Velika krađa u Oficirskoj zadruzi

PO obrazovanju novog kabineta, 16. januara 1914. godine, sukob sa "Crnom rukom" se produžio. Jedno kratko vreme, međutim, on je bio nešto izgubio na intenzitetu, onda kada je Pašić, sa prestolonaslednikom Aleksandrom, otputovao u zvaničnu posetu Rusiji.
Pre nego što je Pašić i seo u voz, austrougarske službe su sve pokušale da bi utvrdile pravi cilj njegovog puta. Navodeći da porođaj kćerke kralja Petra, Jelene, udate za princa Ivana Konstantinoviča, ne bi mogao biti dovoljan razlog da prvi državnik Srbije napusti zemlju u času njenih velikih i svakojakih teškoća (i neposredno pred ponovno otvaranje Skupštine), vojni ataše Austrougarske u Beogradu javio je načelniku generalštaba u Beču - da mu se čini da je Pašić iskoristio pogodnu priliku da bi lično došao u dodir sa Petrogradom. Razlozi za to, prema mišljenju vojnog atašea, mogli su biti samo "specijalne prirode", budući da Pašić i Srbija konsekventno vode prorusku politiku.

UZIMAJUĆI u razmatranje i mogućnost, da je cilj Pašićevog puta u Petrograd da zaprosi jednu od carskih kćeri za prestolonaslednika Aleksandra, vojni ataše je istakao, da bi to, ako bi se obistinilo, moglo da ima za posledicu ozbiljne teškoće po monarhiju. "Jer, na kraju krajeva, jedna radikalna sanacija našeg odnosa prema Srbiji može se postići samo tako ako se sadašnja kraljevina uništi kao samostalno državno telo a dinastija Karađorđevića protera; ovu nužnost biće naravno teže ostvariti ako na srpskom prestolu bude sedela jedna ruska princeza".
Kad se Pašić vratio u Beograd, vojni ataše je cilj njegovog puta u Rusiju objasnio sledećim razlozima: a) željom da se obezbedi ruska pomoć radi održavanja mira na Balkanu i, s tim u vezi, pomirenja s Bugarskom, i b) da se izvidi mogućnost ženidbe prestolonaslednika Aleksandra sa jednom od carskih kćeri.
Po mišljenju vojnog atašea, ostvareni rezultati i po jednom i po drugom pitanju nisu ispali onakvi kakve je Pašić očekivao.

U POGLEDU Bugarske, vojni ataše je istakao, da se u Srbiji "sasvim očevidno" teži pomirenju s njom. "Stiče se utisak da ovde vlada osećanje da je Bugarskoj Bukureškim mirom učinjena nepravda i da postoji strah od osvete opasnog protivnika... i da se smatra da pomirenje može da usledi samo na osnovama Bukureškog mira i da "teritorijalne koncesije" ne dolaze uopšte u obzir.
Što se tiče prosidbe carske kćeri za prestolonaslednika Aleksandra, vojni ataše je imao tačne informacije: da ruski car nije protiv toga, ali da je on to učinio zavisnim isključivo od volje same princeze.
O čemu je to Pašić uistinu razgovarao u Petrogradu, i šta je tamo utanačio, sasvim konkretno malo se ili ništa nije saznalo. Pašić je ćutao kao zaliven, a i prestolonaslednik Aleksandar.

RUSKI poslanik u Beogradu, Hartvig, u sve inače upućen, mada blagoglagoljiv - pričao je samo priče o crvenom vrapcu. Sve svoje kolege u prestonici Srbije, on je uveravao da obavljena poseta prestolonaslednika Aleksandra i predsednika vlade Petrogradu nije uopšte imala neki politički cilj, šta više, da se Pašić čak i opirao da krene na put, ali da je to učinio samo na insistiranje prestolonaslednika.
Pominjući sve ovo u svom izveštaju, austrougarski poslanik u Beogradu je naglasio, da su Pašiću i prestolonasledniku Aleksandru u Petrogradu ukazane najveće počasti i od strane same carske porodice i da se sa "prilično velikom sigurnošću" može pretpostaviti da je cilj puta bila prosidba jedne od carskih kćeri. "Ukoliko bi do toga došlo", rekao je poslanik u svom izveštaju, "onda bi to bio jedan uspeli rusko-srpski šahovski potez, čije bi posledice bile izrazito ozbiljne i koje bi monarhija osećala na svakom koraku".

PO MIŠLjENjU austrougarskog poslanika, i za samog Pašića ženidba Aleksandra sa ruskom princezom predstavljala bi veliki uspeh. Već sada, njegova pozicija postala je vrlo jaka. Upravo održani opštinski izbori doneli su starim radikalima neočekivano veliki uspeh, posebno je istakao austrougarski poslanik.
Pašićeva pozicija, po povratku iz Petrograda (i Bukurešta, gde je takođe boravio, i gde se sastao sa predsednikom rumunske i grčke vlade), bila je zaista jaka, a bila bi, izvesno, još jača da nije bilo "Crne ruke", sa kojom se sukob upravo rasplamsao punom žestinom ubrzo po Pašićevom povratku s puta - a u vezi sa pitanjem o protokolarnom prvenstvu između civilnih i vojnih vlasti, kao i pitanjem poslovanja Oficirske zadruge, u kojoj su crnorukci bili osigurali sebi neograničena prava i koristili ih, uz drugo, za trošenje njenih novčanih sredstava za svoje ciljeve i potrebe.

PITANjE ispitivanja poslovanja Oficirske zadruge pokrenuo je Pašić lično. To je on učinio posle zahteva ruske vlade, da srpska vlada isplati zajam koji je Oficirska zadruga dobila od jedne strane banke posredstvom Rusije, a koji je prestala da otplaćuje. On je naredio da se formira specijalna komisija, sastavljena od predstavnika ministarstva privrede i vojske, kako bi vlada mogla da dobije sliku o pravom stanju u zadruzi i onda donese odluku o isplati njenog duga, već kako je to Rusija tražila. Kad je komisija završila svoj posao, ispalo je da u zadruzi postoji manjak od 720.000 dinara - veliki iznos za ono vreme.
U konfidentskom izveštaju iz Beograda, upućenom vladi u Beču, pominje se suma od 300.000 dinara, i kaže, da je ona u celosti upotrebljena za finansiranje lista "Pijemont", koji je Pašića i njegovu vladu napadao na najbezobzirniji način.

PAŠIĆ je nalaz komisije odmah saopštio javnosti - preko "Samouprave", i to je učinilo da se sukob sa "Crnom rukom" još više zaoštri. Našavši se u tesnacu, vođstvo "Crne ruke", da bi aferu zataškalo, pokušalo je da od celog slučaja napravi pitanje oficirske časti. Preko "Pijemonta", ono se naročito, pri tom, okomilo na ministra vojske, optužujući ga da je oficirski kor "predao na milost i nemilost radikalima, a nije ništa učinio da zaštiti njegovu čast".
Otkriće manjka u Oficirskoj zadruzi palo je u vreme velike zategnutosti između Pašićeve vlade i vojske u vezi sa uredbom o državnim svetkovinama, odnosno uredbom o prioritetu, kako je sve nazivana. Ta uredba, donesena 21. marta 1914, ticala se protokolarnog prvenstva prilikom proslave državnih i drugih praznika u novopripojenim oblastima


VOJNI REŽIM U STAROJ SRBIJI

OFICIRI, crnorukci, zahtevali su da se u novopripojenim oblastima, koje su oni "na maču dobili", zavede vojni režim - najmanje u trajanju od pet godina, s čime su se slagali i vojvoda Putnik i, onda general, a kasnije vojvoda, Živojin Mišić. "Režim u novim krajevima mora biti vrlo strog", pisao je organ crnorukaca, list "Pijemont", "vojnički strot, ali i vrlo pravičan. Nikakve političke predrasude ne smeju zadržati našeg državnika na tome putu. Ma kakvi demokratski i slobodomislilački obziri koji bi diktovali uvođenje istog reda stvari u Staroj Srbiji i Makedoniji kakav ovde u starim granicama vlada - moraju se odbaciti... Sve dokle se naši podanici ne izjednače sa svojom braćom u starim granicama u poštovanju zakona i ljubavi prema Srbiji, sve dotle je nemogućno pomišljati na davanje izbornog prava tamošnjem stanovništvu".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: APIS poziva na državni udar