FELJTON - GUČEVO I DOLINA LEŠEVA: Vidljivi su bili tragovi topova koje su Srbi vukli na vrh

Radoje Radojević

14. 04. 2022. u 18:00

DžON Rid je bio proslavljeni američki novinar, pesnik i politički aktivista. Odrastao je u Portlandu, Oregon, upisao se na Harvard iz drugog pokušaja, 1906. godine i tu učestvovao u raznim studentskim aktivnostima (sport, dramska sekcija,uređivanje univerzitetskih listova; komponovao i napisao tekst za mjuzikl Diana's Debut).

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су  Срби вукли на врх

Džon Rid, Foto iz knjige "Američkim perom i srcem o Srbima"

Posle diplomiranja (1910) posetio je Englesku, Francusku i Španiju, a zatim se posvetio novinarstvu, sa posebnim akcentom na socijalnim temama i klasnim sukobima. Početkom Velikog rata otputovao je u Evropu. Smatrao se socijalistom i bio razočaran nedostatkom radničke solidarnosti na međunarodnom planu. Vratio se u Njujork decembra 1914, ali je već 1915. krenuo za Srednju Evropu; na putu od Soluna je video scene opustošene Srbije i bombardovanog Beograda, a rezultat tog putovanja je bila knjiga Rat u Istočnoj Evropi, iz koje prenosimo, u dva nastavka, deo posvećen Srbiji. Protivio se ulasku SAD u rat. Kao ratni dopisnik stigao je u Rusiju i iz Petrograda izveštavao o Oktobarskoj revoluciji, o kojoj je napisao knjigu "Deset dana koji su potresli svet" (Ten Days That Shook the World).

Umro je u Moskvi i sahranjen u nekropoli Kremaljskog zida na Crvenom trgu.

BILI smo na konjima pre zore sledećeg jutra, galopirajući iz Loznice na putu ka planini Gučevo, koja se dizala uvis u uzvišenom nizu pošumljenih vrhova devetsto metara ka jugu.

Bio je to vrh Gučeva koji su Austrijanci zauzeli i utvrdili u vreme druge invazije. Uprkos njihovoj žestokoj vatri, Srbi su se penjali njegovom istočnom stranom, korak po korak, sve dok i njihovi rovovi nisu bili na uskom vrhu, i duž fronta od šesnaest kilometara na vrhu divlje planine, vojevala se ta čudna "bitka iznad oblaka", koja je trajala pedeset četiri dana i završila se povlačenjem Srba, samo zato što je treća invazija prekinula njihove borbene linije dole pored Krupnja. Posle poraza kod Valjeva, Austrijanci su napustili Gučevo bez otpora.

Ljubazan mlad kapetan koji nas je pratio, jednom je bio komitski oficir kog je vlada poslala da organizuje bunu - prvo u Makedoniji, a onda i u austrijskoj Bosni i Hercegovini.

"Pre nego što smo se dobrovoljno javili za komitsku službu", rekao je, "poslati smo na univerzitete u Berlinu i Beču da bismo proučavali organizaciju revolucija, posebno italijanski Risorđimento".

Nas je put odveo na stranu, na neravan seoski drum, duboko u blatu, pa onda uz stazu kojom su samo mazge i pešaci mogli da prođu; ona je vijugala nagore kroz ogromne hrastove i jasenove, izgubljena u brzim planinskim potocima i zakrčena žbunjem. Jednosatno teško penjanje dovelo nas je do vrha prve planine, odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode - kako su ga stari Turci imenovali - kako se zadivljujuće uzdiže iz male doline koja leži između, i divnog od živog zelenila mladog lišća i velikih sjajnih izbočina crne stene.

U VISOKOJ dolini brega, bele seoske kuće leže polusakrivene u moru bujnog šljivinog cveta. Njihovi prozori zjape otvoreni njihova vrata prazno se klate tamo-amo. Iza nekog zida koji nismo mogli da vidimo, ženski glas je naprosto kreštavo cvileo, sa histeričnom neujednačenošću, monotonu pesmu oplakivanja mrtvih. Kapetan zaustavi svog konja, glasno dozivajući - najzad je mršava ispijena žena polako došla kroz voćnjak.

"Sestro, imaš li rakije?"

"Ima. Imam." Otišla je nazad i vratila se s kamenim krčagom i vazom s dugim vratom da bismo iz nje pili.

"Koje je ovo mesto?"
"To je Bogatić, selo proizvođača rakije."
"Gde su svi ljudi?"
"Umrli su od pegavca (tifusa)."

Mamuznuli smo konje napred kroz zlatnu tišinu, punu mirisa šljivinog drveća i zujanja pčela. Cviljenje pozadi utihnu. Ovde se završio put kojim smo putovali, a iza je bila planinska staza kojom su samo putovali lovci i kozari visokog Gučeva, ali sada izbrazdana i utabana hiljadama nogu, i prolaskom teških predmeta vučenih preko kamenja i žbunja.

"Ovuda se vojska popela na Gučevo", rekao je kapetan, "a ti tragovi su tragovi topova koje smo odvukli tamo gore". Pokazao je na veliku visinu Eminove vode. "Konji ovde nisu bili od koristi, a volovi su uginuli od zamora. Zato su ih izvukli ljudi - sto dvadeset po svakom topu."

STAZA je vijugala nagore duž boka planine i kroz brz potok koji smo pregazili. Ovde je prestala; ali, s druge strane duboko usečena padina brda pela se skoro pravo sto pedeset metara. Sjahali smo i poveli posrćuće zadihane planinske konje, idući krivudavo od grebena do grebena zemlje i stena koje su se drobile.

"Trebalo im je tri dana da dovuku top ovamo gore", dahtao je kapetan.

Odmarajući se i hodajući, a kratko jašući preko ravnih prostora, uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena, možda trista metara višeg, preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi bile napuštene kolibe zakrovljene lišćem i grančicama drveća, i pećine u zemlji gde je srpska vojska živela dva meseca u snegu.

Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi; polako, kako smo se penjali, mrtvi delovi su se spuštali, sve dok pola šume nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde im je žestoka kiša metaka otkinula vrhove; a onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekad takođe pošumljenog, ali gde su sada ostali samo iskrzani panjevi išarani svetlucavim olovom.

S JEDNE strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih je odvajalo osamnaest metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe, obima dvanaest metara i duboke petnaest metara, gde ih je neprijatelj potkopao i razbio dinamitom. U međuprostoru su bile nejednake gomile zemlje. Gledajući izbliza, videli smo sablasnu stvar: iz ovih malih humki štrčali su delovi uniformi, lobanje s uprljanom kosom, na kojima su još visili komadi mesa; bele kosti sa istrulelim rukama na kraju, krvave kosti koje su virile iz čizama kakve vojnici nose. Užasan smrad prekrivao je to mesto.

Šetali smo po mrtvima - ponekad su bili tako gusti da su naše noge tonule u rupe trulećeg mesa, lomeći kosti. Iznenada su se otvarale male rupe, duboko i vrveći od sivih larvi. Većina tela bila je pokrivena samo tankim slojem zemlje, delimično ispranim kišom - mnoga uopšte nisu bila zakopana. Gomile Austrijanaca ležale su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu, nagomilani duž terena u položajima užasnog pokreta. Među njima su bili i Srbi. Na jednom mestu bili su upetljani kosturi jednog Austrijanca i jednog Srbina, njihove ruke i noge obmotane jedne oko drugih u samrtnom zagrljaju koji čak ni sada nije mogao biti olabavljen. Iza prve linije austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice, važne zbog duha ljudi pribodenih na toj smrtonosnoj zamci - jer su to uglavnom bili Srbi iz austrijskih slovenskih pokrajina, terani pištoljima da se bore protiv svoje braće.

SUTRA: Oj Srbijo, moja mila mati

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

HRVATI ŠOKIRALI RUSIJU: Uradili ono što čak ni Amerikanci nisu bili spremni da učine