Beč podstakao ubistvo Ferdinanda

POVODOM teksta "Krv slovenstva" Ljube Jovanovića, ministra prosvete, koji je štampan 1924, i u kome on tvrdi da je Pašić, krajem maja ili početkom juna 1914, na sastanku Vlade rekao "da se neki spremaju da odu u Sarajevo i ubiju Franju Ferdinanda, koji je imao tamo doći i biti svečano dočekan na Vidovdan", popularni Baja je još jednom pokazao kako se mora biti krajnje obazriv kad se govori o stvarima koje se tiču države. Bio je veoma ljut na Jovanovića. O tome svedoči i pismo koje je on 6. avgusta 1925. godine uputio ministru spoljnih poslova Kraljevine SHS Ninčiću:
"Dragi Ninčiću! Primio sam Tvoje pismo od 14. o. m., iz kojeg vidim da mi skrećeš pažnju na članak gospodina Ljube Jovanovića, članak koji je objavljen pod naslovom "Slovenska krv" i u kojem je opet pokrenuto pitanje odgovornosti za svetski rat od ljudi koji mrze Srbiju i koji bi krivicu nemačkog i austrijskog cara da svale na nas, koji smo ni krivi ni dužni napadnuti, i to sve samo zbog toga da bi bila odbranjena austro-nemačka politika Drang nach Osten. Ti mi pišeš, da si dobio sa više strana izveštaje, da će pitanje odgovornosti za svetski rat biti stavljeno na dnevni red, i da, naročito sada, kad se odnosi između Nemačke, Engleske i Francuske popravljaju, preti opasnost da sva odgovornost padne na nas.

O TOME smo mi već jednom razgovarali i ja sam Ti tada rekao, da očekujem odgovor g. Ljube Jovanovića; nadao sam se da će on to što je napisao i što nije istina sam opozvati, ali kao što vidiš, to ja nisam doživeo, i ja sam zbog toga prinuđen, da to demantujem i kažem, da je Srbija onda sve mogućno učinila, da bi se naši odnosi posle aneksije Bosne i Hercegovine i posle balkanskih ratova, kad je Srbija osvetila Kosovo, što pre popravili i postali prijateljski, kako bi nas Austrougarska poštedela i na miru ostavila... Sada naši prikriveni i zlonamerni protivnici pokušavaju da ospore i žele da ako ništa drugo, a ono umanje odgovornost Austrougarske za svetski rat..."
Iz citiranog pisma jasno se uočava Pašićev strah, da Srbija kojim slučajem ne bude proglašena krivcem za Prvi svetski rat. Taj strah se kod njega javio još 1914, i tu bi trebalo da leži, u stvari, glavni razlog što je on tada povezanost "Crne ruke" sa atentatom u Sarajevu nastojao da zataška i, na kraju, što se 1917. priklonio volji regenta Aleksandra da se nad njenim vođom, Apisom, izvrši smrtna kazna.

AUSTRIJSKI pisac Fridrih Virtle, 61 godinu posle atentata u Sarajevu, 1975, napisao je o Pašiću u vezi sa događajem u Sarajevu, i sledeće redove:
"Kako se mogu objasniti njegove protivrečne izjave i njegovo sumnjivo ćutanje u vezi sa svim optužbama? Da li je Pašić ne reagujući pustio da se vrše pripreme za atentat? Nije li se on možda nalazio pod pritiskom zločinačke organizacije? Ili je samo sve pratio sa hladnim osmejkom na usnama? To jest, nije li on hteo da pusti Apisa i njegove prijatelje da srljaju u propast, kako bi ih u pogodnom momentu mogao da likvidira? Pukovnik Božin Simić, jedan pouzdani svedok, govorio je o omči, koju je ministar-predsednik Pašić namaknuo na vrat svog smrtnog neprijatelja, vođe Crne ruke. Da omču na vreme povuče, bio je sprečen. Tek tri godine kasnije pružila se za to prilika, u Solunskom procesu, posle čitavog niza međuslučajeva, međuslučajeva svetskih i užasnih razmera".

SASVIM drukčije od Virtela, čije je delo opterećeno očitom tendencioznošću i stavovima stare austrougarske istorijske škole, o Pašiću i srpskoj vladi u vezi sa atentatom u Sarajevu piše jedan nemački istoričar, takođe posle Drugog svetskog rata: Herman Kantorovic. Po njemu, Pašić i njegova vlada ne snose nikakvu krivicu za Sarajevski atentat. To je bio čist produkt nezdravih prilika u Austrougarskoj, delo izvršeno od njenih podanika i na njenom tlu, krivicom njenih vlasti, a na radost i zadovoljstvo njenih određenih krugova koji su ga pozdravili kao političku sreću...
"Ovaj zločin će hteti staviti na teret srpske vlade, koja s njim nije stajala ni u kakvoj uzročnoj vezi, koja je pokušala da ga spreči, koja ga je primila kao najteži udarac svojim interesima - to je uistinu najdrskija mistifikacija za koju istorija zna. I po posledicama najteža" - naglasio je Kantorovic.

U SVOJOJ knjizi, Kantorovic je posebnu pažnju posvetio analizi dveju najrasprostranjenijih hipoteza o tome ko je iza atentata stajao - politički protivnici Ferdinanda u Beču i Budimpešti, ili srpska vlada na čelu sa Pašićem.
Pitajući se da li je Ferdinand doživeo sudbinu koja je snašla i predsednike vlade u Austrougarskoj, grofa Štirgkha i grofa Tisu, i bio žrtva ljudi koji su "hteli dobro i Austriji i Mađarskoj", Kantorovic, u vezi s prvom hipotezom, kaže, da se dolazak Ferdinanda u Sarajevo upravo na Vidovdan izvrsno uklapao u onu politiku Austrougarske, koja je išla za tim da provocira takve događaje koji bi mogli biti iskorišćeni kao povod za rat protiv Srbije.
Smrću Ferdinanda, postigao bi se odavno željeni cilj, a sama smrt bila bi samo prividna žrtva, s obzirom na to da se radilo o duševnom bolesniku. (U pitanju je bila paraliza, ista ona bolest kojoj bi podlegao i njegov prethodnik, prestolonaslednik Rudolf, samo da nije umro nasilnom smrću). Upravo pred 1914, bolest je bila dostigla stadijum napada ludila, naročito primetnog u lovu, kada Ferdinand nije mogao da se naubija visoke divljači. Bilo je, prema svemu tome, kako Kantorovic ističe, "od životne važnosti" po Monarhiju da ovaj čovek ne zauzme mesto na crvotočnom prestolu Habsburga.

VREMENA, kad je brat njegovog dede, Ferdinand I, kao slaboumni epileptičar mogao da vlada 13 godina, bila su zauvek prošla i u Austriji. Uza sve to, ništa manje opasni nisu bili njegov fanatični klerikalizam i mržnja prema Mađarskoj i Italiji. Samo nekoliko dana pred smrt, izjavio je, da on, kad stupi na presto, neće grofa Tisu "ni 24 sata ostaviti na položaju predsednika vlade, jer bi se inače izložio riziku da ovaj tokom 48 sati digne revoluciju protiv njega".
Ferdinandova smrt, usled svega toga, bila je, kaže dalje Kantorovic, pozdravljena sa olakšanjem u svim meritornim krugovima Dvojne monarhije. Sam car, Franc Jozef, koji nikad nije oprostio svom sinovcu morganatski brak, nije rekao ništa drugo, do: "Užasno! Svemogući ne dopušta da bude izazvan!"

PRAVDANjE USTAŠKOG ZLOČINA

HERMAN Kantorovic, tvrđenje da je regent Aleksandar bio umešan u atentat, kako je to izjavio istražni sudija Leo Pfefer u Sarajevskom procesu - nije uopšte uzeo u obzir. A Pfefer je to rekao tek 1941, onda kada je voljom Hitlera i Musolinija formirana privremena ustaška država. "Sada", izjavio je Pfefer listu "Hrvatski narod", "pošto je ostvarena sloboda, mogu otvoreno da govorim o istrazi: Atentat je pripremljen sa znanjem i uz podršku potonjeg kralja, a što se krilo od Pašića". Ova izjava, bar što se tiče kralja Aleksandra, koga je Ferdinand, uzgred budi rečeno, u jednoj prilici nazvao - Ciganinom, bila je upadljivo tendenciozna. Njom se, u stvari, hteo opravdati ustaški zločin u Marseju 1934. i ubistvo kralja Aleksandra predstaviti kao zaslužena kazna za atentat u Sarajevu.

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")
SUTRA : APIS JE BIO PROTIV ATENTATA