Solunske ratnike, umesto smeha i radosti, u tek oslobođenoj Srbiji sačekale umrlice i suze

KADA je španska groznica zahvatila srpske vojnike na Krfu i na Solunskom frontu ime bolesti među njima tada još nije bilo poznato. Srpski narod je već bio desetkovan pegavim tifusom, malarijom, kolerom i drugim teškim bolestima, tako da se na smrtnost sa novim simptomima izgleda nije obraćala posebna pažnja.

Uostalom, u ratnim uslovima medicinska statistika nije mogla da bude dovoljno precizna. Ipak, u istraživanju epidemije na teritoriji Srbije značajan doprinos je dao lekar dr Milorad Radušin koji je, doduše na engleskom jeziku, u člancima objavljenim u časopisu "Vojnosanitetski pregled" rekonstruisao sliku razvoja bolesti. Dragoceni izvori bili su mu svedočenja lekara, crkvene i opštinske knjige.

BOLEST se u srpskoj vojsci pojavila na Krfu. O tome dr Aleksander Radosavljević (1877--1956) piše: "Početkom aprila 1918. pojavila su se iznenadna oboljenja u pekarskoj trupi naše vojske. Oko 150 ljudi se razbolelo u dva dana, od kojih je 95 ležalo u krevetu od visoke temperature, glavobolje, bolova u celom telu, znojenja i kašlja. Bolest se pojavila zbog kontakta naših vojnika sa francuskim pekarima, koji su stigli brodom iz Soluna. Epidemija je uskoro pogodila i ostale vojne jedinice, čak su i civili imali upalu pluća."

Usled velikog broja smrtnih slučajeva, koji su se desili u kratkom vremenu, mnogi su u prvi mah pomislili da je reč o nekoj posebnoj novoj bolesti, a pomišljalo se i na plućnu kugu. Ratni lekar Aleksa Savić je, međutim, tvrdio da je bolest od početka prepoznata kao grip, samo što se epidemija odlikovala "nesrazmerno velikim brojem komplikovanih slučajeva, a takođe i smrtnošću dobne grupe koja uglavnom najbolje podnosi influencu".

ŠPANSKA groznica je u aprilu bila prisutna i u Francuskoj, otprilike u isto vreme stigla je u Italiju, a otkrivena je i među nemačkim trupama. Bio je to period izuzetno jake nemačke ofanzive koja je pretila da centralne sile pobede u Velikom ratu. Glavni zapovednik nemačkih vojnih snaga Fric Ludendorf "optužio" je špansku groznicu za neuspeh: "Bilo je mučno slušati svakog jutra resital šefa štaba o tadašnjem broju slučajeva gripa i njihove pritužbe na slabost vojnika."

Prvi talas epidemije zahvatio je Hrvatsku i Bosnu, a istraživači su sigurni da je i Srbija desetkovana. O tome, međutim, nema podataka. Doktor koji se potpisao inicijalima V.S. S. napisao je da je na Solunskom frontu "kao lekar vojnika Prve jugoslovenske pukovnije, video početkom juna 1918. iznenadni kratkotrajni napad ove bolesti": "Ja sam se među prvima razboleo, a već naredni dan svi vojnici su bili bolesni. Epidemija je nestala tiho, kao što je i došla."

POČETKOM sledećeg meseca srpski lekari su shvatili da nevidljivi osvajač postaje ozbiljniji. Novu bolest su nazivali denga. Doktor Sima Petrović piše da su se samo u jednoj jedinici na Krfu za samo nekoliko dana svi razboleli, ali su se i oporavili. Iz njegovog zapisa se zaključuje da nije bilo žrtava prvog talasa pandemije među srpskim vojnicima na Krfu, ali, s obzirom na druge izvore, to ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo.

Kao mera preventive, u Solunu je štampana knjižica o španskoj groznici koja je deljena srpskim vojnicima. U njoj su, između ostalog, recepti za masti i rastvore, kojima se natapa vata, pa stavlja u nozdrve, ali ne zna se koliko su oni bili od pomoći. U Kragujevcu su štampani plakati na kojima je bila objašnjena klinička slika španskog gripa, a lekar dr Dimitrije Antić je dao preventivne mere:

"Ne posećujte pacijente niti one koji su se već lečili. Poželjno je izolovati pacijenta u posebnu sobu i sprečiti bilo kakav kontakt čak i sa zaraženim predmetima. Neka bolesnik pljuje samo u lavor, a nikako na pod ili zidove, kao što je običaj u naših ljudi. Zidovi soba u kojima su pacijenti boravili trebalo bi da budu pobeljeni, podovi očišćeni a prozori otvoreni nekoliko dana. Dok se bolest širi škole bi trebalo zatvoriti, a ne bi trebalo posećivati restorane i gostionice..."

"PISALO je još da se pijani i iscrpljeni lakše razbole a teže oporavljaju, preporučivalo se da se nos ispira blagim sredstvom za dezinfekciju, zubi peru nekoliko puta, da lekari i medicinske sestre nose maske za lice..."

Vrhunac epidemije španskog gripa bio je u vreme proboja Solunskog fronta. Srpski vojnici su izvršili oslobodilačku misiju u periodu najveće smrtnosti, ali mnogi su se, nažalost, suočili sa tragičnom sudbinom u tek oslobođenoj domovini, gde su zatekli bolest. Preživeli su teške borbe, albansku golgotu, glad, malariju i vrativši se kući postali žrtve pandemijskog gripa.

Vojnike su sačekali tragični prizori, umesto smeha i radosti, umrlice i suze bile su svuda. Njihovi najdraži umrli su samo dan ili dva ranije. Iz memoarskih zapisa Živadina Đokića zaključuje se da je i u Beogradu bilo mnogo žrtava: "Bolest udara... Nema dovoljno lekara, još manje medicinskog materijala. Oni koji se razbole odlaze u vojnu bolnicu na Vračaru, nekolicina izađe..." Pisano je i da je i srpski premijer Nikola Pašić oboleo.

DOKTOR Aleksandar Radosavljević sakupio je sećanja Beograđana: "...pogrebne povorke su prolazile Ulicom 27. marta, koja se u to vreme zvala Ratarska..." " ...moja najstarija kćerka dugo je bila bolesna, i na njenu veliku žalost, nije mogla da dočekuje našu vojsku nakon oslobođenja..."

Početkom novembra, srpska vojska je nastavila borbu u ime Antante na teritorijama buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koje su još bile austrougarske. Postoje podaci da je španska groznica teško pogodila sve jugoslovenske prostore, a hrvatski izvori ukazuju da je znatan broj srpskih vojnika umro u Zagrebu. Ali, državni interes je nametnuo da se na bolest ne obraća pažnja. Austrijske okupacione vlasti su čak i pred povlačenje vodile računa i o stanovništvu na okupiranom području. Javni skupovi su i dalje bili zabranjeni, a uvedena je socijalna distanca pri služenju narodnih kuhinja. Osoblje je moralo da nosi maske.

NESTANAK stare države i uspostavljanje nove stvorili su haos u zdravstvu. Stanovništo je došlo u kontakt sa vojskom, uslovi za preventivne mere su nestali... To je pogodovalo širenju "španske dame" i u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori obolelo je mnogo vojnika i civila.

Kasnije, srpski lekari su uočili kod mnogih pacijenata koji su preležali špansku groznicu neurološke i psihijatrijske posledice, a primećeno je da se ova bolest često "transformisala" u tuberkulozu. Oštećena pluća virusom verovatno nisu bila efikasna u borbi protiv bacila tuberkuloze.

NELjUBAZNOST UMESTO DOBROTE

PRETPOSTAVLjA se da su na Krfu postojale mere zaštite za vojnike koji nisu učestvovali u ratnim akcijama. U broju "Srpskih novina" u kome je vest da je Beograd oslobođen, objavljen je i tekst duhovitog sadržaja: "U ovom trenutku, kada je potrebna najveća dobrota među ljudima, preporučuje se neljubaznost. Umesto da se okupljamo u pozorištima, koncertnim dvoranama, bioskopima - istinskim zabavnim mestima sveta - prisiljeni smo da izbegavamo jedni druge, moramo da tražimo osamljena mesta, po mogućnosti šume. Došlo je vreme da se ljudi povlače na visoke planine. Čim neko kine u našoj blizini obuzima nas strah, natopljen hladnim znojem..."