Apis ulazi u svet diplomatije

Po zakazivanju izbora, borba između opozicije i "Crne ruke", s jedne strane, i Pašića i njegovih radikala, s druge, pretvorila se u borbu za birače. Prvi put, sve stranke opozicije, podržane svestrano od "Crne ruke", ušle su u predizbornu kampanju sa jednom jedinstvenom listom.

Kako je predizborna kampanja bila počela, sve je izgledalo da će ona, po oštrini kojom je povedena, nadmašiti sve izborne kampanje u političkoj istoriji Srbije. Ali, ona nije do kraja dovedena. Tek što se, zapravo, bila i zametnula, nastupili su krupni međunarodni događaji: 28. juna 1914. ubijen je austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand u Sarajevu, 23. jula, vlada Austrougarske predala je ultimatum Srbiji, a pet dana potom, 28. jula, usledila je austrougarska objava rata Srbiji.

POMENUTI događaji uticali su i na odnose "Crne ruke" i Pašića. Zapravo, odmah po atentatu u Sarajevu, nastupilo je primirje između njih i izgledalo je, da će se, u situaciji koja je nastala i koja je bila sudbonosna po srpsku državu i srpski narod, sad svako okrenuti samo svojoj dužnosti. To se, ipak, nije dogodilo, Apis je produžio da se meša u politiku, s ciljem da razvlasti Pašića i radikale i izdejstvuje formiranje koncentracione vlade u kojoj bi glavnu reč vodile opozicione stranke.

Apis je početkom jeseni 1914. održao i više sastanaka sa prvacima Samostalne stranke - Ljubomirom Davidovićem i Draškovićem i nacionalcima - Ribarcem i Veljkovićem. O tome je sam Apis, u svojoj poslednjoj reči pred sudom u Solunu (koju je napisao i na sudu pročitao), izjavio:

"OVE razgovore sa ovom gospodom vodio sam u Kragujevcu u mojoj kancelariji u Vrhovnoj komandi i našao sam kod sviju njih raspoloženje, i pored odgovornosti koje na sebe u tako ozbiljnim vremenima primaju, da Vladu pomognu svojim ulaskom u nju. Docnije se g. Ribarac povukao u poslednjem trenutku iz razloga što mu nije dat obećan portfelj, što mi je on sam telefonom iz Niša i saopštio, na šta sam mu ja izjavio svoje žaljenje na ovakvu njegovu prenagljenu odluku."

Za obrazovanje koncentracione vlade bio je i sam Pašić. On je od prvog dana rata smatrao da u toliko sudbonosnom vremenu po srpsku državu i srpski narod, odgovornost treba da ponesu sve političke stranke, a ne samo Radikalna partija. U tom smislu, on je poveo pregovore sa šefovima svih opozicionih stranaka. Ali, kad je (prvi put) postignuta principijelna saglasnost i kad je trebalo prići sastavu koncentracione vlade, predstavnici opozicije su pregovore prekinuli - da bi iz Niša otputovali u Kragujevac i tamo se konsultovali sa Apisom!

PO SVEDOČENjU Pante Draškića, to je Pašić izjavio na sednici vlade u Nišu, rekavši još i ovo: "Apis im je rekao da treba da stupe u vladu, ali pod uslovom, da se iz nje izbace Stojan Protić, Velizar Janković i pukovnik Dušan Stefanović."

Posle ovog Pašićevog saopštenja, digao se Stojan Protić (koji je prema crnorukcima gajio isto toliku veliku mržnju, koliku i oni prema njemu), i onako po narodski - odsekao: "Pi.da njima materina!"

U vezi sa političkom aktivnošću vođe "Crne ruke" 1914. godine, u literaturi se često pominju njegovi kontakti sa Milošem Bogičevićem, u to vreme na radu u Ministarstvu spoljnih poslova u Nišu (Bogičević je u tekstovima objavljenim na nemačkom jeziku, pisao da je Apis "jedan od najmarkantnijih ličnosti u novijoj srpskoj istoriji", da njemu pripada glavna zasluga za uspehe "nacionalnog pokreta i nacionalnog ujedinjenja).

POSTOJE pretpostavke, da je Apis, uz pomoć Bogičevića, koji je bio veliki germanofil i koji je imao jake veze u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke, nameravao da zaključi separatan mir sa centralnim silama. Koliko je to tačno - jednostavno nije moguće reći. Jer, o tome nema nikakvih pisanih tragova, čak ni takvih koji bi na tako što ma i indirektno upućivali. Ali, da se radilo o nekoj tajnoj akciji, ima dosta uslova da se veruje. Možda se zaista radilo o "vrlo osetljivoj" akciji, "smele prirode, čim se ona krila od predsednika vlade i ministra spoljnih poslova".

O ovom Vojislav J. Vučković, piše sledeće: "Čak i da se radilo o probnoj ponudi separatnog mira, to još ne znači da je Apis delio Bogičevićevo germanofilsko raspoloženje. Vođa Crne ruke mogao je, u stvari, ići samo za tim da otpočinjanjem pregovora navede Austrougarsku na prekid odlaganja ratnih operacija protiv Srbije - taktika kojom se i italijanska Vrhovna komanda docnije poslužila."

BEZ OBZIRA na različita tumačenja sprege Apis-Bogičević, jedno stoji, i potpuno je dokazano: u avgustu 1914. godine, Apis je po svaku cenu nastojao da Bogičevića zadrži u Vrhovnoj komandi, čemu se Pašić (koji je o Bogičeviću bio bolje informisan nego iko drugi u Srbiji), najenergičnije suprotstavio. Svakako po nagovoru i na zahtev Apisa, vojvoda Putnik je specijalnim telegramom od 18. avgusta 1914. (na početku prve austrougarske ofanzive), obavestio Pašića (koji je uvek ponovo insistirao da se Bogičević uputi u Niš), da je "obveznika 7. pukovske okružne komande diplomatskog agenta Miloša Bogičevića" zadržao na službi pri svom štabu.

Pašića je to toliko revoltiralo, da se Putniku obratio i telegramom i pismom. U telegramu je zatražio da se Bogičević odmah uputi u Niš, a u pismu da ga vojvoda obavesti da li je do zadržavanja Bogičevića u Vrhovnoj komandi uistinu došlo sa njegovim znanjem, ili je neko samo iskoristio njegovo ime u službenoj prepisci. Ako je u pitanju ovo drugo, Pašić je želeo da mu vojvoda javi ko je taj kome je toliko stalo do Bogičevićevog prisustva u Vrhovnoj komandi, i u kom cilju. "Kad mi odgovoriš", podvukao je Pašić, "ja ću ti izneti sve šta se radi u ovome sudbonosnome i teškome momentu po život i opstanak srpskog naroda."

Šta je vojvoda Putnik odgovorio Pašiću - ne zna se, jer taj odgovor nije (još) nađen. Posle svega, Bogičević je ipak upućen u Niš. Međutim, Pašić ga nije hteo zadržati ni u Nišu. Poslao ga je u Kairo, gde je ostao do marta 1915, kada je svojevoljno napustio dužnost i prebacio se u Švajcarsku, u Bern.

SUTRA: Sporovi oko atentata u Sarajevu

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")