Prvi medijski rat u Srbiji

STICAJEM okolnosti, na Pašićevoj strani, u sukobu sa "Crnom rukom", našao se niko drugi do - Živojin Balugdžić, glavni motor nekadašnje dvorske kamarile. Po nalogu kralja Petra, Balugdžić je doputovao iz Atine (gde se nalazio na dužnosti poslanika Srbije), da bi uspostavio mir između crnorukaca i vođe radikala. Njegova glavna nada bio je pukovnik Damnjan Popović. Ali, Popović mu je rekao da će se "pre otkotrljati prva glava (kralja Petra) beogradskim ulicama nego što će doći do izmirenja između Pašića i 'Crne ruke'". Posle ovih Popovićevih reči, Balugdžiću je prišao Voja Tankosić, ošamario ga i nazvao - nitkovom. Pri polasku natrag u Atinu, na samoj železničkoj stanici, Balugdžić je dobio i drugi šamar - opet od Tankosića koji se samo zbog toga tu stvorio.
Ako je tačno ono što navodi Jovan Jovanović Pižon u svojim zabeleškama, Aleksandar je, upravo posle ovog slučaja, i zbog njega, doneo odluku da prvom zgodnom prilikom raščisti sa "Crnom rukom", likvidira je kao organizaciju. Naravno, ne samo zbog istupa crnorukaca prema njegovom pouzdanom saradniku Balugdžiću, već i iz straha da bi "Crna ruka" mogla da postane odlučujući faktor u državi, pa da i kruni diktira šta i kako da radi.

U SUKOBU između "Crne ruke" i Pašića, sem Balugdžića na izvestan način, bio je uvučen i potonji proslavljeni vojvoda Živojin Mišić - zahteva cela tema da se kaže. Čisteći oficirski kor od svih onih koji su im bili sumnjivi ili nesigurni, crnorukci iz 1912, kad su posle prevrata 1903. postali sve i svja i u vojsci i na dvoru, i bili još samo "vojni zaverenici", penzionisali su, naime, i Živojina Mišića. Ceneći Mišića, i misleći na zadatke koji vojsku i zemlju očekuju u najbližoj budućnosti, i želeći da situaciju uopšte u vojsci smiri, Pašić se, međutim, angažovao u njegovu korist.
To je bilo u martu 1907. godine, upravo kad se izvrsni srpski komandant osećao kao na "belom hlebu", kad su od njega svi okretali glavu, pa i mnogi dobri dojučerašnji drugovi. "Svi su se od nekog đavola bojali", napisao je Mišić u svojim sećanjima, "da mi čak i pored kuće prođu, a kamoli da me posete iako su me pre toga posećivali i o većim praznicima. Izbegavali su me čak i neki oficiri moji srodnici, sa motivacijom da se motri sa strane ko me posećuje i sa mnom se sastaje."

U PRILICI koja mu se učinila najpogodnijom, Pašić je, i tada predsednik vlade, preko jednog svog poverljivog čoveka pozvao Mišića da ga određene martovske večeri 1907, kad se dobro smrkne, poseti u njegovom stanu. Mada ga je poziv iznenadio, Mišić mu se odazvao i u određeni čas zakucao na vrata Pašićevog stana, u kojem ga je čekao - gle, iznenađenja, jedan od glavnih zavereničkih vođa, pukovnik Aleksandar Mašin.
"Ovaj, gospodo", rekao je Pašić obojici oficira kad su najzad seli jedan prema drugom, "pozvao sam vas dvojicu kao, ovaj, istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da vidimo, ovaj, na kakav bi se način moglo popraviti ovo nezdravo stanje u našoj vojsci". Kad je Mišić, na to, odbio da je "ikakva istaknuta ličnost neke suprotne struje", Pašić mu je, smejuljeći se, blagim glasom rekao: "Istina, ja ne znam, ali, ovaj, tako te mnogi označavaju".

REZULTAT svega bio je da su se Mašin i Mišić, uz nenametljivu asistenciju Pašića, sporazumeli kako da se odstrane nesuglasice u vojsci. Pošto je dogovor bio postignut, Pašić je rekao: "Pa vrlo dobro, ovaj, to ćemo gledati da se upravo tako učini, ako se može".
U pravcu smirivanja situacije u vojsci, i ostvarenju onog o čemu su se Mašin i Mišić bili sporazumeli, Pašić je, ubrzo zatim, preduzeo čitav niz koraka. A zauzeo se i svojski za to, da se Mišić vrati u službu. Nažalost, to mu odmah nije pošlo za rukom - zbog protivljenja Radomira Putnika, takođe potonjeg vojvode, a tadašnjeg ministra vojnog. Putnik, naime, nije nikako hteo da pristane na to da se Mišiću vrati rang koji je pre penzionisanja imao. Tek 1909, kad je aneksiona kriza bila dostigla svoj vrhunac, a kad je umesto Putnika ministar vojni postao Mihailo Živković, Pašiću je uspelo da ostvari Mišićev povratak u vojsku.

POSLE balkanskih ratova, međutim, Mišić je po drugi put penzionisan - opet po volji vojnih zaverenika iz 1903, odnosno crnorukaca iz 1912. godine. "One iste snage koje su ga 1904. poslale kao nepoželjnog u penziju ponovo su ga odstranile iz vojske", kaže vojni istoričar Savo Skoko, "jer su smatrale da im sada, kad je trebalo uživati plodove pobede, Mišić više nije potreban".
Po drugi put, Mišić je penzionisan 26. septembra 1913. po starom kalendaru, posle upada nekoliko hiljada Arnauta na srpsku teritoriju. Te neregularne albanske trupe uspele su da na prepad savladaju malobrojne srpske pogranične jedinice i zauzmu Debar i Strugu. Mada su napadači brzo proterani preko granice, oko celog slučaja digla se velika galama, i kao glavni krivac za ceo događaj označen je Živojin Mišić.
U vezi sa ovim drugim Mišićevim penzionisanjem, došlo je do pravog rata između Pašića i njegove vlade i crnorukaca. A rasprava je uglavnom vođena preko radikalima bliske "Tribune", čiji je prvi urednik bio književnik i slavni srpski komediograf Branislav Nušić, i "Pijemonta", organa crnorukaca. Po "Tribuni", za Mišićevo penzionisanje bili su isključivo krivi crnorukci, a po "Pijemontu", Pašić i njegova vlada.

IZMEĐU ostalog, "Pijemont" je u uvodniku, u broju od 3. oktobra 1913, odgovarajući na optužbe "Tribune", objavio i ove redove: "Evo, mi optužujemo javno, po drugi put vladu g. Nikole Pašića da je ona ta koja je mučki, bez ikakvih povoda i objašnjenja, skinula đeneralske pletenice čestitome i spremnome đeneralu Živojinu Mišiću." Đeneral Mišić, koji je o 29. maju 1903. imao svoje naročito mišljenje, zbog koga je, verovatno, i došao u penziju, rehabilitovan je pred objavu prvog rata kao spreman oficir, čije sposobnosti nisu smele ostati neiskorišćene pri stvaranju epohalnog dela. Reaktiviranje đenerala Mišića primljeno je najlepše u celom oficirskom koru. Njime nije bila ni najmanje nagnječena ni osetljivost onih koje "Tribuna" zove "Crnom rukom".
Kad već nisu uspeli da, najpre reaktiviranjem, a zatim penzionisanjem đenerala Mišića, raspire plamen nesloge u oficirskom koru, radikali su preko "Tribune" istakli opasnost od nekakve "Crne ruke", da bi demokratskim elementima ubrizgali mržnju prema oficirima. Ako "Crna ruka", kao nekakva organizacija čiji su ciljevi prevratnički, antidržavni, antiparlamentarni postoji - kakva je to vlada koja trpi takvu organizaciju".

PAŠIĆ SE SKLANjA OD APISA

ZBOG "Crne ruke" i posebno Dragutina Dimitrijevića Apisa, Nikola Pašić 1911. godine, kad je Milovan Milovanović već uveliko privodio kraju pregovore sa vladom Bugarske o zaključenju ugovora o savezništvu, koji će dovesti do Prvog balkanskog rata, u čitav taj posao nije hteo da se meša. Sama okolnost da Apis učestvuje u radu na ostvarenju balkanskog saveza, bila je "za Pašića dovoljan znak da neće ispasti sve onako kako zamišlja Milovanović".


(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: RADIKALI ne daju vlast oficirima