačno znao šta mu valja činiti u sudbonosnoj noći.

O SAMOM upadu u dvor, u austrougarskom dokumentu navodi se šta je rekao Petar Mišić. "Nije istina", glasi Mišićeva izjava, koja se ovde daje u prevodu s nemačkog jezika, "da je general Laza Petrović pokazao gde se nalaze kralj i kraljica. On je svučen ležao u ađutantskoj sobi. Kad je pronađen i zapitan gde se kralj nalazi, rekao je da ne zna... Počeo se oblačiti i čineći to primetio da bi kralj i kraljica morali biti u svojoj spavaćoj sobi. Na njegovo pitanje šta žele od kralja, oficiri su rekli da im je namera da zahtevaju od kralja da kraljicu udalji. On se na to nasmejao i poželeo im mnogo uspeha..."

Generalu Lazi Petroviću, po Mišićevim rečima, trebalo je mnogo vremena da se obuče, jer se "tako udešavao kao da ide na bal". Kad se najposle obukao, poveden je u konak. Pri tom niko nije primetio da je on dva napunjena revolvera strpao u svoje džepove ...

U KONAKU, od generala Petrovića je ponovo zahtevano da pokaže gde se nalaze kralj i kraljica. On je, međutim, tumarajući sa zaverenicima po dvoru, stalno ponavljao da ne zna. Odjednom, a kad su zaverenici već bili pomislili da su kralj i kraljica napustili konak, odjeknuli su pucnji u dvorskom parku. Odmah zatim, iza jedne zavese, iza koje se pretpostavljalo da se nalazi prozor, začuo se jauk kraljice... Nju je ranio jedan oficir koji je stajao u parku u trenutku kada se kraljica pojavila na prozoru i stala dozivati u pomoć...

Čim su čuli kraljičin jauk, zaverenici su potrčali zavesi, razmakli je i razbili vrata koja su se iza nje nalazila. Tu su ugledali kralja, a kraj njega kraljicu ranjenu u levo rame. Kako je pukovnik Petar Mišić izjavio, kralj je, ugledavši oficire pred sobom, bio - drzak.

Jedan od oficira - zaverenika, kapetan po činu, kome je kasnije amputirana ruka, odmah je nanišanio u kraljicu. Tada je general Laza Petrović trgao jedan od dva svoja revolvera, i opalio nekoliko puta. Ranio je u rame kapetana, koji je bio nanišanio na kraljicu Dragu, i oteo mu pištolj. Potom se i sam, zasut kuršumima zaverenika, teško ranjen srušio na pod. Svi su pomislili da je mrtav.

Mada kralj Aleksandar nije imao oružje uza se, kaže se dalje u izjavi Petra Mišića, koju je austrougarski poslanik ugradio u svoj specijalni izveštaj o prevratu 1903, on se "držao hrabro i pretio da će se svima krvavo osvetiti".

Pre kralja, sva izrešetana pala je na pod kraljica Draga. Kralj se jedanput nagnuo nad njeno telo... "Sada je bio došao strašni momenat da i kralj bude ubijen", stoji u Mišićevoj izjavi. "Ali niko nije imao hrabrosti da puca u kralja. Najzad, na kralja je otvorio vatru artiljerijski kapetan Mihailo Ristić. Ranio ga je u desnu stranu vrata. Onda su zapucali i ostali oficirizaverenici ...

Posle toga nastao je poznati masakr, a zatim izbacivanje unakaženih leševa kroz prozor, u dvorski park. Svoje kazivanje pukovnik Petar Mišić završio je sledećim rečima: "Nije istina da su se kralj i general Laza Petrović poneli kao kukavice. Oni su bili pravi junaci i meni ih je žao, ali tako je moralo biti. Kralj Aleksandar je mogao zadovoljan otići na drugi svet, jer je video da mu je makar jedan čovek iz njegove okoline ostao veran do kraja, i da se poneo kao pravi muškarac.

Na druga pitanja, koja su Petru Mišiću postavljena, ističe se u austrougarskom dokumentu, on nije hteo da odgovori. A ona su se ticala izvršene krađe i pljačke u dvoru kao i jednog pisma Petra Karađorđevića... Pismo Petra Karađorđevića, o kojem je pukovnik Mišić odbio da išta kaže, bila je - prema jednom tekstu objavljenom u Beču 1908. godine - u stvari zakletva koju je on dao glavnom zavereničkom odboru. Ona je glasila: "Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budemo ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji."

Zaverenici su Petra Karađorđevića često "podsećali" na zakletvu koju je dao, zahtevajući da se drži date reči. Do prvog "podsećanja" došlo je već krajem 1903, kada su se neki zaverenici, počeli hladiti prema novom kralju, pa se čak stali i kajati što su ga uopšte doveli na presto. Razočarani, Đorđe Genčić i Jovan Atanacković govorili za kralja otvoreno da je "slab, ograničen i povodljiv". I da ne drži reč, da s njim ne vredi ulaziti ni u kakve aranžmane...

ZAKLETVA ZAVERENIKA

U AUSTRIJSKOM izvoru, objavljenom u Beču 1908. godine, štampana je i zakletva zaverenika, u kojoj se kaže: "Ja (sledi ime) kunem se svim što mi je najdraže i najsvetije na svetu, da ću ubiti kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovesti na srpski presto Petra Karađorđevića." Ova zakletva, koju je potpisalo samo nekoliko mlađih oficira, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, nije bila, međutim, i jedina. Postojala je još jedna. Ona je sastavljena naknadno, pošto je prva morala biti uništena, ali ona se u biti nije razlikovala od prve.


(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: APIS nije bio vođa zaverenika