Sporovi oko atentata u Sarajevu

UPRKOS svemu, Pašić je posle atentata u Sarajevu bio više zainteresovan za primirje sa "Crnom rukom" nego ona s njim. A, glavni razlog trebalo bi da je bio strah - kako od Austrougarske, tako i od Apisa. Po podacima koje je primila od policijskih vlasti, vlada je imala dovoljno osnova da preko vojnih vlasti povede istragu protiv Tankosića i nekih graničnih organa za učešće u Sarajevskom atentatu.
Tankosić je, istina, bio u jedan mah i zatvoren - posle austrougarskog ultimatuma - ali samo nakratko. Prilikom hapšenja, kako se na više mesta navodi, on je izjavio da je atentat izvršen "za inat Pašiću". Ova izjava, očevidno, navela je neke autore da zaključe, da se "latentni sukob između vojnih i civilnih vlasti u Srbiji materijalizovao Sarajevskim atentatom". Tankosić je, inače, kako se vidi iz izveštaja šefa policije u Beogradu ministru unutrašnjih poslova, od 30. juna 1914, preko trojice svojih četnika zapretio Svetoliku Saviću, tadašnjem izdavaču lista "Balkan", da će se loše provesti ako se samo usudi da u svom listu išta objavi o vezama atentatora Čabrinovića sa pojedinim ličnostima u Beogradu.

PAŠIĆ, i da je otvorio istragu i to učinio sa svom potrebnom energijom, to ništa ne bi ipak koristilo, niti bi to nešto značilo za austrougarsku vladu, kojoj je atentat u Sarajevu bio dobrodošao povod da najzad stupi u rat sa Srbijom i, kako je mislila, jednom za svagda učini je bezopasnom za svoje interese, a pre svega onemogući da okupi oko sebe Jugoslovene iz monarhije. Optužujući Srbiju i njeno vođstvo za atentat u Sarajevu, vlada Austrougarske je, u stvari, samo aktuelizovala staru basnu o vuku i jagnjetu.
Postoji dovoljno dokaza, naime, da ni Pašić a ni njegova vlada nisu bili ni za kakve oružane akcije na teritoriji Austrugarske. Jedan od tih dokaza je vezan za slučaj prelaska samih atentatora preko Drine u Bosnu. Na Pašićevu inicijativu, a nezavisno jedan od drugog, istragu o prelasku atentatora u Bosnu povela su dva člana njegove vlade - Stojan Protić, tada ministar unutrašnjih poslova, i Dušan Stefanović, ministar vojni.

U SKLOPU istrage, zatraženo je i od Dragutina Dimitrijevića Apisa, u tom času šefa Izveštajnog odseka Operacijskog odeljenja Glavnog generalštaba, da podnese izveštaj o celom slučaju. On je to odmah i učinio, no celu je stvar predstavio tako, kao da je u pitanju bilo samo prenošenje revolvera namenjenih za samoodbranu srpskih agenata u Bosni.
Činjenicu, da su Pašić i njegova vlada bili došli do izvesnih podataka koji su se ticali prelaska atentatora iz Srbije u Bosnu, više istoričara i političara, naročito u Austriji i Nemačkoj, pokušalo je da iskoristi kao dokaz krivice Srbije ne samo za atentat, već i za sam Prvi svetski rat.
Među istoričarima u Austriji, koji su naročito u tome bili uporni, na prvo mesto dolaze Ludvig Bitner i Hans Ibersberger, docnije poklonici hitlerizma i nacizma. (Ludvig Bitner je, zajedno sa ženom, iz straha od Crvene armije, pred njen ulazak u Beč 1945. izvršio samoubistvo trovanjem. Hans Ibersberger je umro 1962. godine, u Minhenu, gde je predavao na "Slobodnom ukrajinskom univerzitetu").

AUSTRIJSKOM tandemu istoričara pripadao je i dr Miloš Bogičević, a takođe i Ivan Perčević, dostojanstvenik ustaške države formirane u Drugom svetskom ratu. Bogičević je nastojao da dokaže, da su u pripremu atentata u Sarajevu bili upućeni (i umešani) prestolonaslednik Aleksandar, načelnik generalštaba, kao i ruski vojni ataše, ali pre svega Nikola Pašić. U vezi sa Pašićem, Bogičević je tvrdio da je šef srpske vlade, nekoliko nedelja pred atentat u Sarajevu, uputio privatno pismo vojvodi Putniku u kojem ga je upozorio na "izvesne radnje Dimitrijevića i na njegove veze sa nezadovoljnim bosanskim elementima, pripreme i veze koje bi mogle da imaju dalekosežne posledice". Bogičević je, takođe, izneo, da je do tih informacija, Pašić došao preko Milana Ciganovića, koga je on ubacio u "Crnu ruku" da bi špijunirao za njegovu vladu.
Po daljim tvrđenjima Bogičevića, Apis je i sam poverio svoje planove vojvodi Putniku. Njemu, Bogičeviću, pak, Apis je u Kragujevcu, u avgustu 1914, za vreme jednog ručka, "pun ponosa pokazao račun za revolvere sarajevskih atentatora".

POD UTICAJEM Miloša Bogičevića (a i na osnovu kazivanja s Bogičevićem povezanih agenata Kominterne - Mustafe Golubića i Pavla Bastajića), ruski emigrantski novinar Sergej Kibaljčič, poznatiji pod imenom Viktor Serže, napisao je članak "Istina o sarajevskom atentatu" i objavio ga u Parizu, 1925. godine. U njemu je izneo da su četiri faktora "odredila" atentat: a) inicijativa mladih jugoslovenskih revolucionarnih nacionalista, b) rusko provociranje, v) austrijsko izazivanje, i g) intrige Nikole Pašića. (Ovde valja podsetiti da je posle Velikog rata Bogičević bio povezan sa sovjetskom obaveštajnom službom i neko vreme boravio u Petrogradu i Moskvi. Zbog veza sa Sovjetima ubijen je u Berlinu 1937. godine.)
Pomenuti austrijski istoričari Bitner i Ibersberger, najviše su se upinjali, od svih istoričara u Evropi i svetu, da dokažu da su u pripremu atentata na Franca Ferdinanda bili, od prvog časa maltene, upućeni Pašić i njegova vlada. Svoj jednom započeti posao u tom pravcu posle Prvog svetskog rata, oni su nastavili i za vreme Drugog svetskog rata kada je, uglavnom u Beč, prenesena arhiva srpskih i jugoslovenskih zvaničnih ustanova.

REZULTAT tog njihovog rada, tokom Drugog svetskog rata, bila je jedna publikacija koja je na brzinu odštampana neposredno pred propast Trećeg rajha, 1945. godine. U njoj je objavljeno više nepoznatih dokumenata, a među njima i Pašićeva lična zabeleška koja se odnosila na prelazak atentatora preko Drine. Ta Pašićevom rukom napisana zabeleška u pet redova, u svemu autentična, glasi:
Prvi red - "2 đaka v. realne gimnazije Triša Mladenov-nose"; Drugi red - "6 bom. 4 rev. od Narod odbrane Jankoviću"; Treći red - "Bože Milanovića i Tankosića"; Četvrti red - "poverenik drugog, a ovaj trećeg, Trnovu i Priboj"; Peti red - U Tuzlu u Sarajevo".
Ova Pašićeva zabeleška odgovara po sadržaju jednom službenom aktu srpskih vlasti, koji je u ruke Austrougarske pao još u Prvom svetskom ratu i koji je objavljen u istoj publikaciji u kojoj je objavljena i sama beleška, 1945. godine. - Za imena navedena u Pašićevoj belešci data su ova objašnjenja: "Triša" - Trifko Grabež, "Boža" - general Janković, predsednik Narodne odbrane, Milovanović - predsednik Narodne odbrane u Šapcu, "Mladen", odnosno "Isa" - Mladen Isaković, vlasnik ade preko koje su se Grabež i Princip prebacili preko Drine u Bosnu.

MASOVNO STRADANjE SRBA

PO SVIM kriterijiumima, i pravnim i moralnim, vlada Srbije imala je veće pravo da pozove Austrougarsku na odgovornost zbog zločina koje je ona inicirala nad Srbima u Bosni i Hercegovini posle 28. juna 1914, nego ona vladu Srbije zbog ubistva Ferdinanda. U organizovanoj hajci na Srbe, stradali su mnogi nevini ljudi, i starci, i žene, i deca - da se uništavanje i razvlačenje srpske imovine i ne pominje. Već do kraja jula 1914. u Bosni i Hercegovini bilo je uhapšeno više od pet hiljada Srba. Vešanja su vršena masovno - samo je u Trebinju obešeno 37 Srba, tokom prvih meseci rata.

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

U ponedeljak: Mržnja prema Beču zatvara usta