APIS izaziva veliku pometnju

SVETOZAR Pribićevića je ostavio zanimljivo svedočanstvo u razgovoru sa Stojanom Protićem o sudbini pukovnika Dimitrijevića. Na njegovo pitanje: "Zar nije bilo nikakve mogućnosti da se Apis pomiluje", usledio je odgovor: "Hteli su da nas pobiju po povratku u Srbiju. Hteli su da nas propuste ispod sabalja!" Na primedbu Pribićevića, da Apis i drugovi, prema tome, nisu bili optuženi zato što su hteli da ubiju prestolonaslednika i da izvrše državni udar, on je procedio kroz zube: "Ako nisu imali nameru da to izvrše na frontu, učinili bi po povratku u zemlju!"
Posebnu pažnju privlače Pašićeve izjave o Solunskom procesu, "Crnoj ruci" i osudi i streljanju Apisa i drugova, koje su bile namenjene inostranstvu. Ruskoj privremenoj vladi, koja je zahtevala u više navrata da se proces obustavi, a zatim, kad je presuda izrečena, da se osuđeni pomiluju, on je, na primer, poručio, da je "Crna ruka" organizacija protivna ruskoj revoluciji i da je ona htela da uništi narodna prava i slobode. "Pravdati i odobravati rad te organizacije znači da bi trebalo pravdati organizaciju onih oficira ruskih koji bi hteli povratiti u Rusiji apsolutistički režim". U informaciji srpskom poslaniku u Londonu Jovanoviću, pak, sastavljenoj radi stišavanja neraspoloženja izvesnih engleskih krugova, on je isticao da među optuženima nema nijednog republikanca, da su crnorukci "ljudi u srazmernoj meri poznati partizani pruskog militarizma, hvalioci cara Viljema".

JOVAN M. Jovanović Pižon je zabeležio da se Pašić, tri sedmice po izvršenoj kazni nad Apisom, Vulovićem i Malobabićem, 20. jula 1917, ovako izrazio: "Oficire po solunskoj stvari nisu mogli ne osuditi. Vulović i Malobabić su bili obični zlikovci, a Dimitrijević je, sem svega ostalog, priznao da je naredio da se ubije Franc Ferdinand. - E, sad, ko je smeo njega pomilovati - zar bi smeli dočekati pitanje: kako, on umešan u ubojstvo Franca Ferdinanda i pokušao na život prestolonaslednika, a vi ga oslobađate; to se nije smelo ni moglo".
Ako bi ova izjava bila u svemu tačna, i ako bi se od nje pošlo, onda bi se bez daljeg moglo zaključiti da je Dragutin Dimitrijević Apis i sam doprineo da ga stigne najteža kazna - saopštivši pismeno sudu da je bio umešan u organizaciju Sarajevskog atentata i pristavši da se to uopšte ne razmatra tokom procesa. To pismeno saopštenje Apis je učinio u toliko poznatom tajnom raportu od 10. aprila 1917. godine. U njemu je on rekao da je, u cilju sprečavanja Austrougarske da napadne Srbiju, angažovao Malobabića da organizuje Sarajevski atentat, i da je ovaj taj zadatak i obavio - što uzgred, nije uopšte odgovaralo istini, kao ni navod, uostalom, da su se u njegovoj službi nalazili Princip, Grabež i Čabrinović.

SAMO po sebi uzeto, inače, Apis je, podnoseći tajni raport, po mnogim ocenama, učinio vešt potez. Izazvao je veliku pometnju, s obzirom na to da bi obelodanjivanjem sadržaja tajnog raporta na sudu i vlada, i dinastija, i cela Srbija bili dovedeni u vrlo nezgodan položaj.
Na ovaj način stvorenu šansu da se odbrani od lažnih optužbi za pokušaj atentata na regenta Aleksandra kod Ostrova on, međutim, nije umeo da iskoristi. Umesto da postavi zahtev da se povuče optužnica za lažni atentat na regenta Aleksandra (čime bi spasao i svoj, i život Vulovića i Malobabića), on je, izgleda, popustio apelima na rodoljublje i zadovoljio se praznim obećanjem da će biti blago osuđen. (Na ovo upućuje, uz druge dokaze, i izjava pukovnika Milana K. Ristića, svedoka na obnovljenom solunskom procesu u Beogradu, 1953. godine, da mu je Apis rekao u zatvoru, pred izricanje presude: "Malo ćemo gurati kolica kao robijaši, pa će i to proći".

U SVOJU lakovernost i smrtnu grešku, što se oslonio na reč ljudi za koje je mogao biti siguran da im je svako sredstvo dobrodošlo samo da bi ga uništili, uverio se kad je saopštena presuda, a možda još više kad mu je odbijena molba za pomilovanje.
Kad je reč o pomilovanju, Vladimir Dedijer navodi, da je Apis zatražio "milost i oproštaj za sebe" od regenta Aleksandra još 12. aprila 1917, dva dana pošto je sastavio pismeni poverljivi raport:
"Presrećan što mi se dala prilika da Vašem Visočanstvu mogu uputiti ovo pismo - pisao je Apis na pravoslavni Veliki četvrtak koji je te godine padao na dan 30. marta po starom kalendaru. - Potresen do dna svoje duše, uzimam pero u ruke i otvaram svoje srce i dušu pred svojim gospodarom. Ja Vas preklinjem, prekinite ovu stvar. Nemojte dopustiti da sud za oficire udari žig izdajstva na čelo oficira koji su maštali za oslobođenje sveg srpskog plemena a u slavu Vašeg imena. A, oprostite Meni kao Vašem glavnom krivcu".

O APISOVOJ molbi za pomilovanje (kao i molbama Vulovića i Malobabića), rešavano je na prvoj sednici Pašićeve homogene radikalske vlade, obrazovane 23. juna 1917. godine. Ovoj sednici predsedavao je regent Aleksandar. Protiv ublaženja izrečenih kazni izjasnili su se prvo nadležni ministri - ministar vojni Terzić, i ministar unutrašnjih poslova Ljuba Jovanović, a posle njih - svi ostali članovi vlade.
U odluci vlade, zajedno sa regentom Aleksandrom, da se Apis, Vulović i Malobabić ne pomiluju, više autora je spremno da vidi "sa zakašnjenjem ispunjenje ultimatuma austrougarske vlade od jula 1914.", i, dalje, "akontaciju Beču" za separatan mir, koji je Srbija navodno nameravala da zaključi sa Austrougarskom. U red autora koji streljanje Apisa i drugova dovode u vezu sa pokušajem za zaključenje separatnog mira spada i Svetozar Pribićević: "Cela se ova drama razvija u vreme kad je bilo reči, prvo, o zasebnom miru Austrougarske sa Antantom, a zatim i opštem miru između svih zaraćenih sila. Streljanje Apisa trebalo je, naime, da služi kao zadovoljenje koje se daje Austrougarskoj, u času kad su srpski upravljači verovali da se nalaze na pragu mira sa Austrougarskom".

PRAVDANjE SARAJEVSKIM ATENTATOM

MILAN Živanović, u knjizi "Pukovnik Apis", streljanje Dimitrijevića dovodi u vezu sa pregovorima Austrougarske sa silama Antante za zaključenje separatnog mira. "Aleksandar je bio isto tako saglasan sa Pašićem i Protićem ne samo da se njihovo streljanje pred savezničkim vladama po liniji spoljne politike objašnjava i pravda Sarajevskim atentatom, nego je bio i iz ličnih i dinastičkih razloga saglasan sa time, da se njihovo streljanje kao organizatora Sarajevskog atentata upotrebi kao politički argument u eventualnim pregovorima za separatan mir sa Austrougarskom. Naročito kao argument za otklanjanje pitanja odgovornosti Srbije za Sarajevski atentat koji je od Austrougarske bio istaknut kao povod rata, od koje su Aleksandar i N. Pašić naročito zazirali i želeli da je se po svaku cenu oslobode, zbog izgleda da postoji mogućnost zaključenja separatnog mira sa Austrougarskom, jer je van svake sumnje, da su i oni morali znati za vođenje takvih pregovora između Francuske, posredstvom princa Siksta Burbonskog i austrijskog cara Karla".

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: TAJNI pregovori i Apisova smrt