FELJTON - VOJNICI ŽESTOKE NARAVI: Srbija ima oko 10.000 komita i oni za neprijatelja-osvajača predstavljaju najteži izazov

U hronikama „Njujork tajmsa“, tokom Velikog rata, gotovo da nije bilo dana bez teksta koji je bio posvećen događajima u Srbiji. Tako je 25. jula 1915. godine osvanuo natpis sa naslovom „Amerikanac priča o srpskoj vosci“. U uvodnom delu piše da je članak koji sledi sastavljen od delova pisama Sesila Hauarda, mladog američkog vajara poznatog u Parizu, svom prijatelju u francuskoj prestonici i da se gospodin Hauard, koji je redovni član francuskog Salona likovnih umetnosti, nalazio u Srbiji sa Britanskim Crvenim krstom.

Američki vajar Sesil Hauard / Foto Iz knjige "Američkim perom i srcem o Srbima"

„Pri prvom susretu, upadljiva osobenost Srpske vojske jeste njen neuredan izgled. Mladi vojnici, istina, imaju propisane uniforme, ali se rezervisti oblače po sopstvenom nahođenju, smatrajući da je dostojanstvo zadovoljeno ukoliko nose neformalnu kapu. Sve to zbunjuje stranog posetioca, koji teško razlikuje vojnika od civila ukoliko vojnik nije u regularnoj vojnoj službi kada ga lični pribor i vojničko šepurenje ne obeležavaju sa sigurnošću kao uniformisano lice.

Na drumu nailazite na konvoj volovskih zaprega. Pogledate vojnu pratnju. Prvi čovek je u seljačkoj nošnji - od grubog materijala domaćeg tkanja, sa kaputom, prslukom i čakširama čudnoga kroja, ukrašenoj gajtanima; prsluk obučen preko kaputa, a čakšire izrazito vrećaste u delu za sedenje i uskih nogavica. Opasač, čarape i četvrtasta platnena torba koju nosi obešenu o jedno rame napadno privlače pogled sa dve milje razdaljine. Puška mu o ramenu visi na parčetu kanapa, a pojas mu je načičkan sitnim oružjem i municijom. Korača čvrsto, a stopala u sandalama su mu neumorna koliko i točkovi njegovih volovskih kola.

SLEDEĆI je originalniji. Poreklom iz nekog drugog kraja, njegova odeća je bela, sa crnim gajtanom čudnih motiva, dok na glavi nosi veliku kapu od ovčije kože koja izgleda kao prirodna vunasta kosa australijskog čoveka iz divljine. Čovek iza njega pre liči na prvog, ali više deluje kao ratnik. Njegova puška je srpska, maloga kalibra. Izgleda da za nju ima poveću zalihu municije u velikim kutijama, ali on nosi i impozantan pojas pun prelepe sjajne tanadi koja bi mogla odgovarati neobično velikoj lovačkoj pušci za krupnu divljač ili omanjem topu. Sledeći ima sivi austrijski šinjel i nosi dve puške. U celoj postavi nema dvojice istih.

Ukoliko putujete vozom, možda ćete videti i mlade vojnike. Oni imaju vrlo urednu i praktičnu uniformu, toplo braonkasto-sivu, bar većina njih, iako ćete zapaziti da se može naći i podosta ruskih i austrijskih. Gotovo svi putnički vozovi imaju pozadi teretne vagone i kamione pune vojnika naoružanih do zuba i žestoke naravi. Dok voz klopara lepim srpskim dolinama, ti ratnici se zbijaju na vagonima i pevaju pesme o bitkama.

S NEŠTO sreće, naići ćete i na neke komite . To su dobrovoljačke jedinice, regrutovane iz redova obrazovanog sveta i državne aristokratije. Regularna vojska ih priznaje, ali one vode sopstveni gerilski rat, birajući za sebe najteže i najopasnije položaje. Srbija ih ima oko 10.000, i oni za neprijatelja-osvajača predstavljaju najteži izazov. Njihova disciplina je čak stroža od one u redovnoj vojsci, a na najmanji gest neposlušnosti oficir će ličnim revolverom ustreliti sopstvenog čoveka.

Ovi momci su, prirodno, vojni „krem“ i mnoge se sjajne priče pričaju o njihovoj smelosti. Omiljeno oružje im je „srpska ručna bomba“, stvarčica koja ima oblik pljosnate, četvrtaste čuturice za rakiju sa mesinganim navojnim osiguračem.

Kad napadaju rov, na primer, oni dopužu što je bliže moguće a da ne budu primećeni. Onda svaki čovek dohvati svoju bombu, čija je jedna polovina u njegovom pojasu, te, odvrćući osigurač, oštro udara ručicom upaljača o svoju pušku ili neki tvrd predmet. Ukoliko bi je smesta bacio, mogla bi ležati na zemlji neeksplodirana dovoljno dugo da je se dočepa neprijatelj i zavitla nazad, ali vešti Srbin u dlaku poznaje dužinu paljenja te poput bacača u bejzbolu maše bombom napred-nazad, brojeći sekunde i računajući udaljenost svoje mete. U poslednjem trenutku ubacuje bombu u rov Austrijanaca, gde ona trenutno eksplodira sa razornim efektom. Zamislite nekoliko stotina takvih momaka kako istovremeno stižu do rova punog ljudi.

VELIKA prednost ovih komita jeste njihova velika mobilnost i nezavisnost. Oni se samostalno snabdevaju i u sopstvenoj zemlji bi mogli nastaviti s borbom godinama po slomu regularne vojske.

Srbi - sa izuzetkom obrazovanijih i onih koji su više putovali - imaju o ratu nejasne predstave. Jedan vojnik me je pitao: „Kako to da Francuska, Engleska i Rusija ne mogu da potuku Nemačku kad mi Srbi potpuno sami tučemo Austriju?“ Ako im kažete nešto o ogromnoj snazi Nemačke, oni odgovore da je šteta što nemaju par stotina hiljada srpskih vojnika viška da isteraju Nemce iz Belgije.

Prirodno je da Srbi imaju visoko mišljenje o svojoj vojsci kad shvatite da u Srbiji ima 60.000 austrijskih zarobljenika pohvatanih za deset dana. Oni su sad postali deo života zemlje i mogu se videti posvuda na raznim poslovima. Osim kad su stacionirani blizu granice, data im je velika sloboda, i, u celini gledano, mora se reći da se s njima dobro postupa. Hrana im je ista kao i ona srpskih vojnika, a posao i radno vreme kao u srpskih radnika.

VLADA poznaje njihove zanate, te im se kad god je moguće daje posao u sopstvenoj struci, a neki od školovanih dobijaju i naknadu za rad. Najveći strah im zadaje tifus koji se pojavio među njima i stravično kosio. Neko vreme se činilo da neće biti preživelih od te pošasti koja se brzo proširila na Vojsku Srbije i harala vojnim bolnicama u strašnim razmerama; ali uloženi su veliki su napori i blagovremena pomoć je stigla spolja. Osnovane su engleske, američke i francuske bolnice, a predstojeći dolazak toplog vremena značio je završni udarac na epidemiju.

Zarobljenici predstavljaju čudnu smešu rasa i jezika. Velikim delom dolaze iz pokrajina Južne Austrije i govore samo srpski. Od ostalih, mnogo je Čeha, ili Bohemaca, a pošto su njihovi različiti dijalekti srodni srpskom jeziku, skoro svi su do sada naučili pristojno da govore srpski. Među njima, čovek koji tečno govori nemački predstavlja izuzetak. Takođe ima mnogo Mađara, koji, generalno, znaju samo svoj zbunjujući jezik i izgledaju spori u učenju još nekog.

UMETNIK KOJI JE OBELEŽIO SVOJE VREME

SESIL HAUARD (1888–1956) je bio istaknut američki slikar i vajar. Školovao se u Bafalu i Parizu. Rane radove – crteže i skulpture životinja – načinjene u Antverpenu izlaže na Jesenjem salonu 1910. godine. Nastanjuje se na Monparnasu i redovno izlaže u pariskim galerijama i na umetničkim salonima. U SAD, prvu izložbu, ženskih aktova, imao je 1913. godine u Njujorku i Bostonu. Vraća se u Pariz i početkom rata nosi nosila s ranjenicima u jednoj englesko-francuskoj bolnici, a 1915. godine boravi šest meseci u Srbiji (Vrnjačka Banja) sa misijom Britanskog Crvenog krsta. Prelazi preko Albanije. Zatim, živeći na relaciji Francuska–Engleska–SAD, nastavlja bogatu i uspešnu umetničku karijeru. Nastavak karijere mu donosi brojna visoka priznanja i položaje u umetničkim institucijama, što se vidi i iz prisustva njegovih radova u najvećim muzejima i činjenice da mu je posvećeno 12 knjiga i jedan film.

SUTRA: ŽENA HIRURG NA SOLUNSKOM FRONTU

Preporučujemo

Feljton

0 3

FELjTON - DOKTOR KOJI JE SPASAO BEOGRAD: Edvard Rajan je bio legendarni američki lekar u službi Crvenog krsta

17. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - OJ SRBIJO, MOJA MILA MATI: Jedina zemlja koja je sama sebe oslobodila

15. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - GUČEVO I DOLINA LEŠEVA: Vidljivi su bili tragovi topova koje su Srbi vukli na vrh

14. 04. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - NESEBIČNA I HUMANA DELA: Cena očuvanja dostojanstva i slobode nije bila mala

13. 04. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije