Apis je bio protiv atentata

Kantorovic takođe piše da je atentat u Sarajevu mogao da bude izvršen zahvaljujući i činjenici da su se austrougarske vlasti vrlo nemarno ponele prema Ferdinandovoj poseti koja je nagoveštavala mnoge opasnosti. Ovaj istoričar navodi da je odlučnu ulogu pri svemu tom imala netrpeljivost između civilne centralne vlasti u Beču (zajednički ministar finansija Fon Bilinski) i vojne zemaljske uprave u Bosni (Poćorek). Preteća pisma koja su stigla Bilinskom i zatim dalje upućena u Sarajevo, kao i upozorenje sa oficijelne srpske strane, bili su ignorisani. (Samoj austrougarskoj vojnoj obaveštajnoj službi svakodnevno su stizale opomene od agenata sa srpske granice, pa je Konrad fon Hecendorf pokušao da Ferdinanda odvrati od puta, ali uzalud).

U STVARI, Poćorek bio je najzainteresovaniji da dođe do Ferdinandove posete Sarajevu. Između ostalog, on je očekivao da će ona ojačati "lojalne elemente". Mere zaštite, koje je sam naredio, bile su pak takve da je grof Andraši, u svojoj interpelaciji u mađarskom parlamentu, s punim pravom mogao da kaže da se "one ne mogu ni opisati". Tog mišljenja bio je i grof Ištvan Tisa, predsednik mađarske vlade. Na sednici ministarskog saveta od 7. jula 1914, kritikujući mere obezbeđenja u Sarajevu, on je rekao da se "šest ili sedam policiji poznatih osoba naoružanih bombama i revolverima moglo na dan atentata postrojiti na pravcu kojim se kretao prestolonaslednik, a da policija nije nijednu od njih uzela na oko ili udaljila".

Po Kantorovicu, ove reči bi se mogle tako protumačiti, da je grof Tisa, izgleda, nešto znao, "što nama nije poznato. Mi znamo samo da je otac atentatora Čabrinovića bio policijski doušnik i da istražni sudija Leo Pfefer sada izjavljuje da je istom Čabrinoviću sve pripreme u vezi sa dolaskom Franca Ferdinanda u Sarajevo odao jedan austrijski detektiv. Ove indicije, iako se sve sasvim ne slažu, dovoljno optužuju austrougarske vlasti i, da su Srbi imali dobro organizovanu propagandu, mogli su postići da se i dan-danas u svim krajevima sveta u školskim udžbenicima govori da su se organizatori ubistva nalazili u Beču i Budimpešti".

KANTOROVIC se, pored ostalog, pozvao i na izjavu istražnog sudije Pfefera između dva svetska rata, da on, Pfefer, pouzdano zna "da su izvesni austrougarski krugovi potpomagali u izvršenju sarajevskog atentata".

Dotičući se druge hipoteze, koja se tiče Beograda, Kantorovic je kao prvo istakao da je Austrougarska bila životno zainteresovana da Franc Ferdinand "blagovremeno bude uklonjen", a da je Srbija opet bila "životno zainteresovana" da do toga ne dođe, u svakom slučaju ne u povezanosti sa bilo kojom njenom službom, odnosno organizacijom. S tim u vezi Kantorovic je naglasio da se u Beogradu tačno znalo, još od 1908, kakva opasnost preti Srbiji od Beča i da su u Beogradu bili načisto s tim da bi jedan atentat doneo Austrougarskoj simpatije u celoj Evropi i bio iskorišćen od nje za otpočinjanje toliko puta odlaganog rata protiv "savske kraljevine".

Navodeći da se Ljuba Jovanović, ministar prosvete u Pašićevom kabinetu, kad je primio vest o atentatu, "osetio kao maljem udaren", Kantorovic kaže da se tako osetila i cela srpska vlada, koja je za razliku od vlade u Budimpešti odmah donela odluku o zabrani svih zabava (dok je Pašić, istog časa, izjavio saučešće austrougarskom ministru spoljnih poslova, a zatim naložio srpskom poslaniku u Beču da i on to učini u ime srpske vlade). - A kako bi i moglo drukčije biti? - zapitao se Kantorovic, uz naglasak na to da je srpska država posle dva krvava rata bila i u finansijskom i u vojnom pogledu jako oslabila i da bi rat sa Austrougarskom za nju bio najgori od svega.

ISTIČUĆI da u istinu nije pronađen ni najmanji dokaz za povezanost srpske vlade sa atentatom, Kantorovic je naveo sledeće "momente" koji se koriste i koji bi se mogli koristiti za sumnjičenje Pašićevog kabineta: 1) da je Princip za vreme školovanja u Beogradu imao dva ili tri susreta sa ministrom prosvete Ljubom Jovanovićem (zbog ispita), 2) da je slovoslagač Čabrinović bio 9. aprila 1914. predstavljen prestolonasledniku Aleksandru kad je ovaj posetio državnu štampariju, 3) da su četiri dana pred odlazak u Bosnu, 24. maja 1914, a zatim 27. maja majora Tankosića posetili Princip i Čabrinović u pratnji Ciganovića, zaposlenog na železnici, da bi od njega primili oružje, 4) da je izvesno da je šef "Crne ruke" Dragutin Dimitrijević Apis o tome bio obavešten, da je on u stvari u sve bio i sam umešan.

Iznoseći ovo, Kantorovic nije propustio da ukaže i na to da plan o atentatu, bez obzira na stav Dragutina Dimitrijevića Apisa, glavni odbor "Crne ruke" nije prihvatio - što u potpunosti odgovara istini. (Sednica glavnog rukovodstva "Crne ruke", na kojoj je donesena odluka, održana je 15. juna 1914.) Po donošenju odluke da se atentat ne izvrši, Apis je trebalo da pokuša da celu akciju obustavi, "ali je ili bilo već dockan, ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli slušati".

ISTORIČAR L. Valijani, pišući i sam o svemu ovome, kaže pak: "U stvari, većina članova 'Crne ruke' htela je u poslednjem minutu da zaustavi izvršenje atentata. Što je do njega ipak došlo, to je bilo samo zato što bosanski zaverenici nisu hteli da odustanu od ubistva Franca Ferdinanda, u kojem su videli simbol polufeudalnog porobljavanja svoje zemlje i od čije su smrti očekivali ne jedan svetski rat, već nacionalnu i socijalnu revoluciju".

U svojoj studiji, Kantorovic je, u vezi sa ranije iznesenim tvrđenjima Ljube Jovanovića koja se odnose na Pašića, zauzeo stav da ta tvrđenja nisu nikakav dokaz Pašićeve krivice za atentat, već pre razlog za odavanje priznanja Pašiću - s obzirom na to da je pokušao da atentatorima spreči prelazak iz Srbije u Bosnu. Kad bi bilo drukčije, posebno je naglasio Kantorovic, onda bi za atentat bio kriv i austrougarski generalštab, jer je i on bio upozoren da se ubistvo priprema i takođe pokušao da ga spreči.

SUTRA: Srbija posredno opomenula Beč

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")