FELJTON - BUĐENJE BOSNE IZ VELIKOG SNA: Kad preuzimaš tim nisu potrebne velike reči

Svetislav Pešić

19. 12. 2021. u 18:00

POŠTO mi je već bilo 30 godina, u toj sezoni sam počeo da razmišljam ozbiljno: šta posle košarke! Kao jedno od glavnih rešenja bilo je to da počnem da radim u struci. U finalu Kupa šampiona nisam igrao puno jer nisam ni mogao, ali mi je drago da sam ipak igrao. Hronična povreda i osvajanje najvećeg mogućeg trofeja u evropskoj košarci bio je znak: dosta je bilo! Trebao mi je novi početak u životu.

ФЕЉТОН - БУЂЕЊЕ БОСНЕ ИЗ ВЕЛИКОГ СНА: Кад преузимаш тим нису потребне велике речи

Zdravko Čečur, Mirza Delibašić, Svetislav Pešić i Žarko Varajić / Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

I tako me, posle te sezone, postave za generalnog sekretara SOFK-e Sarajevskog univerziteta. Tu sam bio zadužen za sport. Istovremeno sam bio i član Predsedništva KK Bosna. Bilo mi je važno da ostanem u košarci.

U predsedništvu KK Bosna bio sam zadužen pored sporta i za marketing kluba. Moj prvi doprinos klubu, nakon završetka igračke karijere, bili su potpisani sponzorski ugovori sa dve u to vreme velike Jugoslovenske kompanije, obe iz Pirota: "Tigar", najpoznatiji proizvođač guma u Jugoslaviji, i konfekcija "Prvi maj".

Boša Tanjević je postao selektor reprezentacije Jugoslavije, na njegovo mesto za glavnog trenera postavljen je njegov dugogodišnji saradnik i pomoćni trener Draško Prodanović.

POSLE jednog sastanka predsedništva kluba, tadašnji predsednik Ferid Bešlagić, inače ministar finansija u Vladi BiH, i Emin Dukatar, generalni direktor ŠIPAD-a, zamolili su me da ostanem u sali za sastanke. "Razmišljali smo, na koji način možemo da još podignemo organizaciju kluba na viši nivo. Treba nam neko ko će biti između sportskog dela i uprave kluba. Da li bi ti hteo da budeš direktor kluba?", pitao me je Bešlagić.

Tako sam postao zvanično prvi direktor kluba u Jugoslovenskoj košarci. Prvi moj saradnik bio je sekretar kluba Husein Morankić Rut.

Mirza Delibašić je otišao u madridski Real, Žarko Varajić u Ujedinjene Arapske Emirate, a nekako smo uspeli, makar nakratko, da zadržimo Rašu Radovanovića.

U POČETKU nije bilo dobrih sportskih rezultata. Novi trener, nekoliko novih igrača... Nekako se završila sezona 1981/1982, ali sa aspekta rezultata ni sledeća sezona 1982/1983. nije počela sjajno. Izgubili smo već do kraja oktobra šest-sedam utakmica.

Naš trener Draško Prodanović je bio dobar poznavalac svog zanata, ali izgledalo je da nije bio u stanju da podnese uvek velika očekivanja. Krajem oktobra saopštio je upravi da bi ostao u klubu, ali da mu je to sve previše. Bosna se već bila navikla na dobre rezultate, uprava je prihvatila ostavku i tako je meni rečeno da što pre nađem novog trenera.

To nije bilo vreme kao danas. Kada imaš potrebu za trenerom, jave se barem njih deset u jednom danu. Oni koji su mogli da budu treneri Bosne već su bili zauzeti. Moja opcija je bio trener našeg drugog tima i naš bivši igrač Mladen Ostojić (koji je kasnije postao odličan trener i vodio je nekoliko naših i inostranih klubova i reprezentacija).

PRIBLIŽAVALA se sledeća utakmica u prvenstvu protiv Kvarnera u Rijeci. Opet me zove predsednik Bešlagić i pita da li sam našao trenera. Kada sam mu rekao da nisam i da bi trebalo dati šansu Ostojiću, samo me je ljutito prekinuo: "Pošto ti kao direktor kluba nisi našao novog trenera, onda ćeš ti da budeš trener dok ga ne pronađeš".

Kasnije sam saznao da su nešto pre toga naš bivši legendarni kapiten Mirsad Milavić i aktuelni kapiten Žarko Varajić bili kod predsednika i da su mu sugerisali da bih ja bio najbolje rešenje. To je docnije potvrdio i Žarko Varajić : " Moja ideja je bila da Pešić bude trener. Još dok je igrao meni je bilo jasno da on ima taj potencijal".

Dok sam se spremao da krenem na prvi trening, imao sam neku ideju, ali ne i plan. Na svu sreću tu je bio profesor Ibro Krehić koji je godinama pomagao Boši Tanjeviću i Drašku Prodanoviću. Imao je veliko iskustvo, a mene je odlično poznavao još iz igračkih dana. Ušao sam u halu, održao najkraći sastanak, i uz Ibrinu pomoć organizovao zagrevanje. Tu nisu bile potrebne velike reči. Uvek je tako, kada jedan trener ode, a dođe novi, igrači prepoznaju situaciju i povećava se njihova lična odgovornost i motivacija, tako se automatski stvore temelji za bolji rad na treninzima i, naravno, za bolje sportske rezultate.

EKIPA se probudila iz dubokog sna. Bili su to veoma dobri igrači, sa većinom sam i ja završio moju igračku karijeru, dobro sam ih poznavao. Kasnije sam shvatio da si dobar trener onoliko koliko su ti i igrači dobri.

I tada, a i sada kada sam postao "pravi trener", nisam želeo da budem iznad igrača i tima, ali sam uvek zahtevao od igrača da za sve probleme u njihovom razvoju ne traže pomoć trećeg, jer smo sami dovoljno sposobni da jedni drugima pomognemo, a sve u zajedničkom interesu ekipe.

Praktično nisam puno toga promenio. Bio sam vrlo često na Draškovim treninzima, znao sam šta se traži i sa aspekta treninga i sa aspekta taktike. Naravno zahvaljujući igračkom iskustvu i poziciji koju sam igrao u mojoj igračkoj karijeri, bilo mi je lakše. Uspeo sam nekako da se snađem. Imao sam neki talenat da prepoznam ritam igre, da vršim izmene igrača da koristim tajm-aut, da održim sastanak sa igračima. Osetio sam da mi igrači veruju i to je podiglo moje samopouzdanje.

POČELI smo da pobeđujemo. Niko više nije razmišljao o novom treneru, pa ni ja.

Rekli smo: Daj da guramo do kraja sezone pa ćemo posle da vidimo kako dalje...

Na kraju prvenstva bili smo treći i u polufinalu plej-ofa izbacili drugoplasirani Partizan sa 2:0.

U jednom od najkontroverznijih finala u istoriji Prvenstva Jugoslavije čekala nas je Šibenka sa trenerom Vladom Đurovićem. Igralo se do dve pobede. Posle dva meča bilo je 1:1, izgubili smo meč u Šibeniku, a pobedili u revanšu u Sarajevu. Majstorica je odigrana u Šibenku, takođe u "nezapamćenoj" domaćoj atmosferi. Da li je sve bilo regularno? Ne, nije! Trebalo je imati ne samo kvalitet već i ogromnu hrabrost suprotstaviti se ne samo igračima Šibenika...

KONTROVERZNO FINALE U ŠIBENIKU

DVE sekunde pre kraja vodili smo sa 82:81. Šibenka je imala poslednji napad i pokušala preko Dražena Petrovića da dođe do pobede. Dražen je šutirao i promašio. Glavni sudija Matijević je označio kraj utakmice. Dok smo mi slavili, Matijević se vratio sa zapisničkog stola i pokazao slobodna bacanja za Šibenku, iako je bilo očigledno da je Dražen fauliran po isteku vremena, ako je uopšte i bio fauliran. Dražen je pogodio oba puta. Cela Jugoslavija je pratila to. Zagrebačka televizija je sakrivala vreme utakmice, kako bi sakrila da je vreme isteklo. Komentatori su objašnjavali da je bio očigledan faul na Draženu dok je bio u šutu, mada je to bilo nebitno jer je regularno vreme isteklo. Bila je to neobjašnjiva i nepravedna odluka Matijevića, za koju je bio drastično kažnjen. Normalno, mi smo odmah uložili žalbu, jer smo dobili utakmicu u regularnom vremenu. Dan posle utakmice zasedalo je predsedništvo Košarkaškog saveza Jugoslavije u Beogradu i donelo odluku da se igra nova utakmica na neutralnom terenu, u Novom Sadu. Mi naravno nismo bili zadovoljni tom odlukom. Znali smo da je istina na našoj strani i da nema potrebe za odigravanjem još jedne utakmice. Savez je izvršio snažan pritisak na klub i mi smo pristali da igramo. Međutim, Šibenka nije došla na meč, i mi smo proglašeni za šampiona.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

POGREŠNO UPISAN ŽUTI KARTON: Kapitena vatrenih su pokušali suspendovati, a onda je usledio preokret