Regent krivac za Apisovu smrt

ČINjENICA da su se Pašić i njegova koaliciona vlada zalagali za proces pojedincima, a ne celoj organizaciji "Crne ruke", ne knjiži se ipak i uvek njima u prilog, pogotovu ne Pašiću. To se najčešće predstavlja kao običan Pašićev manevar. Jer, kaže se, "Nikola Pašić je znao da `ovakvi pogledi` nisu mogli biti, niti su bili po volji regentu Aleksandru, kao što je znao da će se proces voditi po volji regenta Aleksandra ma šta o tome vlada mislila i predlagala. Ali, dovodeći ovakvo rešenje u zavisnost od volje regenta Aleksandra, Nikola Pašić je dobijao u ruke dokaz da je on lično bio solidaran sa mišljenjem i predlogom vlade(!), da je sve drugojačije ispalo, jer to rešenje nije bilo po volji regenta Aleksandra".

Kad je suđenje Apisu i drugovima u Solunu završeno, i kad su smrtne kazne izvršene, Pašić i njegova vlada (sada već čisto radikalska), valja pomenuti, izjasnili su se protiv namere Vrhovne komande (načelnik štaba general Bojović) i regenta Aleksandra, da se nastavi sa daljom krivičnom istragom protiv oficira pripadnika "Crne ruke".

U TELEGRAMU od 19. jula 1917. ministru vojnom Božidaru Terziću u Solunu, rečeno je, između ostalog, da je mišljenje vlade, "da sada ne bi trebalo otpočinjati ili produžavati krivičnu sudsku istragu ni protiv koga lica za pripadanje organizaciji bilo pod zakletvom ili bez nje. Izuzima se slučaj gde bi pojedina lica imala da odgovaraju za druga kakva dela, za to delo može im se osobeno i suditi. Politički razlozi iziskuju, da se zasada ne vrše nikakva dalje isleđenja i suđenja po označenom delu: glavni krivci osuđeni su, a krivica ostalih neće zastareti i ako se sada ne bi sudila. Svi smo mišljenja, da treba tako raditi, da se što pre ta stvar završi, kako Evropa ne bi više o tome govorila".

Regent Aleksandar nije se ni sa ovim složio. Insistirao je na tome da se prihvati predlog Vrhovne komande o izvođenju na sud nove grupe oficira. Ali Pašić i Stojan Protić, glavni faktori u vladi, nisu nikako hteli da na to pristanu. Na kraju, postignut je kompromis u tom smislu, da se pod sud stavi samo šest oficira, od kojih se četvorici sudilo u odsustvu.

POSLE svega ovoga, i sprovedenih administrativnih mera (penzionisanja, odnosno udaljenja iz vojske više oficira), likvidacija "Crne ruke" u vojsci bila je završena. Glavne žrtve bili su njen vođa Dragutin Dimitrijević Apis, Ljuba Vulović i Rade Malobabić (koji je, kako se misli, morao da podeli sudbinu prve dvojice da bi se sačuvala verodostojnost optužbe o atentatu kod Ostrova). Malobabića je optužnica označila kao izvršioca atentata na regenta Aleksandra pre svega zato što je on bio čovek od velikog poverenja vođe "Crne ruke" Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Kao glavnog krivca za smrt Apisa, Vulovića i Malobabića mnogi pisci označuju regenta Aleksandra, za koga i Slobodan Jovanović tvrdi da je padao u jarost već i pri pominjanju imena vođe "Crne ruke". Na vođu "Crne ruke" regent je gledao kao na neku aždaju koja neprestano na njega vreba iz podzemlja i samo čeka pogodan trenutak da ga svojim kandžama ščepa za vrat.

SVAKA dostavljena vest koja se ticala držanja crnorukaca prema njemu samo je jačala njegovu mržnju. A naročito vesti o uvredama koje mu je nanosio Apis, koji se nije ustručavao da glasno i pred svedocima, od kojih su mnogi bili dvorski dostavljači, naziva regenta čak i lažovom, da mu psuje majku i da izjavljuje da između njega i "Crne ruke" mora krv da padne.

Koliko je kod regenta Aleksandra, po prirodi sklonog pizmi i sposobnog da nekog i zbog sitnice anatemiše, bila jaka mržnja prema Apisu videlo se i posle izricanja smrtne kazne vođi "Crne ruke". Kad su samostalski ministri, Apisovi prijatelji i podržavaoci - Ljubomir Davidović i Milorad Drašković pokušali da ga privole da pomiluje Apisa i ostale na smrt osuđene, on je pao u potpuno nekontrolisanu jarost. To ga je, po Pašićevim rečima, "razljutilo mnogo i bio je vrlo ljut - hteo je da počini trista čuda, te ga ja, znaš, stišavao".

SVETOZAR Pribićević je zabeležio Draškovićevo svedočenje da regent nije hteo ni da čuje za Apisovo pomilovanje. "Svaki korak u korist Apisa smatran je za neprijateljsko delo. Jednom, posle ostavke, susreli smo se sa prestolonaslednikom, koji se spremao na šetnju automobilom. Pozvao nas je (Draškovića i Davidovića) da pođemo s njim. U toku vožnje upitao nas je za razlog naše ostavke. Reč po reč pa se raspravljanje zaoštrilo do te mere da nas je pozvao da izađemo iz njegovih kola, što smo, naravno, učinili."

Prema navodima Koste Kumanudija, pripadnika Demokratske stranke posle Prvog svetskog rata, ministra u više Pašićevih vlada i predsednika Narodne skupštine, mržnja regenta Aleksandra prema Apisu bila je toliko velika da on nije pristao da Apisa pomiluje uprkos najenergičnijoj intervenciji ministra spoljnih poslova Rusije Tereščenka (posle revolucije 1917). Ne treba se mučiti pa u pojedinostima ispitivati Apisov slučaj - rekao je Kumanudi. - Ubijen je prosto iz osvete, kao oficir koji nije savijao kičmu i glava mu je morala da prsne, ma koliko da je bio nacionalni idealist.

SMATRAJUĆI i sam, da je lična mržnja regenta Aleksandra prema Apisu bila glavni uzrok smrti ovoga, Svetozar Pribićević je zabeležio da je regent, još 27. januara 1915, rekao Velimiru S. Vemiću da u Apisu vidi svog neprijatelja i da on ne želi da bude oruđe u njegovim rukama.

Sudeći po izjavama Pašića i Stojana Protića, lična mržnja regenta Aleksandra prema Apisu ipak nije bila glavni razlog što je vođa "Crne ruke" završio pred žandarmskim puškama. Citiraćemo šta je Protić napisao u svom listu "Radikal", 25. marta 1922, onda kada se bio razišao sa Pašićem: "Pok. Dimitrijević priznao je na sudu da je on bio taj što je organizovao atentat u Sarajevu, koji je opet dao Austriji izgovor da nam objavi rat. Naposletku ono pismeno priznanje pok. Dimitrijevića, šta je ono značilo? Dokle to priznanje nije postojalo, Vlada Kraljevine Srbije mogla je kako-tako ćutati. Ali kada se jednog dana u Vladi saznalo pouzdano od samog učinioca dela šta je moglo drugo sledovati do samo - kazna krivcu? Ako bi Vlada drukčije postupila, onda bi se napravila saučesnikom."

KONTROVERZE OKO MALOBABIĆA

SRPSKA policija je još od 1914. uhodila Apisa i pratila njegov rad i veze. Po tvrđenju Svetozara Pribićevića, Rade Malobabić prvi put je uhapšen uoči samog rata, kad je doputovao u Beograd, pod optužbom da je dvostruki agent, da radi i za srpski i za austrougarski generalštab. To je urađeno u najvećoj tajnosti, krišom od Apisa. Iz Beograda je, prvo, prebačen u Niš. Usput, međutim, u blizini Stalaća, Malobabić je iskočio iz voza i sklonio se kod vojnika koji su logorovali kod Morave i čuvali prugu. Ali tu je ubrzo pronađen. U Nišu, zatim, bio je stavljen na muke - da bi priznao da je austrougarski špijun. Malobabić je proveo 16 meseci u teškom okovu. Po nekim svedočenjima, tih muka oslobodio ga je major Vulović, koji ga je pronašao u zatvoru u Kuršumliji, gde je bio prebačen iz Niša. A po drugim, policija ga je sama pustila na slobodu pred povlačenje u Albaniju i predala pripadnicima "Crne ruke".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")