FELJTON - TEORIJE ZAVERE POSTAJU VESTI : U Slobodnom svetu se ne poštuje privatnost

Slobodan Reljić

30. 03. 2022. u 18:00

PROFESOR žurnalizma na Kolumbija univerzitetu Nikolas Leman svom tekstu u „Njujorkeru“ (16. oktobar 2006.) daće naslov „Paranoidni stil - kako teorije zavere postaju vesti“.

ФЕЉТОН - ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ ПОСТАЈУ ВЕСТИ : У Слободном  свету се не поштује приватност

Edvard Snouden, Foto Tanjug

Savremene teme su tu razmatrane: pre svega 11. septembar 2001, pa kontroverze oko razaranja trgovačkog centra u Njujorku, sumnjivi izbor Buša Mlađeg za predsednika SAD, velika tema SIDA - kako je nastala bolest i da li postoji lek kojim manipuliše farmaceutska industrija... Američka javnost je paranoidnija nego ikad. Pričama o sadašnjim „skrivenim silama koje igraju u svetskim relacijama ne vidi se kraj: sve je više beskrajnih zapleta, neselektivnih činjenica, (zlo)upotreba ’svetog’ pravila da se čuje i druga strana“. Sve te veoma razuđene i olako sklepane teorije se mešaju sa ozbiljnim razmišljanjima i novinarstvo je ušlo u stanje koje ga udaljava od početne uloge. „Teorije su postale vest i onda se o njima pišu vesti.“ Čitava ova profesorska objava imala je za cilj da će to imati nesagledive posledice za novinarstvo.

Naravno, posledice su još ubitačnije po društvo koje je u tom stanju.

POŠTO teorija zavere, u stvari, i nije nikakva teorija, nego u krajnjoj liniji često propagandna konstrukcija kojom moćniji deo društva ućutkuje one koji pokušavaju da slobodnije misle o namnoženim društvenim nedoumicama, koje se decenijama ne razrešavaju, te se tako pretvaraju u živo blato neoliberalnog društva, onda se mislioci koji pokušavaju da budu izvan sistema godinama trpaju u isti koš sa „paranoidnim“ marginalcima i ućutkuju etiketama da je to „teorija zavere“.

Kad se moć uglavnom preselila u „bekstejdž” javnosti, a strukture izvan sistema postaju sve uticajnije na funkcionisanje samog sistema, onda legalizovanje „teorija zavere“ u medijima dobija svoj smisao. Posle pređene „linije razdvajanja“ te „teorije zavere“ počinju da generišu same sebe. „Da bi ta kaša bila što začinjenija ljudi kao Henri Kisindžer, najčešći protagonist mnogih priča u sferi ’teorija zavera’, znaju je duhovito dosoljavati kako ’nije stvar u tome da li sam paranoičan, nego da li sam dovoljno’ i više niko ne može da uspostavi granicu između realnih činjenica i sistematski produkovanih glasina...“

PROŠLO je od ovih Lemanovih upozoravajućih poruka 15 godina, a sadašnje stanje, kako reče Martin Baron, prvi čovek „Vašington posta“, ocenjuje se još dramatičnije: „Nikada se ranije nismo suočili sa ovim nivoom zavereničkog razmišljanja u SAD. Novinarstvo kao profesija nije dobro pripremljeno da ih pokriva.“ Kad Baron kaže „mislim da je to rezultat interneta“, onda ovako izveden zaključak pokazuje da on uopšte ne vidi (ili odbija da vidi) da su mediji, koji decenijama „pružaju tzv. ’vesti, tzv. ’informacije’“ doveli do toga da „ljudi sumnjaju, (da) ti mediji pokušavaju da pojačaju sumnje“ i da neuviđavno i potcenjivački insistiraju da „oni ne veruju (tim) činjenicama ili istini“.

On koji je rukovodio bezgraničnom kampanjom koju je „Vašington post“, kao solo glas u horu mejnstrim medija, od prvog trenutka vodio protiv legalno izabranog predsednika suočen sa pitanjem „Koji je trenutak za vas lično bio najvažniji?“, odgovara, reklo bi se, iskreno:

„Baron: To je bilo kad je prvi put upotrebio frazu ’neprijatelj naroda’. Bilo je šokantno.

To je fraza koja je očigledno korišćena u drugim kontekstima na najgori mogući način ...

TIPIČAN liberalni pristup: „mi“ smo uvek u pravu i nezamislivo je da bilo ko drugi bude. Ali „mi“ smo tolerantni, evo pristaćemo na dijalog, a koji će poslužiti da „njih“ nagovorimo da pristanu na našu istinu. Kad „njih“ tolerišemo, to, naravno, ne znači da su oni isto što i „mi“, ili da ćemo da prihvatimo išta od njihovih gluposti, ali nas liberale naša misija obavezuje da budemo „tolerantni“. Eto, mi smo toliko popustljivi da ne insistiramo na istini, nego smo istinu saterali u „objektivnost“.

Evo, neka vam kaže Martin Baron šta je to značilo: „Hajde da prvo shvatimo šta znači objektivnost. To je termin koji je nastao pre 100 godina od jednog od najznačajnijih američkih novinara, Voltera Lipmana. To ne znači neutralnost i ne znači obostrani pristup. U osnovi, prepoznaje da svi imamo svoja predrasude i trebalo bi da pokušamo da ih što više ostavimo po strani kada se bavimo izveštavanjem. Dobro izveštavanje znači da ljudima kažemo šta smo naučili - i to direktno, iskreno, nepokolebljivo. Ne tučemo se oko grma. Ne pretvaramo se da ne možemo reći ništa definitivno. Dakle, mislim da je objektivnost dobar princip i bi bilo pametno da ga poštujemo. Ne bismo smeli biti aktivisti ni za šta osim za činjenice i istinu.“ Ne bismo smeli! Ali, zaboravite „obostrani pristup“.

To je teorijsko objašnjenje objektivnosti. U realnosti, ne ostaje ništa ni od toga. Čak ni od toga.

ONO KOJI se danas pobune protiv totalitarne kontrole i punog dezinformisanja označavaju se sa whistleblowerѕ kako je američki građanski aktivista Ralf Nejder skicirao u svojoj knjizi Whistlebowing 1972. ono što se kod nas  zove uzbunjivač, odnosno zviždač, duvač u pištaljku ili insajder. To se odnosi na hrabrog čoveka koji iz moralnih razloga odlučuje da, uz obično velike rizike, javno govori o raznim nezakonitostima ili neetičkim delima kojima je svedok. Najpoznatiji primer je Edvarda Snoudena, radnika CIA koji je bio konsultant u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, koji je juna 2013. otkrio kako NSC prikuplja podatke miliona američkih građana preko jedne kompanije za telekomunikacije, a uz tajni sudski nalog koji vladi daje neograničena ovlašćenja za nadzor. U to su uključeni i „Gugl“ i „Fejsbuk“.

Posle je postalo jasno da Vlada SAD tesno sarađuje sa brojnim tehnološkim kompanijama i da je ta saradnja „mnogo dublja nego što mnogi ljudi shvataju i da seže još u prve godine nastanka Silikonske doline“. Snouden je, kako je pritisak postajao sve veći, morao da emigrira u Rusiju. Posledica Snoudenovog moralnog otpora je međunarodni fenomen nazvan „Snoudenov efekat“. Postalo je jasno da vlada SAD, iako najopasnija i najorganizovanija, nije izuzetak u „slobodnom svetu“ koji se kleo u „pravo na privatnost“.

SVI PRISLUŠKUJU SVE

POSLE otkrića u Sjedinjenim Državama pokazalo se da i francuska vlada ima „veliki tajni program prikupljanja informacija, koji obuhvata nadzor nad skoro svim prenosima podataka, uključujući i telefonske pozive, imejlove, kao i praćenje aktivnosti na društvenim mrežama. Slična priznanja su došla i od Kanade i Brazila“. Toliko o „slobodnom svetu“ i pravu građanina „na privatnost“. I to posle svih bakljada na sistematskim slučajevima prisluškivanjima pojedinaca u SSSR-u, DDR i na celom Istoku.

Svi smo se zgražavali nad pričama kako su u tim sistemima koristili decu da im pričaju šta rade roditelji kad se zatvore u svoja četiri zida. Od „bubica za prisluškivanje“ nije bilo omrznutijih spravica. Da bi to danas sve bilo predato u ruke Marku Zakerbergu i sličnim bonvivanima slobode.

SUTRA: PRIČA O KUPLjENIM NOVINARIMA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

MVP by Mozzart Sport: Veliki izbor najboljih sportista Srbije!