Baja šalje kralja Petra u penziju

Kad se kriza sasvim zaoštrila, i kad se stekao utisak da će kralj Petar, ipak, poveriti mandat za sastav vlade samostalcima, na scenu je, kako se sa mnogo strana tvrdi, stupio ruski poslanik u Beogradu Nikolaj Hertvig. Izgleda da je on "odigrao neupadljivu, ali važnu ulogu" i mnogo doprineo tome da kriza bude rešena onako kako je to Pašić želeo. (Prema francuskim izvorima, Hartvig je, koristeći se autoritetom Rusije, praktično prinudio kralja da mandat za sastav vlade ponovo poveri Pašiću.)

O KRIZI i spremnosti kralja Petra da na vladu dovede samostalca, govori i jedan austrougarski izveštaj iz Niša, koji se zasniva na kazivanju dvojice samostalaca - bivšeg ministra Koste Timotijevića i Dragutina Pečića. U tom izveštaju se posebno ističe da je kralj Petar, uprkos svojoj sklonosti da samostalcima preda vladu, morao da drukčije postupi zbog presije koju je Pašić na njega izvršio. Između ostalog, Pašić je trebalo da kralju Petru predoči i to da rešenje više hitnih pitanja, među njima i pitanje kredita za naoružanje, u prilikama kakve vladaju, ne sme nikako biti odlagano, a da to može da obavi samo Radikalna stranka.

Dragutin Pečić i Kosta Timotijević su austrougarskom predstavniku u Nišu takođe rekli da je na rešenje u Pašićevu korist mnogo uticao Nikolaj Hartvig. On je preko prestolonaslednika Aleksandra stavio kralju do znanja da Rusija neće pružiti Srbiji podršku kao dotle a ako samostalci dođu na vladu, s obzirom da su oni nepouzdani. Hartvig je kralja upozorio da promena vlade ne bi nikako bila na mestu već i zbog napora koje Rusija čini na pomirenju Bugarske i Srbije.

OVAKO ili onako, tek rezultat svega je bio da je Pašić dobio mandat za sastav vlade (uz obećanje kralju da će uredbu o prioritetu izmeniti u tom smislu da, kada se država predstavlja politički, prioritet pripada civilnoj vlasti, a u ostalim prilikama da on zavisi od ranga i plate civilnog, odnosno vojnog starešine). To je bila njegova krupna pobeda, ali i pobeda sistema parlamentarne demokratije, uputno je reći. Gubitnici, i to glavni, bili su "Crna ruka", samostalci i - sam kralj Petar.

Kralju je, kako izgleda, pretrpljeni poraz naročito teško pao i verovatno je to, i bio glavni razlog što je on doneo odluku 24. juna 1914. da se povuče sa prestola. Posebnom proklamacijom objavljenom tog dana, on je obnarodovao da na osnovu člana 69. Ustava prenosi vršenje vladalačkih prava na prestolonaslednika Aleksandra. Mada je u proklamaciji naglašeno da to važi samo za vreme lečenja (u Vrnjačkoj Banji), svakom je bilo jasno da je u pitanju povlačenje od državnih poslova zauvek.

POVLAČENjE kralja Petra (kome su, uzgred budi rečeno, uistinu bili potrebni duži odmor i oporavak), potpuno je odgovaralo Pašiću. On se mogao nadati da će i crnorukce, lišene jake zaštite, sada lakše moći da suzbije.

Prema tumačenju otpravnika poslova austrougarskog poslanstva u Beogradu, Pašić je, u stvari, bio onaj koji je kralja poslao "u penziju". Što se tiče prestolonaslednika Aleksandra, on je Pašiću, prema mišljenju predstavnika Dvojne monarhije, i zato bio mnogo više po volji, što prema "Crnoj ruci" nije imao nikakvih obaveza.

Kada spominjemo "Crnu ruku", Pašić nije uopšte žudeo, kako je to uočio i predstavnik Austrougarske, da sa njom tera mak na konac. On je hteo samo jedno: da njenom vođstvu zada nešto jaču čvrgu i opomene ga na red, natera ga da poštuje pravila političke igre i zakone parlamentarne demokratije. Živi i pusti drugog da živi! - to je bio princip za koji se Pašić zalagao i koji je on nastojao da i crnorukci prihvate, isticao je predstavnik Austrougarske.

O PAŠIĆEVOM držanju prema "Crnoj ruci", u godini 1914, pred izbijanje Prvog svetskog rata, postoji i jedno zanimljivo svedočanstvo vođe srpskih socijaldemokrata Dragiše Lapčevića. Kad je protestovao kod Pašića što vlada trpi tajne organizacije, Lapčević je dobio odgovor "da odista tajnih organizacija ima, ali da one zasad još nisu opasne; kad opasne postanu i vlada će prema njima preduzeti potrebne mere".

Lapčević, s tim u vezi, dalje kaže: "Ne znam šta mi bi, ali ja tada shvatih da on tim cilja na naše organizacije i odlučno protestovah; on, međutim, oćuta. Događaj u Solunu je potvrdio ono što je na tri godine ranije Pašić rekao: da će vlada goniti dotične organizacije kad joj se učini da su opasne!"

KAO I PREMA drugim svojim političkim protivnicima, i prema vođstvu "Crne ruke" Pašić se ponašao tako da je, i kada su protiv njega najenergičnije istupali, sve to, ipak, činio strogo "dozirano", ne propuštajući nikad da im stavi do znanja da u svemu nema ničeg ličnog i da jednog dana, on i s njima, kad se prilike promene, može postati još i prijatelj i saveznik.

Prema svemu sudeći, međutim, postojao je i jedan vrlo krupan i sasvim konkretan razlog, što se Pašić prema crnorukcima odnosio tako kako se odnosio 1914. godine: to je bila njihova veza (Apisova, pre svega) sa ruskim vojnim vlastima i, pored toga, sa prestolonaslednikom Aleksandrom.

U ODNOSU prestolonaslednika Aleksandra prema "Crnoj ruci", u prvoj polovini 1914. godine, prema svemu onome što je poznato, došlo je do izvesnih promena nabolje - u odnosu na stanje pred balkanske ratove.

U izveštaju ruskog poslanika na Cetinju Aleksandra Girsa carskoj vladi u Petrogradu, spominje se da se prestolonaslednik Aleksandar te 1914. poslužio "Crnom rukom" kako bi mu otac, pre vremena, prepustio vladalačke dužnosti.

Za vreme Aleksandrovog boravka u Rusiji (sa Pašićem), takođe, piše u izveštaju Girsa, nekoliko oficira, pripadnika "Crne ruke", zatražilo je od kralja Petra - u formi "molbenog predloga" - da se odrekne prestola u korist svog sina. Kralj Petar to, međutim, nije hteo da prihvati. Odgovorio je da on to ni u kom slučaju neće dobrovoljno učiniti i da će pre pristati da bude lišen života od onog koji to od njega zahteva. Uprkos ovim tvrdim stavovima, uskoro je, ipak, došlo do prenosa vladalačkih prava na prestolonaslednika.

SUTRA: Apis ulazi u svet diplomatije

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")