Sukob Apisa i Pere Živkovića

Pera odgovori prosto da mu je Tucović doneo taj isti cirkular, da se ni on s time ne slaže. Svoj primerak sam vratio Milivoju i rekao mu da se za ovakav rad na mene ne može da računa, ako Pera, s kime sam o tome govorio, ovu stvar ne uredi. Pera Živković je stvar i uredio, na svoj način. Objavio je cirkular u jednom listu, koliko se sećam u `Tribuni` Nauma Dimitrijevića.. ."

ŽIVKOVIĆU, za to što je uradio, nekih mesec dana potom, revanširao se sam Apis. Koristeći se uticajem koji je "Crna ruka" imala u vojsci, on je kod ministra vojnog, Stepe Stepanovića, izdejstvovao da Živković, a zatim Josif Kostić i pukovnik Ljubomir Barjaktarević budu premešteni iz Beograda u unutrašnjost. S obzirom na to da se Živković nalazio na službi kod prestolonaslednika Aleksandra, koji je tada vršio dužnost i vrhovnog inspektora vojske i koji o svemu tome nije bio obavešten, došlo je do velike zategnutosti između njega i ministra vojske.

Aleksandar je zahtevao da se rešenje o premeštaju poništi, a kad je to Stepanović odbio, on je podneo ostavku na položaj vrhovnog inspektora vojske (14/27. januara 1912). Kako vlada, na čijem se čelu nalazio Milovan Milovanović, već tada povezan sa Apisom i "Crnom rukom", nije u čitavu stvar htela da se meša, spor se završio tako što je prestolonaslednik Aleksandar morao da popusti. Premeštaj oficira bio je izvršen, a on je povukao svoju ostavku.

O CELOM ovom slučaju, ali i o "Crnoj ruci" uopšte, postoji još jedno interesantno kazivanje, tamo od 27. juna 1912. U pitanju je specijalni elaborat Teodora Pavlovića Vilovskog, koji je inače bio i agent ministarstva spoljnih poslova u Beču. Iz teksta Vilovskog vidljivo je da su rukovodioci "Crne ruke" odmah, čim su se organizovali, uspostavili kontakt sa Aleksandrom, želeći da ga što pre dovedu na presto Srbije. Iz tog kontakta ubrzo se izrodio i sporazum u tom smislu. Ali, kad je dogovorena akcija trebalo da bude sprovedena, u novembru 1911, Aleksandar se pokolebao, pa je sve palo u vodu. Posledica toga je bila da je "Crna ruka" optužila Aleksandra zbog neodržane reči.

Vilovski: "U svojoj nedoumici ili još više iz straha da se ne sazna za njegove veze sa `Crnom rukom`, Aleksandar je napravio tu grešku, što je sve što je znao saopštio vladi, rekavši da je `Crna ruka` htela da ga navede na državni udar protiv rođenog oca. Da bi to i dokazao, Aleksandar je izvršio pritisak na nekolicinu vernih mu oficira, potpukovnika Barjaktarevića i majora Živkovića, da svedoče protiv svojih kolega u cilju podizanja optužnice protiv njih za delo zločina protiv vladara.

POSTUPIVŠI tako, Aleksandar je prevideo stvarnu moć oficira koji su pripadali 'Crnoj ruci'. Oni su sad i sami postavili zahtev da se sprovede istraga, ubeđeni da će ona ispasti u njihovu korist. Ministar vojske bio je njihov čovek. I u komandantu divizije Božanoviću, nadležnom za ispitivanje celog slučaja, imali su svog moćnog saveznika."

Kad je došlo do rasprave, svi su oficiri izjavili da oni sa nekakvom akcijom, za koju denuncijanti nastoje da ih okrive, nemaju nikakve veze i da su oni, kada su saznali da Aleksandar želi da se dokopa krune svog oca, ovoga ozbiljno upozorili na posledice toga i od svega ga odvratili.

Prvi koji je crnorukcima poverovao - bio je kralj Petar. Pročitavši protokol komisije, izjavio je da on u izjave svojih oficira uopšte ne sumnja.

NA OVAJ način trebalo je da se završi cela afera. Živković, Barjaktarević i drugi oficiri bili su premešteni u unutrašnjost, a što se tiče Aleksandra - i on je bio prinuđen da za jedno vreme napusti prestonicu, da bi se spasao od izrugivanja.

Ovo je bila prva pobeda "Crne ruke" nad budućim kraljem, i on to nikad nije zaboravio. U isto vreme, bio je to početak stvaranja još jedne struje u vojsci, frakcije koja će dobiti naziv "Bela ruka", i u kojoj će Petar Živković imati jednu od glavnih uloga, što se tumači i činjenicom da je Živković bio višestrano povezan sa Aleksandrom.

Prema Borivoju Neškoviću, Petar Živković je stvorio plan da se prestolonaslednik Đorđe otruje, i za taj plan pridobio je Aleksandra, i čak mu u vezi s tim izmamio i jedno pismo radi svoga pokrića. "Aleksandar je", kaže Nešković, "ovim pismom bio dao pristanak na trovanje svog starijeg brata".

ŽIVKOVIĆ je o ovom planu upoznao Dimitrijevića Apisa koji se kategorički usprotivio trovanju, smatrajući da pitanje promene u redu nasledstva treba rešiti na drugi način, ali ne želeći sam da se meša u dvorske stvari. Klice kasnije mržnje Aleksandrove prema Apisu imaju svoj početak baš u tom otporu i prvom neslaganju između njih .. .

Što se tiče uklanjanja prestolonaslednika Đorđa, postoje i tvrđenja da su se istaknuti članovi "Crne ruke", i pre nego što je ona osnovana, još 1907, dogovarali da se on prisili na abdikaciju. U vezi sa upravo rečenim, od nespornog značaja je zabeleška u dnevniku poznatog crnorukca Velimira Vemića, da su oficiri, učesnici u zaveri od 1903, na čelu sa Apisom, 18. oktobra 1907. doneli odluku da se - "ludak", tj. prestolonaslednik Đorđe otruje. Zahvalan što se zauzimaju za njega, što nastoje da mu obezbede presto, Aleksandar je navodno obasipao crnorukce velikom pažnjom i vrednim poklonima. Darivao ih je zlatnim časovnicima, prstenjem i skupocenim tabakerama...

VARLjIVO PRIJATELjSTVO

ODNOSI između Aleksandra i Apisa su postali osobito srdačni 1910. godine. Posle Prvog balkanskog rata, 1912. godine, kad se sukob "Crne ruke" s Pašićem zaoštrio do krajnjih granica, "Pijemont" , organ crnorukaca, čak je i slavio Aleksandra, nazivajući ga "omiljenim i hrabrim". (Valjda za revanš, Aleksandar je baš u ovo vreme pokazao naročitu pažnju prema Apisu. O svom ličnom trošku, doveo je jednog berlinskog specijalistu da pregleda vođu "Crne ruke", obolelog od malteške groznice). Međusobno uvažavanje i izražavanje prijateljstva nije, međutim, dugo potrajalo, jedva tamo do jeseni 1913. godine. Onda je nastupilo hlađenje i kod jednog i kod drugog. Apis je počeo govoriti za Aleksandra da ne ceni ničije prijateljstvo i da od ljudi ne traži odanost, već udvorništvo. Aleksandar je opet počeo sve više zazirati od Apisa, čak i strahovati od njega.

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: Pašićev strah od "Crne ruke"