Evropa se divila Miloševim merama: Ubijani svi koji su se oglušili o knjaževe naredbe, a kuga je zaustavljena

JOŠ od prvog izveštaja da se kuga pojavila u Turskoj i da se približava granici knez Miloš je počeo ubrzano da gradi karantine na glavnim graničnim prelazima i izvodi vojsku. I pored toga, kuga je sa turskim vojnicima u proleće 1937. ušla u Srbiju. Zahvatila je jagodinski, ćuprijski, aleksinački i valjevski okrug.

Miloš je izgradio sedam karantina i devet sastanaka i prema austrijskim uzorima odštampao tri uputstva za lečenje kolere i kuge. Karantinske mere je podigao na šest nedelja. Za glavnog nadziratelja srpsko-turske granice postavio je Avrama Petronijevića i naredio mu: "Prebudite tamo i čuvajte, ama da ni vrana ne preleti!" Kugu, međutim, nisu prenele vrane, već turski nizami koji su dolazili u Beogradsku tvrđavu, piše Radoš Ljušić u knjizi "Kneževina Srbija 1830-1839".

KNEZ Miloš je najveće teškoće imao sa turskom vlastelom. Oni nisu ni znali šta su to karantini, smatrali su da ih knez zadržava i šikanira iz puke samovolje. Ali on je bio nepopustljiv i odlučan, ulagao je veliki trud i umešnost, sav svoj ugled i diplomatski veštinu da Turke uveri da je karantinska izolacija u njihovom interesu.

Istorijski izvori kažu da je bilo dramatično kada je zadržan visoki turski izaslanik Bejdžukli Ibrahim Sarim efendija, koji je putovao na krunisanje britanske kraljice Viktorije. Na granici je dočekan s počastima, ali mu je rečeno da mora da bude u karantinu propisano vreme. "Car moj, za ovaj karantin i ne zna. Da je znao opravio bi me morem u London", poručio je Milošu koji mu je odgovorio: "Protivu karantina našeg nikako postupiti ne možemo, jerbo bi se to zvalo postupiti protivu samog sebe i naroda svog. A i drugi vladari svoje karantine imaju..." Problem je bio i pregled Turkinja, zato je knez naredio da se u karantinima postavi "kakva baba (vidarica) koja će ženska lica, po uputstvima lekara, pregledati".

KUGA se u leto 1837. godine sasvim približila Srbiji. Umiralo se u Leskovcu, Nišu... koji su tada pripadali turskoj carevini. Niš je tada imao 30.000 stanovnika, a dnevno je umiralo stotinu. A onda je kuga prodrla i u Srbiju. Jedan vojnik je umro u aleksinačkom kontumacu, a drugi na putu do Beograda, dok su se ostali nekako dokopali beogradske tvrđave. Lekar, koji je pregledao oba mrtva turska vojnika nije prepoznao kugu, a beogradski vezir je krio šta se potom dešavalo u tvrđavi.

Knjaz se uplašio da kuga ne "izađe" iz tvrđave u beogradsku varoš, pa je opasao jakom stražom i odsekao je od sveta. Naredio je i da se period karantinskog ispita podigne na šest nedelja. Nije mu bilo teško da to naredi, mnogo je komplikovanije bilo da se naredba izvrši. Gospodari u Beogradu su bili Turci. Jusuf-paša se pobunio čim je kordon postavljen, muslimanima po Beogradu razdelio je oružje, i naredio da se postave njihove straže. Uporno je poricao, mada su činjenice govorile sasvim suprotno, da su vojnici i Cincarin iz Bitolja doneli kugu u Srbiju. Beogradskim Turcima je govorio da ne treba da se pokoravaju Miloševim naredbama, od kojih jedna beše da se svi psi po varoši pobiju, potruju i u Dunav bace, zato što "nisu ni u kakvoj obavezi spram zakona kaurina".

KNEZ Miloš je pomoć tražio od austrijske vlade. Na njegovu molbu u Srbiju dolazi lekar Karlo Nađ i odmah kreće u zaraženo područje. Uz pomoć Avrama Petronijevića, Nađ izdaje hitna uputstva: da se oko svake zaražene kuće postavi straža, a da se oko sela postavi zdravstveni lanac (sanitetski kordon). Njegova uputstva bila su vrlo detaljna: kako se vrši izolacija bolesnika i sumnjivih, izolacija kuća i mesta zaraženih kugom, kako se izolovano stanovništvo snabdeva hranom, zatim o grobljima i sahranama umrlih...

Iako je cenio znanje i stručnost lekara, knez Miloš je, ipak, platio danak drevnim predrasudama. Zabeleženo je da je, kada se u Jagodini pojavila kuga, knez Miloš naredio da se sačini čumina košulja kroz koju se provukao, a potom i svi članovi njegove porodice, sva njegova svita, i svi vojnici u požarevačkoj kasarni. Narod se plašio kuge, nije smeo čak ni da je zove pravim imenom da je ne bi prizvao. Verovalo se da kad dođe u selo prvo proziva ljude, pa joj se nije trebalo odazvati. Smatralo se da ne posećuje domove koji su čisti, tako da bi se ljudi odmah kupali kada bi čuli da je kroz selo prošla čuma.

Bolest je, na sreću, poštedela i Turke i Srbe u Beogradu.

PRVA srpska žrtva pala je početkom avgusta u Ražnju, navodi Ljušić. Sva mesta koja je bolest zahvatila, Paraćin, Ćićevac, Radoševac..., strogo su izolovana. Zahvaljujući strogim kneževim naredbama, ubijani su svi koji se nisu pridržavali uputstava i kuga je brzo lokalizovana.

Uz relativno malo žrtava kneževina se izbavila od strašne opasnosti. U aleksinačkom, ćuprijskom i jagodinskom okrugu razbolele su se 243 osobe, od kojih su 192 umrle, a 51 ozdravila. U valjevskom okrugu umrlo je 20 ljudi. Zahvaljujući strogim merama, njihovom striktnom sprovođenju, kao i srećnoj okolnosti da niko više od turskih vojnika nije oboleo, kuga beše zaustavljena.

Nađ je očistio sva okužena mesta. Zgrade u kojim je harala kuga su spaljene, čak je i varoš Ražanj, uprkos velikom otporu stanovništva, progutao oganj. Već u drugoj polovini oktobra 1937. godine ukinut je kordon oko Beograda.

PO OCENI mnogih poznavalaca ove teme, borba protiv kuge je doprinela da ondašnja Evropa, naročito Austrija, bude ne samo zadivljena preduzetim merama, već i zahvalna Srbiji i knezu Milošu.

Istoričari, kako prošli, tako i sadašnji, međutim, kao da nedovoljno shvataju ovaj presudni Milošev doprinos za opstanak Srbije, koja je imala oko 650.000 stanovnika. Kao da nisu razumeli poentu ovakvih poduhvata, koji su bili energični, brzi, bespogovorni. Knez Miloš je svoju vlast upotrebio za dobrobit stanovništva Srbije, mada je, osim teške borbe sa političkim protivnicima i Turcima, imao i sukobe sa narodom, koji nije razumeo mudrost "njegovih mera". Karantini, koji su se pokazali uspešnim i u borbi protiv stočnih zaraza (goveđe kuge), pretvoreni su 1870. u carinarnice.

Ukidanje karantina imalo je katastrofalne posledice u epidemiji tifusa 1915. godine u Srbiji.

NAJSTROŽE MERE

U SVOJIM memoarima dr Emerih Lindenmajer piše da su se 1836. iz Rusije vratili srpski vojni pitomci. Ubrzo se među vojskom razvila vrlo jaka epidemija tifusa i velikih boginja. No, lekari su se odmah pobrinuli da zaštite one koji dotle nisu bili vakcinisani. Obe epidemije proširile su se i u narodu. Tada je primećeno da se tifus pojavljuje u prljavim sredinama, a boginje tamo gde se vakcinisanje nije sprovodilo. Knez Miloš je, i ovog puta, izdao najstrože naredbe, pa se povelo više računa o čistoći, isušivane su močvare i stajaće vode u okolini naseljenih mesta...