Mržnja prema Beču zatvara usta

PAŠIĆEVU zabelešku, koju su otkrili austrijski istoričari Ludvig Bitner i Hans Ibersberger, i koja je objavljena u prethodnom nastavku ovog feljtona, citira i Vladimir Dedijer u svojoj knjizi "Sarajevo 1914". Dedijer ističe da je njen "najbitniji element to što se u njoj ništa ne govori o atentatu protiv nadvojvode Franje Ferdinanda, nego se samo napominje da su dva đaka prešla u Bosnu sa šest bombi i četiri revolvera", a zatim, da bi ključno pitanje "koje se nameće kad se govori o odgovornosti srpske vlade za događaje u Sarajevu" bilo sledeće: "kakve je mere predsednik vlade Nikola Pašić preduzeo kad je dobio ovu informaciju".
S tim u vezi, Dedijer je rekao "da do danas otkriveni istorijski izvori navode na zaključak da je Nikola Pašić preduzeo sledeće korake: 1. Raspravljao je o čitavom pitanju sa članovima vlade, 2. Naredio je građanskim vlastima da otvore istragu na granici, dok su ministar unutrašnjih dela i ministar vojske izdali odgovarajuće naredbe protiv ilegalnog prebacivanja ljudi i oružja preko granice, 3. Preko vojnih vlasti naredio je istragu protiv pukovnika Apisa, 4. Učinjeni su koraci da se zaustave mladići koji su već bili prešli granicu".

BITNER i Ibersberger, koji inače tvrde da je Pašić svoju zabelešku sačinio u vremenu između 2. juna i 13. juna 1914, zauzeli su stanovište da je o prelasku atentatora preko Drine raspravljano u krugu srpske vlade. Oni su se pozvali na članak Ljube Jovanovića "Posle Vidovdana 1914. godine", inače tadašnjeg ministra prosvete, koji je izneo - da je Pašić, krajem maja ili početkom juna 1914, rekao svojim kolegama u vladi "da se neki spremaju da odu u Sarajevo i ubiju Franju Ferdinanda, koji je imao tamo doći na Vidovdan".
Valja reći, međutim, da Jovanović nije najpouzdaniji svedok jer je srpska vlada preko Jovana Jovanovića Pižona, poslanika u Beču, obavestila ministra finansija Leona Bilinskog, koji je bio zadužen i za Bosnu i Hercegovinu, da se u Sarajevu nešto sprema i da se zato obavezno poveća bezbednost prilikom dolaska prestolonaslednika. U austrijskim arhivama sačuvano je i pismo šefa zagrebačke policije šefu bečke policije, da je od zvaničnog Beograda dobio informaciju u kojoj doslovce stoji da se priprema atentat.

"KAKO su mi posle rekli", napisao je Jovanović još, "to se spremalo u krugu ljudi, tajno organizovanih i patriotskih đačkih krugova bosansko-hercegovačkih u Beogradu. I g. Pašić i mi ostali rekosmo i Stojan (Protić) primi da izda naređenje vlastima na Drini, da spreče mladićima, koji su toga radi pošli iz Beograda. Ali te su pogranične vlasti i same bile u organizaciji i oni ne izvršiše Stojanovu naredbu a njemu javiše - a on posle nama - da im je naređenje dockan stiglo, jer su se oni omladinci već bili prebacili..."
Deo navoda Ljube Jovanovića potvrdio je 1931. godine, u izjavi listu "Balkan" od 20. novembra 1931, Petar Veljković, svojevremeni sekretar ministarstva pošta i telegrafa. On je izneo da je kao dežurni telegrafist u Ministarstvu spoljnih poslova lično otpravio telegram Stojana Protića okružnom načelniku u Šapcu, da se spreči prelazak bosanskih omladinaca preko Drine.

KOJI mesec po navedenoj izjavi, za reč se javio Velizar Janković, jedan od članova Pašićeve vlade u junu 1914. U "Politici" od 9. i 10. jula 1931, on je napisao da je Stojan Protić saopštio na sednici vlade da su neki mladići pod zaštitom pograničnih vlasti prešli preko Drine u Bosnu i da je vlada, u vezi s tim, donela sledeće odluke: a) da ministar unutrašnjih poslova preduzme najoštrije mere da se ovakvi nekontrolisani i nedozvoljeni prelazi granice onemoguće, b) da se povede što življa akcija za uklanjanje crnorukaca sa važnijih položaja u vojsci, i v) da predsednik vlade N. Pašić na najzgodniji način obavesti koga treba u Beču, da se obrati veća pažnja na bosansku omladinu kako ne bi učinili kakvu nezgodnu demonstraciju prilikom velikih sarajevskih manevara".
Kada je reč o osobama koje bi mogle biti upućene u zbivanja vezana za atentat u Sarajevu, ima razloga da bude pomenut i Vladislav Ribnikar iz "Politike". Dušan Lončarević svedoči da mu je Ribnikar, kao bliskom prijatelju, u strogom poverenju rekao:

"O ATENTATU na Ferdinanda ja sam sada vrlo dobro informisan. U sve je bilo umešano više osoba". Tankosić je, uistinu, u svemu imao važnu ulogu, ali njega živog Austrija neće nikad dobiti. Tačno je ono što se javlja iz Sarajeva o tome kako su atentatori krišom prebačeni preko granice. Atentatorima je pretila opasnost da budu uhapšeni ne samo u Bosni, već i u Srbiji. Možete već i zamisliti kako bi se samo poneo Stojan Protić! Ali, mržnja prema Austriji zatvorila je svima usta".
To što Lončarević navodi da mu je rekao Ribnikar, a posebno u pogledu Tankosića, potvrđuje, na određeni način, i Dragiša Stojadinović u tekstu koji se nalazi u arhivu autora ovog feljtona. (Dragiša Stojadinović je bio pravnik, srpski komita, ratni fotograf i filmski snimatelj, šef Kinematografske sekcije srpke vojske).

"KAD SAM po podne došao na strelište", stoji u Stojadinovićevom tekstu, "već me je tamo čekao Tankosić sa još dva mladića, koje nisam poznavao. Za njih mi je Tankosić rekao da su bosanski dobrovoljci koje treba da spremimo za instruktore u gađanju sa revolverima, kako bi mogli u četničkom logoru da budu nastavnici za gađanje.
Potrebno je da naglasim, da sam od 1908. godine pa sve do 1926. bio jedan od prvaka među strelcima i da sam kao takav učestvovao i na međunarodnim streljačkim utakmicama u Rimu 1911. i u Francuskoj u Bijaricu 1912. godine, a da sam u Južnoj Srbiji, kao student, četovao 1905, 1906. i 1907. godine". Prema Stojadinovićevim navodima, Tankosić je na strelište doneo dva nova "brovinga" sa više kutija municije. Ovi revolveri sa municijom bili su poklon Belgijanca Šarla Dusea, zastupnika belgijske fabrike oružja "Nasional" u Srbiji.

"VEŽBA je trajala nekoliko dana", kaže Stojadinović, "i kada se sa uspehom završila, budući nastavnici oprostili su se sa mnom. Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da išta posumnjam, niti sam mogao pomisliti da je pravi cilj ove obuke bio austrijski prestolonaslednik Franja Ferdinand".
Za ovu obuku u gađanju revolverom Principa i Grabeža, Ljuba Jovanović je znao - bar u času kada je objavio svoj članak 1924. godine. Jer, Dragiša Stojadinović bio je njegov zet. Pašiću lično o tome, međutim, nije bilo ništa poznato.

TRIFKO BOLjI STRELAC OD GAVRILA

PREMA sećanju Dragiše M. Stojadinovića, šefa Kinematografske sekcije srpske vojske, od dvojice mladi bosanac, Gavrilo Princip je bio slabiji strelac. Trifko Grabež (on svakako), bio je mnogo sigurniji u gađanju, pa je to Principa mnogo ljutilo i nerviralo. Kad bi promašio, i ako bi mu se prisutni zbog toga nasmejali, što se dešavalo, on je "bio gotov da zaplače".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")
SUTRA: BEČ PODSTAKAO UBISTVO FERDINANDA