Radikali ne daju vlast oficirima

POSLE povlačenja srpskih trupa iz Albanije, u oktobru 1913. godine, nastao je period privremene stabilizacije u jugoistočnoj Evropi i na Balkanu. Ali, on nije potrajao dugo, samo do leta 1914, kada su, 28. juna, ispaljeni hici na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, pa bi se mogao nazvati i zatišjem pred buru. U odnosima između Srbije i Austrougarske, zahvaljujući u dobroj meri i Pašićevom veštom manevrisanju, u ovom periodu nije dolazilo do zategnutosti kao dotle. No, sporova je ipak bilo. Prvi spor iskrsao je u vezi sa takozvanim istočnim železnicama (tj. železničkom prugom od stare srpske granice kod Ristovca do Đevđelije i od Skoplja do Soluna), vlasništvom jednog međunarodnog akcionarskog društva, u kojem su austrougarske banke, zahvaljujući većini akcija, vodile glavnu reč.

NASTUPAJUĆI u ime svojih banaka, vlada Austrougarske je želela da obezbedi povraćaj eksploatacije pruga akcionarskom društvu i tako osigura sebi sredstvo za ostvarivanje određenih privrednih i političkih ciljeva ne samo u Srbiji, već i na Balkanu.
Pašićeva vlada, pak, želela je da obe pruge otkupi. Zbog Francuske, čija se vlada u sve umešala - nastojeći da celo pitanje internacionalizuje - spor se silno iskomplikovao, ali je na kraju, zahvaljujući upornosti srpske vlade, ipak bio okončan upravo onako kako je to bilo po volji Beograda.
Drugi spor ticao se pitanja konkordata Srbije sa Vatikanom. Vlada u Beču se i u to umešala, pozivajući se na svoj verski protektorat nad katolicima, koji je imala još od 1615. godine u Turskoj. Njen cilj je bio, da se, ako ništa više, a ono konkordatom osiguraju "prava časti" - molitva za austrijskog cara u katoličkim crkvama, proslavljanje njegovog rođendana, što je uistinu predstavljalo povredu suvereniteta srpske države.

NA ODNOSE između Austrougarske i Srbije u ovom periodu uticalo je i protivljenje Beča ujedinjenju Srbije sa Crnom Gorom, što je bila žarka želja naroda i u jednoj i u drugoj srpskoj državi. Pomenuti sporovi i problemi, koji su u periodu o kojem je reč iskrsli između vlada Srbije i Austrougarske, nisu Pašiću, ipak, zadali toliko brige koliko sukob sa "Crnom rukom" - valja istaći. Započet u punom obimu u drugoj polovini 1913, on se rasplamsao s početka 1914, da bi dostigao svoju kulminaciju i pretvorio se u pravi rat tamo u maju iste godine. Sigurno i presigurno u moć i snagu svoje organizacije, vođstvo "Crne ruke" je postalo toliko agresivno i neobuzdano, da se nije ustručavalo ni od toga da Pašiću i njegovoj vladi najotvorenije zapreti "obnovom Milanovog režima", to će reći uvođenjem diktature kakvu je bio uveo kralj Milan Obrenović kada je poveo svoj krstaški rat protiv radikala.
Smatrajući da vojska bezuslovno mora biti podređena vladi, Pašić se, upravo u januaru 1914, odlučio za preduzimanje energičnih mera u tom pravcu.

PRVA mera bila je odstranjenje iz vlade "Crnoj ruci" privrženog ministra vojske, generala Miloša Božanovića. Povod (istina) dao je sam Božanović. Ispunjavajući želju vođstva "Crne ruke", on je predložio vojni budžet koji vlada nikako nije mogla da prihvati zbog izvanredno teške ekonomsko-finansijske situacije u zemlji, a osim toga, on je izdejstvovao na nekorektan način da kralj potpiše ukaz ne samo o pomilovanju viđenog crnorukca, majora Velimira Vemića (osuđenog za delo ubistva jednog vojnika u borbenoj liniji 1912. godine), već i o njegovom unapređenju i odlikovanju.
U izveštaju svojoj vladi u Londonu, engleski poslanik u Beogradu zaključuje da je odstranjenje Božanovića iz vlade bio je prvi otvoreni pokušaj Pašića da se suprotstavi sve moćnijoj "Crnoj ruci". Ali, time je bio rešen samo jedan deo problema u vezi sa ministrom vojske i nastojanjem "Crne ruke" da na tom položaju ima svog čoveka. Drugi deo problema predstavljalo je iznalaženje nove ličnosti za tu funkciju, one koja bi bila spremna da sprovede namere vlade, bez obzira da li se s time slagalo vođstvo "Crne ruke" ili ne. Takvu ličnost Pašiću nije bilo lako naći. Od nekih trideset oficira, sa kojima su radikali stupili u vezu, ni jedan nije bio spreman da ponuđeni položaj primi. Svi su postavljali neke uslove, u stvari, one koji su bili diktirani od "Crne ruke".

U TRAŽENjU rešenja za iskrsli problem, došlo se, na kraju, na ideju da se na položaj ministra vojske dovede civilno lice, Stojan Protić. Ali, od toga se brzo odustalo, između ostalog i zbog nedvosmislenih pretnji Vojina Popovića Vuka i Vojislava Voje Tankosića. Kad je izgledalo da se pitanje ministra vojske nikako ne može rešiti, Pašić je uspeo da zadobije pukovnika Dušana Stefanovića, jednog od onih viših oficira koji se nisu slagali sa načinom rada "Crne ruke", i time doskoči svojim protivnicima.
Koliko Pašiću nije bilo lako da se nosi sa "Crnom rukom", vidi se i iz toga, da je on, kad je Božanovićevo odstranjenje iz vlade bilo na dnevnom redu, bio prinuđen da posegne za poslednjim sredstvom - da podnese ostavku 8. januara 1914. godine.

NA OVAJ, istina, on se nije, mora se reći, odlučio samo zbog "Crne ruke", nego i zbog njene prve i najpouzdanije saveznice, Samostalne stranke, koja, sva usredsređena na to da dođe na vlast, nije bila nimalo probirljiva u primeni sredstava da to ostvari. Skoro da joj je svako sredstvo bilo dobrodošlo. Da bi Pašića i njegove radikale oborila sa vlasti, Samostalna stranka se nije uvek obzirala ni na državne interese. U Skupštini, ona je često i na najbezobzirniji način zloupotrebljavala ustavne propise o potrebnom kvorumu (polovina glasova plus jedan od ukupnog broja izabranih poslanika) da bi onemogućila izglasavanje zakonskih predloga.
Ministar-predsednik u ostavci, Pašić je, međutim, bio samo osam dana - do 16. januara 1914, kada mu je kralj ponovo poverio mandat za sastav vlade.

UJEDINjENjE SA CRNOM GOROM

PITANjE ujedinjenja pokrenuto je u Crnoj Gori u aprilu 1913, još dok je trajala opsada Skadra - i stajalo je u direktnoj vezi sa rastućim raspoloženjem naroda za ujedinjenje sa Srbijom. Mada u stvari nije bio za uniju, kralj Nikola je 15. marta 1914. uputio pismo kralju Petru i predložio otpočinjanje pregovora u cilju postizanja dogovora "o nezavisnosti i ravnopravnosti naših država i dinastija" i tačnog opredeljenja "uzajamne obaveze u vojnim, diplomatskim i finansijskim stvarima". Sastavljanje odgovora na ovo pismo, kralj Petar je prepustio Nikoli Pašiću. Ali, iako je u osnovi prihvatao predlog kralja Nikole, Pašić je pristupio sastavljanju odgovora tek posle konsultovanja sa ruskim poslanikom u Beogradu Hartvigom - u prisustvu crnogorskog poslanika. Najzad, 2. aprila 1914, kralj Petar je stavio svoj potpis na taj odgovor, u kojem je posebno istaknuto da će Srbi da "ostvare zadatak sličan onom koji je tako sretno završen u Nemačkoj". Zatim se pristupilo pregovorima - Pašić u ime Srbije, a Lazar Mijušković u ime Crne Gore. No, daleko se nije stiglo. Sve je ostalo na početku - između ostalog i zbog samog kralja Nikole, koga je, kako se ističe, "hvatao strah kako od premoći Srbije tako i od pokreta za ujedinjenje sa Srbijom".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

U PONEDELjAK: VELIKA KRAĐA U OFICIRSKOJ ZADRUZI