FELJTON - ČETNIČKA ŽUDNJA ZA OSVETOM: Savetnik predsednicima Argentine bio je Milan Stojadinović
POSLE Drugog svetskog rata većinu emigranata iz Jugoslavije činili su Srbi i Hrvati. Rasuli su se po svetu, s nagonom da se grupišu.
Bile su to mešavine sa različitim upotrebnim potencijalom, od nepismenih do akademika i u životnim raznolikim dobima. Srbi su najbrojniji bili u Engleskoj i Severnoj Americi, a Hrvati u Australiji i po južnoameričkim državama, posebno u Argentini. I jedni i drugi su proklinjali sudbinu, a čim su zaradili prvu platu, pomišljali su na osvetu i povratak na "mesto zločina".
Srbi, pripadnici građanske klase, okupljali su se oko kralja Petra II Karađorđevića (1923-1972) i preostalih ministara izbegličke vlade u Londonu; četnici oko vojvode Momčila Đujića (1907-1999) i preživelih pojedinaca iz okrilja Draže Mihailovića; ljotićevci, oko nastavljača svog ideologa Dimitrija Ljotića (1891-1945); veliki broj oficira iz nemačkih logora ostao je veran zakletvi "za kralja i otadžbinu".
Komunisti su osvojili vlast, prepakovali teritorijalnu podelu stare-nove države, formirali šest nacionalnih republika-država, jednim zakonom ukinuli su sve zakone kraljevine i u republici, po ugledu na SSSR, jurišom krenuli da grade novi poredak.
IZBEGLI Srbi, ekstremno nastrojeni i zavađeni, imali su, na kraju, zajednički cilj, borbu protiv novog režima oličenog u ličnosti Josipa Broza Tita (1892-1980). Do ostvarenja konačnog cilja trebalo je obavljati pomoćne radnje, organizovati zavere i atentate na određene ličnosti. Među grešnicima iz ratne prošlosti, kojima je sledovala osveta, bio je i Ante Pavelić (1889-1959), poglavnik genocidne Nezavisne Države Hrvatske. Preko Pavelića želeli su osvetu za brojne srpske žrtve, on je Srbima dugovao i jednu "krunisanu glavu", posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića (1888-1934) u Marselju na smrt je bio osuđen od francuskog suda. U greh, dovoljan za osvetu, pripisan mu je i zločin koji je izvršio nad crnogorskim četnicima Pavla Đurišića, kojima je garantovao prolaz preko Bosne i Hrvatske, a onda ih masakrirao.
Za ovom osvetom naročito je žudela jedna grupa četnika koja je izbegla u Južnu Ameriku. Bilo ih je ne više od tri stotine, najviše u Argentini. Najveće zasluge što se osvetnička vatra nije gasila pripadale su Jakovu Jovoviću, čoveku gvozdenog kova. Jakov je karijeru gradio kao vojnik, dogurao je do komandanta ratnog broda, a našao se i među učesnicima martovskog puča u Beogradu 1941. U toj noći imao je i delikatnu ulogu, uspešno je odglumio glas kralja Petra II Karađorđevića, kada se u ime još maloletnog kralja obratio narodu, preko Radio Beograda, da u istorijskom trenutku za zemlju preuzima kraljevstvo.
Jakov je tako uspešno, za mikrofonom, zamenio kralja da podvala dugo nije bila otkrivena.
U ARGENTINI da se više čuje za Srbe najviše je doprineo i dolazak Milana Stojadinovića (1888-1961). On je bio lider Radikalne stranke u kraljevini, predsednik vlade i tvorac političkog zaokreta Jugoslavije, od tradicionalnih saveznika, Francuske i Velike Britanije, prema Nemačkoj i Italiji. Zdušno se zalagao za postizanje crkvenog saveza, konkordata između Vatikana i Srpske pravoslavne crkve. Oko toga sporazuma strasti, crkvene i političke, toliko su se rasplamsale da ih ni Stojadinović više nije mogao kontrolisati, dovele su do toga da i on sam bude prognan iz zemlje. Preuzeli su Stojadinovića Englezi, koji su ga držali u izolaciji svih ratnih godina.
Stojadinović je važio za ekonomskog stručnjaka, pročuo se u kraljevini i po operaciji sa obveznicama za ratnu odštetu. Siromašni i neupućeni, lako su se, u bescenje, odrekli obveznica. Kad je došao za ministra finansija, Stojadinović ih je isplatio. Omogućio je, tako, partijskim i drugim prijateljima da se preko noći obogate. I u Argentini je pokrenuo list "Ekonomist", kao ogranak čuvenog londonskog nedeljnika. Bilo je i predsednika vlada kojima je Stojadinović pružao savetničke usluge. A kakve je usluge pružao Paveliću, poglavniku NDH, sa kojim je bio i u prisnim odnosima. Otkud ta bliskost?
U VREME kad je vodio jugoslovensku vladu, Stojadinović je razgovarao i pregovarao sa vladom Italije o uspostavljanju odnosa, novom poglavlju između dve države. Stojadinović je tada obećao Musoliniju (1883-1945) da će Jugoslavija sklopiti ugovor, konkordat, sa Vatikanom, čime će se dugoročno rešiti odnosi Katoličke i Pravoslavne crkve. Zauzvrat, tada moćni Benito ponudio je Stojadinoviću - da izruči Jugoslaviji pripadnike ustaške terorističke organizacije na čelu sa Pavelićem, koji su imali svoj kamp u Italiji.
Stojadinović je krenuo da ispuni svoje obećanje, a Musoliniju je zahvalio na "poklonu", nije želeo da preuzme tu terorističku grupu i da joj se sudi. Procenio je tada ovaj Čačanin da mu takva politička predstava može samo naškoditi, još više iskomplikovati ionako otrovane srpsko-hrvatske odnose.
Šta bi bilo da je bilo...
POSLE više godina Stojadinović i Pavelić su se našli na neutralnom terenu, jedan otpisan, propali političar i drugi kao ratni zločinac kome se radilo o glavi. To im nije smetalo da se povampire, sačine ambiciozni plan, da razgraniče Srbe i Hrvate. I šta su tim planom sve usaglasili, jer nisu verovali u opstanak druge Jugoslavije?
I, 1954, posle dosta prijateljskih, a, naravno i po njima, državničkih umovanja, saglasili su se: na tlu Jugoslavije nacrtali su ove tri države - Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Razgraničenje između Srbije i Hrvatske ih je najviše mučilo, ali su na kraju uspeli. U principu su se držali prirodnih vododelnica, reka - Dunava, Save, Bosne i Neretve. Leve teritorije Bosne pripale su Hrvatskoj, a desne Srbiji. Neretvom su podelili Hercegovinu, a Dunavom Vojvodinu i Slavoniju. Srem, kakav je i danas, pripojen je Srbiji. Srbiji je pripala i južna Dalmacija, osim Dubrovnika, a Hrvatskoj ostatak i ostrva. Da, još važno: Sarajevo bi bilo u Srbiji, a Banjaluka u Hrvatskoj, o kojoj je Pavelić maštao da postane i glavni grad Hrvatske.
Pavelić i Stojadinović su se saglasili da sa obelodanjivanjem "istorijskog sporazuma" ne žure. Da se sačeka povoljan trenutak. Toga se nisu držali prvo novinari u Argentini, a onda su temu preuzeli i mediji u Italiji. Naglašavano je da je sporazum utoliko zanimljiv jer istovremeno uspostavlja i "veliku Srbiju" i "veliku Hrvatsku". Kako su sporazum doživeli u Jugoslaviji i među Jugoslovenima?
POGLAVNIKOVE UMOBOLIJE
U SPORAZUMU Stojadinovića i Pavelića, koje je stvarnost pretekla, najvažnije rešenje je bilo ono o preseljenju naroda. Svi Srbi i Hrvati, koji ne bi bili voljni da ostanu u povučenim granicama mogli bi, uz pomoć državnu, da se presele. A kao najgluplje rešenje bilo je svakako ono da bi Srbi, koji odluče da ostanu u Hrvatskoj, stekli i novi nacionalni status, tretirani bi bili kao Hrvati pravoslavne vere. Vidi se da je Pavelić uspeo da u sporazum "ugradi" duh politike koju je prema Srbima primenjivao i kao poglavnik NDH. Bilo mu je očito važno da u sporazum ugradi i odredbu: službeni jezik i pismo u Hrvatskoj će biti - ikavica i latinica, a u Srbiji - ekavica i ćirilica. To je trebalo da bude nastavak kidanja vekovima uspostavljene kulturne i istorijske veze između Srba i Hrvata, koje je započeto u NDH. Kakav bi nacionalni status imali Hrvati koji ostanu u Srbiji, nije pomenuto.
SUTRA: DVA METKA ZA ANTU PAVELIĆA
BRITANCI OBJAVILI ZASTRAŠUJUĆU MAPU: "Orešnik" može da stigne do bilo kog evropskog grada za manje od 20 minuta (MAPA)
BRITANSKI list "Dejli mejl" ocenio je da bi balistička raketa "orešnik" mogla da stigne do bilo kog evropskog grada za manje od 20 minuta.
23. 11. 2024. u 15:58
RUSIJA POSTALA GLAVNI "IGRAČ" U EVROPI: Ovo se desilo prvi put od proleća 2022. godine
RUSIJA je u septembru prvi put od proleća 2022. postala glavni snabdevač gasom Evropske unije, prenosi RIA Novosti, pozivajući se na podatke Evrostata.
21. 11. 2024. u 11:32
POTPREDSEDNIK SAD UMRO TOKOM ODNOSA: Bio sa 50 godina mlađom ljubavnicom, Bela kuća nije znala kako da saopšti vest o smrti
BIO JE to 27. januar 1979. godine. U 1 ujutro, portparol porodice Nelsona Rokfelera objavio je zvaničnu izjavu za štampu. Bivši potpredsednik preminuo je U 71 godini života ranije te večeri.
22. 11. 2024. u 18:36
Komentari (0)