Pokušaj izmirenja regenta i Apisa

POVLAČENjE preko Albanije stvorilo je mučnu situaciju, u kojoj su svi optuživali sve unakrst. Za tragediju koja je zadesila Srbiju okrivljavan je ne samo Pašić, već i zastupnik vladara, prestolonaslednik Aleksandar, ali i Vrhovna komanda, uz koju je stajalo vođstvo "Crne ruke". Vrhovnu komandu, uz vladu, optuživao je i sam regent Aleksandar. Već odranije nezadovoljan njenim radom, on je odlučio da je smeni - kad se stiglo u Skadar, u decembru 1915. godine. (Po nekim mišljenjima, regent je na taj način hteo da se ogradi od odgovornosti za nastalu situaciju.) Na dan 15. decembra 1915. on je zatražio od vlade pristanak za svoju nakanu, i dobio ga je odmah, i bez daljeg, budući da je i Pašiću i celoj vladi bilo stalo da na Vrhovnu komandu bude svaljena sva odgovornost za neuspehe.
Smenjujući Vrhovnu komandu, regent Aleksandar, izveštavajući vojvodu Putnika, da mu zbog bolesti odobrava traženo petomesečno odsustvo, on mu ni jednom reči nije spomenuo smenjivanje. Da je smenjen, vojvoda je saznao tek kad je ustanovio da se njegovo ime ne nalazi na platnom spisku za januarsku platu.
MESTO vojvode Putnika u Vrhovnoj komandi zauzeo je, 12. januara 1916, general Petar Bojović. U istom "cugu" razrešen je dužnosti ministar vojni Rade Bojović, a za novog ministra postavljen general Božidar Terzić.
Na Krfu, dok su vojnici masovno umirali, raščišćavanje računa u vrhu države se nastavilo. Regent je produžio da bude protiv Pašića, ali i "Crne ruke", a ova opet - i protiv jednog i protiv drugog, tim žešće što je izvršenom smenom u Vrhovnoj komandi izgubila svoje ključne položaje.
U težnji da ojača svoju poziciju, regent se upravo na Krfu upustio (prema svemu sudeći po preporuci savetnika Krune, Živojina Balugdžića, tadašnjeg srpskog poslanika u Atini) u razmatranje plana za uvođenje diktature, koji mu je podneo urednik lista "Štampa", Sveta Jakšić (jedan od onih retkih srpskih novinara koji su primali novac od ministarstva spoljnih poslova Austrougarske). Po tom planu, bilo je predviđeno i pomirenje regenta Aleksandra sa vođstvom "Crne ruke" - sve zbog toga da bi se Pašić lakše udaljio s vlasti.
SA PLANOM, koji je Jakšić doneo sa sobom, bio je saglasan "dvorski krug" oko Aleksandra. Čak su i neke uloge bile podeljene. Slobodan Jovanović, koji se na Krfu mnogo trudio da održava što bolje odnose sa vođom "Crne ruke" Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, primio se uloge pomiritelja između "Crne ruke" i regenta - i bio je uveren da će u tome potpuno uspeti, čak i bez teškoća. I to s razlogom.
"Crna ruka", a posebno Apis, bili su u to vreme i sami veoma zainteresovani za primirje sa regentom, u čije su neprijateljstvo inače bili odlično upućeni. Ova želja za primirjem, kad se sve dobro proanalizira, javila se, u stvari, kod "Crne ruke" još odmah po izvršenim promenama u Vrhovnoj komandi - njenom bastionu sigurnosti. Dotle su se crnorukci osećali sasvim bezbednim, i, potcenjujući regenta Aleksandra, bili su uvereni da se on neće usuditi da na njih nasrne, pogotovo u uslovima izbeglištva i oporavljanja vojske.
CRNORUKCI su, bili uvereni, dok promene u Vrhovnoj komandi nisu izvršene, da se regent plaši Vrhovne komande - što je uistinu bilo u osnovi tačno, kao što je bilo tačno i to, da je regent dugo precenjivao moć i snagu Apisove organizacije u vojsci, kao i njen uticaj na neke političke krugove, pre svega one oko Samostalne stranke. A koliko je to precenjivanje bilo veliko i lišeno realne osnove, videlo se po izricanju, odnosno izvršenju smrtne presude nad Apisom, Vulovićem i Malobabićem. "Ni petao nije zakukurikao!"
POD UTICAJEM poruka koje mu je slao Apis, ali u dobroj meri i pod uticajem Slobodana Jovanovića, regent je i u razgovoru s Jakšićem pokazao veliko interesovanje za primirje sa "Crnom rukom" (kažemo primirje, i podvlačimo to, jer na uspostavljanje nekog trajnog mira nisu u stvari mislili ni regent Aleksandar a ni Apis).
Jakšić je s regentom, inače, imao dug, veoma dug razgovor. A počeo ga je time, što je regentu predočio, da se gubitkom državne teritorije u korenu izmenila pravna situacija. Ustav je, po njegovom mišljenju i s obzirom na novo stanje, prestao da važi, a time je prestala i kompetentnost kako Pašićeve (koalicione) vlade, obrazovane u zemlji u decembru 1914, tako i Narodne skupštine. Jedini punopravni predstavnik srpskog naroda, prema tome, bio je kralj, odnosno regent kao vršilac vladarske dužnosti, i on je imao pravo da uzme svu vlast u svoje ruke i formira vladu kakva mu odgovara u cilju priprema za povratak u zemlju.
JAKŠIĆ je prezentirao regentu i nacrt novog, privremenog ustava, kojim je trebalo da bude zamenjen Ustav od 1903. Osnovno u tom nacrtu, koji je imao deset članova, bilo je to - da se ukida parlamentarni sistem i da se zakonodavna i izvršna vlast prenosi na vladara, drugim rečima, da se uspostavlja lični režim, odnosno uvodi diktatura. Za šefa nove, neutralne vlade, Jakšić je regentu predložio vojvodu Mišića, kao najpogodniju ličnost. (Sudeći po jednom pismu vojvode Mišića, u ovoj novoj vladi vođa "Crne ruke" Dragutin Dimitrijević Apis trebalo je da bude - ministar vojni. U pitanju je pismo vojvode Mišića supruzi Lujzi, Nemici, od marta 1916.) "Rim ne mogu napustiti. Potrebno je sačekati prestolonaslednika Aleksandra. Radi se o formiranju vlade sa mojom ličnošću na čelu. U toj vladi ministar inostranih dela bio bi Jovan M. Jovanović, ministar vojni bio bi Dragutin Dimitrijević Apis."
U kojoj meri je regent Aleksandar bio saglasan sa učinjenim predlozima, može se oceniti već i po tome što je Jakšiću naložio da što pre krene na put i stupi u vezu sa Srbima - emigrantima u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj i pripremi ih za predstojeću promenu (što je ovaj odmah i učinio. Uz pomoć Jovana Jovanovića Pižona, a da to ne zna ni Pašić niti iko u vladi, on se prebacio prvo u Italiju, jednim italijanskim ratnim brodom).
PRE NEGO što je krenuo na put, da bi izvršio zadatak koji mu je regent dao, Jakšić se sastao sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Posrednik je bio Slobodan Jovanović (koga je regent pozvao na konsultovanje sutradan po svom razgovoru s Jakšićem). Kako je protekao razgovor između Apisa i Jakšića, opisuje Vojislav J. Vučković na osnovu kazivanja Slobodana Jovanovića, posle Drugog svetskog rata: Jakšić je tada obrazložio vođi "Crne ruke" potrebu promene vlade na način na koji je govorio s regentom.
Apis se držao veoma rezervisano; jedva je izgovorio koju reč. Kada je Jakšić otišao sa sastanka, Apis je prebacio Jovanoviću što ga je upoznao s tim TIPOM. Nije mu se dopala kombinacija s vladom vojvode Mišića; zamerio joj je da je protivustavna. Jedino je prihvatio pokušaj izmirenja s regentom. Došlo je samo do prividnog izmirenja između Apisa i Petra Živkovića, vođe "Bele ruke".

Manevar "Crne ruke"

PO STACIONIRANjU srpske vojske na Krfu pripadnici "Crne ruke" su počeli da šalju signale da su spremni da zaključe mir sa regentom Aleksandrom. Međutim, izgleda da ta njihova namera nije bila uopšte iskrena. Štošta upućuje na to, da ona nije bila ništa drugo do isplanirani manevar, sračunat na to da se vladalac i veliki protivnik umiri, zapravo zavara i uspava.

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")
UTORAK: PRIPREME za obračun sa Apisom