Pašićev strah od Crne ruke

U VREME prvog sukoba Aleksandra i "Crne ruke", početkom 1912. godine, da i to kažemo, Milovan Milovanović je naložio srpskom poslaniku u Beču i generalnom konzulu u Budimpešti da zvanično demantuju sve vesti o postojanju "Crne ruke". To je i učinjeno, i to je bio povod austrougarskom poslaniku u Beogradu da svom ministru spoljnih poslova napiše sledeći izveštaj:

"Organizacija poznata pod imenom 'Crna ruka', odnosno 'Ujedinjenje ili smrt', zaista postoji. Štaviše, ona se stalno povećava i dobija sve više u značaju. Pokret je nastao u krugu nezadovoljnih zavereničkih elemenata, koji nisu mogli da se pomire sa opadanjem svog uticaja i sa nespremnošću starih radikala da im izađu u susret u odgovarajućoj meri. Gospodin Milovanović mi je nedavno ne samo direktno i otvoreno potvrdio da 'Crna ruka' postoji, već čak i priznao da je sa pojedincima iz ove organizacije vodio razgovore. Gospodin ministar - predsednik je istina pokušao da me uveri, da pokret nije sasvim ozbiljan i da on ne zadaje brige vladi."

AUSTROUGARSKI poslanik nije uopšte verovao u to da oficirski pokret nije "sasvim ozbiljan i da ne zadaje brige vladi". A Milovanović je bio ubeđen da će oficire i celu organizaciju da zadrži na uzdi. Kako se pokazalo, Milovanović se u svojim računicama teško varao. Crnorukcima nije ni na pamet padalo da budu sredstvo u bilo čijim rukama. Naprotiv, oni su težili tome da drugi služe njima, pa i sam Milovanović.

U pravilima "Crne ruke", u "ustavu", stajalo je između ostalog i to da ona, "prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj". Imajući to u vidu, Vojislav J. Vučković je zaključio: "Očevidno da su crnorukci izraz 'utiče' shvatili u vrlo širokom značenju. I zaista, da bi mogli uspešno voditi akciju u inostranstvu, oni moraju biti potpuno neometani, štaviše i pomagani od službenih faktora.

"Potpuna trpeljivost od strane državnih organa bila bi postignuta tek onda ako bi organizacija uspela da potčini zemaljsku vladu svojoj volji. Da bi to ostvarili, crnorukcima je trebalo da ovladaju onim političkim strankama koje će prihvatiti njihov cilj i metod rada, pa da onda oni, crnorukci, omoguće tim strankama preuzimanje vlasti. Prema tome, trebalo im je da uspostave jednu vrstu prikrivene diktature."

DOK je Milovanović bio predsednik vlade, dublje prodiranje u neku od političkih stranaka crnorukcima, međutim, nije bilo nužno. Ali kad je Milovanović iznenada umro, i Pašić, posle "prelazne" vlade Marka Trifkovića, ponovo došao na vlast, 30. avgusta 1912, situacija se iz korena izmenila. Lišeni jake podrške Milovanovića i njegovog kabineta, crnorukci su bili prinuđeni da potraže stranku koja će stati uz njih, prihvatiti ne samo njihove ciljeve, već i metode rada. Ta partija bila je Samostalna stranka. Ona je saradnju sa crnorukcima takoreći oberučke prihvatila, i zbog Pašića i njegovih radikala. (Jaša Prodanović, prvak Samostalne stranke, čak je pokušao, koristeći se i okolnošću da mu je istaknuti crnorukac Bogdan Radenković bio šurak, da u zajednici s "Crnom rukom" nasilno obori Pašićev kabinet.)

Po uspostavljanju savezništva sa Samostalnom strankom, i u dogovoru sa njennim vođstvom, crnorukci su frontalno krenuli u napad na Pašića, između ostalog i preko svog lista "Pijemont". (Pašić je, uzgred budi rečeno, i u prvom broju "Pijemonta", 3. septembra 1911, bio žestoko napadnut. S njim - istina - i pripadnici drugih stranaka. Za partije, onako đuture, rečeno je u "Pijemontu", da su "pokazale svoj nemoral, nekulturu, nepatriotizam" i postavljen je zahtev da se u zemlji uvede centralizam - "sve dok se narod ne prosveti".)

NA napade, čak i one najbezobzirnije, Pašić je u ovo vreme već uveliko bio svikao, sasvim "oguglao". Pogotovu na napade samostalaca, koji praktično od 1903. godine nisu nikako ni prestajali. Dokle su samostalci sve bili spremni da idu, i dokle su išli, pokazuje i slučaj koji se zbio u proleće 1912. godine. Oni su tada udesili da Pašić bude čak i sudu tužen za krivično delo - prevare.

Kao tužilac nastupio je izvesni Stevan Lukačević, trgovac po zanimanju. U tužbi koju je podneo sudu protiv Pašića, on je naveo i to da mu je vođa radikala, još 1909. godine, prilikom zaključenja ugovora o nabavci brzometnih pušaka, izričito usmeno obećao da će s njim da podeli visoku proviziju.

MIMO svog običaja, Pašić je ovog puta vrlo oštro reagovao i na način koji uopšte nije ličio na njega.

"Ja sam Lukačevića", izjavio je Pašić u "Samoupravi", "još pre kraja prošle godine (1911) tužio sudu zbog klevete. Pošto presuda po mojoj tužbi još nije donesena, a javno se mnjenje dovodi u zabludu, meni ništa drugo ne preostaje nego da se branim putem štampe iako ja uopšte uzev smatram za poniženje da se moram braniti od jedne takve individue.

"Moja odbrana pred svetom sadržana je u sledećoj izjavi: Ja ću izvršiti samoubistvo ako Lukačević dokaže da sam ja ma šta primio na ime provizije prilikom zaključenja zajma i narudžbina."

Posle ove Pašićeve izjave, koja je imala ogromnog odjeka u javnosti, podnosilac tužbe, Lukačević, i ne sačekavši da se zakaže suđenje, nestao je iz Beograda bez traga i glasa.

TEODOR Pavlović - Vilovski u svom, kažimo, ekspozeu o "Crnoj ruci", piše da su Pašića napadi crnorukaca i udruženih sa samostalcima bacili u ozbiljne brige. On se (po rečima Vilovskog) više plašio crnorukaca nego i Dvora i opozicije u Narodnoj skupštini zajedno.

U izvesnom smislu, Pašićev strah je bio razumljiv. "Crna ruka" je ugrozila sistem parlamentarne demokratije, dovela parlamentarizam u krizu i učinila da Srbija u nezdravom unutrašnjopolitičkom stanju dočeka austrougarski ultimatum 23. jula 1914. godine.

Kad je "Crna ruka" krenula u obračun s Pašićem 1912. godine, ona je već davno bila promenila svoju taktiku (u odnosu na vreme kada je pokušala da pre vremena dovede Aleksandra na kraljevski presto). Sada je ona nastojala, kako je to istakao Vilovski, da celokupnu svoju aktivnost, pa i borbu protiv Pašića i njegovih radikala, predstavi isključivo kao izraz brige za dobro zemlje. U unutrašnjoj politici ustala je "protiv pseudodemokratskog radikalizma, koji se sav orijentisao na berzanske i bankarske poslove, a narod opteretio porezima i drugim nametima". U spoljnoj politici pak, ona je "svu svoju pažnju skoncentrisala na propagandu velikosrpske ideje".

PROCENE BEČKOG AGENTA

TEODOR Pavlović Vilovski, inače agent bečkog ministarstva spoljnih poslova, u vezi sa aktivnošću "Crne ruke", izneo je sledeće: da je "Crna ruka" pripremila teren za organizovanje jedne neutralne partije čiji bi principi bili konzervativni i koja bi pre svega trebalo da zada smrtni udarac štetnom radikalizmu, i da su crnorukci otvoreno govorili da će "u datom momentu kralju biti izražena želja da učini kraj radikalnom ošljarenju, a on će valjda biti toliko mudar da se ne suprotstavi ovoj opravdanoj želji".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")