FELJTON - OJ SRBIJO, MOJA MILA MATI: Jedina zemlja koja je sama sebe oslobodila

DESET kilometara duž vrha Gučeva, mrtvi su bili tako nabacani - deset hiljada njih, rekao je kapetan.

Džon Rid , Foto Iz knjige "Američkim perom i srcem o Srbima"

Odavde smo mogli da vidimo šezdeset četiri kilometra unaokolo - zelene planine Bosne preko srebrne Drine, mala bela sela i ravne puteve, ravnine polja, zelenih i žutih od nove letine i smeđih od oranja, te kule i svetle kuće austrijskog Zvornika, kako svetlucaju među divnim drvećem kod rečne okuke; južno, u dugim linijama koje kao da su se kretale, tako su bili živi, dizali su se i probijali udaljeniji vrhovi Gučeva, duž kojih se do kraja vidika migoljila dvostruka linija rovova i zlokobno polje između njih.

Jahali smo kroz voćnjake otežale od cvetova, između velikih hrastovih i bukovih šuma i kestena u cvatu; pod pošumljenim visokim brežuljcima čije su se padine razbijale u stotinu namreškanih planinskih livada koje su hvatale sunce kao svila. Svuda su izvori tekli iz ulegnuća, a bistri potoci skakutali niz klisure zagušene zelenilom, sa Gučeva koje su Turci zvali "Planina voda" - sa Gučeva zasićenog trulećim mrtvima. Ceo ovaj deo Srbije napajan je potocima Gučeva; a s druge strane oni su tekli u Drinu, dakle u Savu i Dunav, kroz zemlju gde su milioni ljudi pili i prali i lovili ribu u njima. Otrov Gučeva oticao je u Crno more.

Kasno po podne sišli smo na glavni put ka Valjevu, pored kojeg je austrijska vojska zašla u srce zemlje, a uveče, kloparajući glavnom ulicom belog malog sela Krupnja, gde su podnačelnik, šef policije, gradonačelnik varoši i oficiri divizijskog štaba došli da se sretnu s nama, obučeni u svoje najbolje uniforme. Večera nam se sastojala od pečenog praseta raskomadanog na delove, piva, vina, rakije, konjaka i pite s mesom, mlevenog mesa pečenog u masnom testu.

KROZ toplu tamu prolećne večeri došla je cika gajdi, udaranje i vučenje nogu i kratki divlji povici. Nagnuli smo se kroz prozor. Uz kaldrmisanu ulicu marširao je krupan Ciganin sa srpskim gajdama koje su se naduvavale pod njegovom rukom, a iza njega je naišlo stotine vojnika, ruku podruku, klizeći u nekoj vrsti grubih koraka polke u kolu, koje se igralo svuda po ovom delu sveta. Zanosili su se uzduž, uzvikujući, sve dok nisu stigli do seoskog trga; tamo su napravili ogroman nepravilan krug, s Ciganinom u sredini.

"Svake nedelje seljaci po celoj Srbiji okupljaju se na svojim seoskim trgovima i igraju kolo", objasnio je kapetan. "Ima kola za venčanja, kola za krštenja, kola za svaku priliku.

A svaka politička stranka ima posebno kolo za izbore. Ovo koje sada igraju zove se "Radikalsko kolo" (trenutna vlada) - i pesma koju pevaju jeste "Radikalska pesma":

"Ako ćeš za mene platiti porez, onda ću ja glasati za tebe!"

U petnaest do četiri ujutru stigao nam je doručak od čaše konjaka, čaše čaja i šoljice turske kafe. Ovo je trebalo da nas drži možda ceo dan, jer je odavde do Valjeva sve bilo uništena zemlja. U pet smo se popeli u volovska kola prekrivena savijenim krovom od rogozine, kao krov prerijske škune, tako niskim da nismo mogli da sedimo uspravljeni.

Kola ne samo da nisu imala opruge, nego su napravljena tako da je svaka neravnina bila uvećana sto puta i preneta na svaki deo.

A NAŠ pravac je išao preko najgoreg puta u Srbiji, koji su sada učinile neprohodnim dvostruki prelazi dveju velikih vojski u zimu. Veći deo puta sastojao se od drmusajućeg milenja preko ogromnih stena koje su ležale u blatu bez dna - a osamdeset kilometara leži između Krupnja i Valjeva.

"Hajde!", vikao je kočijaš, šibajući konje.

"Gledajte kako ovi konji idu!", vikao je vojnik, blistajući od ponosa. "Najbolji konji u celoj Srbiji! Ovog sam ždrepca nazvao sam Vojvoda Mišić, a kobilu zovem Kralj Petar."

Stao je uz primetan potez kod poslednje kafane u selu, sišao i seo za sto, glasno tražeći čašu vina. I tamo je ostao pola sata, grleći domaćicu, tapkajući decu po glavi i pijuckajući vino usred kruga zadivljenih devojaka koje su kikotanjem pozdravljale njegove šale. Najzad smo se ljutito stuštili na Džonsona, tražeći da on zove kočijaša.

"Izvinite, gospodine!", vratio se naš vodič. "Morate biti strpljivi. Ovo je rat!"

Ponovo smo krenuli velikom brzinom, odskakujući preko kamenja i tonući u blato.

"Kasnim!", objasnio je kočijaš. "Moramo da požurimo!" "Pa, zašto si toliko dugo ostao u toj kafani?"

Buljio je u nas s blagim iznenađenjem. "Jer sam hteo da razgovaram i pijem!"

Kasno uveče zaobišli smo šumovit brežuljak gde su se logorske vatre Prve armije kilometrima protezale ispod ogromnih hrastova, a vojnici su ležali oko njih pevajući epske pesme o ratu, pa smo se našli na ulicama Valjeva.

VALjEVO je bilo jedno od najgorih žarišta tifusa u celoj Srbiji. Čak i sada, kada se bolest značajno smanjila, ulice Valjeva bile su samo bulevari bolnica. Odveli su nas u jednu od njih.

"Sada", rekao je srpski lekar koji je bio glavni, "videćete dobru srpsku bolnicu. Viđali ste one loše gde smo bili sputani nedostatkom svih nužnih stvari. Ali je moja bolnica ravna američkoj bolnici u Beogradu".

Ušli smo u okrečen hodnik, čist koliko je to moglo biti urađeno, koji je mirisao na sredstva za dezinfekciju. U odeljenjima, gde je svaki pacijent imao sopstveni krevet i ležao je na čistim ćebadima i u novim čistim pidžamama, svi prozori su bili izloženi suncu i vazduhu. Lekar je obukao belu bluzu preko svoje uniforme, oprao ruke sublimatom i nas naterao da uradimo isto. Bili smo očarani. Ali, u sredini bolnice bilo je otvoreno dvorište, oprano krečom, po kom su se polako šetali rekonvalescenti. S jedne strane je bila mala otvorena šupa u kojoj je ležalo petoro mrtvaca obučenih u prljave krpe u kojima su ušli u bolnicu. Tu su dva dana ležali, jer Srbi neće da sahrane čoveka dok se ne napravi kovčeg...

Kasno uveče otišli smo na železničku stanicu da uhvatimo voz za Niš i Rusiju. Pod svetlom plavih električnih lukova, dug lanac austrijskih zatvorenika istovarao je brašno koje bi nahranilo opustošenu zemlju dok se žito ne poseje i ne požanje. I dok smo čekali na peronu, razmišljao sam čudeći se o ovim Srbima, o njihovom poreklu i njihovoj sudbini. Samo su oni od svih balkanskih naroda bili jedna nemešana nacija još otkad su prvo došli u ovu zemlju pre osam vekova - i oni su sami sagradili svoju civilizaciju, neizmenjenu od bilo koje druge.

RIMLjANI su imali niz planinskih tvrđava kroz oblast - ovde nisu uspostavili kolonije.

Krstaši su ih prošli. Čuvali su svoje uske prolaze od bugarskih Tatara, rumunskih Dačana, Huna i Čeha sa severa - i mnogo ranije su, pre svojih suseda, uz oružanu pomoć evropskih nacija, zbacili turski jaram. Srbija je sebe oslobodila. Kada je Evropa nametnula strane dinastije Bugarskoj, Rumuniji i Grčkoj, Srbijom je vladala njena sopstvena vladarska kuća. S takvim nasleđem, s takvom istorijom, s rastom imperijalističkog nagona svakodnevno, svakog sata u srcima svojih seljaka-ratnika, u kakve će je (Evropu) ogromne sukobe odvesti želja Srbije!

Vojnik je stajao na peronu na straži - visok, žilav, bradat čovek, odeven u delove uniforme i obuven u opanke od kravlje kože i duge čarape izvezene cvećem. Naslanjao se na austrijsku pušku, zureći preko glava oznojanih radnika u te nejasne planine izgubljene u mraku iza njih. A dok je gledao, pevao je, blago se ljuljajući u ritmu, tu najdrevniju baladu od svih, koja je počinjala:

"Kako si mi ti, Srbijo, moja mila mati?"

SUTRA: AMERIČKI LEKAR SPASAO BEOGRAD

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - GUČEVO I DOLINA LEŠEVA: Vidljivi su bili tragovi topova koje su Srbi vukli na vrh

14. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - NESEBIČNA I HUMANA DELA: Cena očuvanja dostojanstva i slobode nije bila mala

13. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - SPASILAC BEOGRADA IZ PENSILVANIJE: Mnogi Amerikanci su ostavili svoje kosti na srpskom tlu

12. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - HEROJSKA BORBA ZA NEZAVISNOST: Umetnici su svojim slikama dočaravali agoniju Srbije

11. 04. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije