FELJTON - HRUŠČOV IZ ČISTA MIRA POKLANJA KRIM UKRAJINI: Narodnost, nacija i vera nisu ništa značili boljševicima

TERITORIJA današnje Ukrajine sve do boljševičke revolucije bila je u sastavu Rusije. U novembru 1917, Ukrajinska centralna Rada proglašava Ukrajinsku Narodnu Republiku kao sastavni deo Rusije. No, već 25.01.1918. godine, ona proglašava samostalnost i otcepljenje od Rusije. Za prvog predsednika bira se Volodimir Kirilovič Viničenko, pisac.

Leonid Kučma, prvi predsednik Uktajine, Foto AP

Upravo iz tog vremena potiču idejno rešenje za grb i zastavu današnje Ukrajine. Kako bi se oduprla boljševicima, koji vladaju većim delom nekadašnje Carske Rusije, Centralna Rada izdaje dokument pod nazivom „Obraćanje ukrajinskog naroda Nemačkoj sa molbom o oružanoj pomoći“. To je i bio povod svojevrsne Nemačke okupacije, da bi, 29. aprila 1918, bio izveden državni udar i na vlast postavljen hetman Pavel Petrovič Skoropadski (nekadašnja kozačka titula), a država postala nemački protektorat.

Ubrzo, Nemačka trpi poraz u Prvom svetskom ratu i u Ukrajini dolazi do narodnog ustanka pod rukovodstvom Semena Peljure, koji smenjuje hetmana Skoropadskog i vraća ponovo Volodimira Vuničenka, a ubrzo se raspada i Austrougarska, i na zapadu u Galiciji se proglašava Zapadnoukrajinska Narodna Republika koja se u januaru 1919. godine ujedinjuje sa Ukrajinskom Narodnom Republikom.

OD FEBRUARA 1919, na vlasti u Ukrajini nalazi se Semen Peljura, koji sklapa vojni savez sa Poljskom, kako bi se odupro Crvenoj armiji sa istoka. Sovjetsko-poljski rat završava se porazom Poljske i formiranjem Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike, ali Galicija ostaje pod vlašću Poljske (Poljska je danas posmatra), a Zakarpatje pripada Čehoslovačkoj, a Bukovina i Besarabija Rumuniji (i Rumuniji odavno na to oči cakle, ali se plaši da to kaže).

Ubrzo na vlast SSSR-a dolazi glavom i bujnim debelim brkovima, Josip Visarionovič Staljin, a sa njim i proces kolektivizacije i formiranja sovhoza i kolhoza. Mnogi u Ukrajini danas šire vesti i tvrde da je Rusija i Rusi, u okviru SSSR, dovela do masovne gladi stanovništva i seljaka sa teritorije današnje Ukrajine, zaboravljajući da je taj isti proces sproveden na teritoriji čitavog SSSR-a, pa i same Rusije.

Komunističkoj partiji narodnost, nacija i vera njima ama baš ništa nije značila, a ideologija je bila bukvalno sve. Staljin je, krajem Drugog svetskog rata, pripojio Sovjetskoj Socijalističkoj Ukrajini, sve novoosvojene i otete teritorije od Poljske, Čehoslovačke i Rumunije! Pitanje za Ukrajince, a zašto im ta odluka Staljina i Rusije ne smeta? Otkud da u jednom trenutku hoće da vas uništi glađu, a u drugom momentu vam širi teritorije koje otima od okolnih država? Što vam nije još oteo od vaše postojeće teritorije i dao Rusiji, nego je proširio vašu teritoriju?!

I NA KRAJU, zar bi Hruščov, koji je bio čist Rus poreklom iz današnjeg Donbasa, povodom 300. godine od prisajedinjenja Ukrajine Rusiji (ugovor hetmana Bogdana Hmeljnickog iz 1654), poklonio Krim Ukrajini, iz čistog mira! Zašto se tada niste bunili i rekli, to je rusko, ne treba nam! Ali se ni Rusi nisu bunili što je Krim dat bratskoj Ukrajini!

A Krim, koji nikada u istoriji, kao što vidite i sami, nije bio ni blizu u okvirima teritorije Ukrajine. To je teritorija koju je pobedom ruske vojske, pod komandom kneza Dolgorukova, nad vojskom krimskih Tatara, u leto 1771. godine, i naknadno sprovedenom aneksijom od strane ruske carice Katarine Velike, 08. aprila 1783, postala deo Rusije.

Zato je Krim tako lako izgubljen i pripojen Rusiji.

Mislim da se iz svih iznetih činjenica neki obrasci ponašanja Ukrajinaca mogu i danas prepoznati. Takođe je činjenica da Ukrajinci gotovo uvek besprekorno i pedantno biraju pogrešan trenutak i najgore moguće saveznike za sprovođenje državotvornih ideja koje bi trebalo da imaju za cilj da, konačno, zaokruže formiranje svoje nacije, i to tek početkom 21. veka. Crnogorci su na tom putu odmakli Ukrajini skoro pa desetak godina!

PREDSEDNIČKI  (ništa bolji nisu ni parlamentarni) u Ukrajini, neodoljivo podsećaju na američku popularnu seriju „Igra prestola“, koja se ukratko opisuje kao „serijal o borbi članova nekoliko plemićkih porodica za vlast, uz bavljenje društvenim temama socijalne hijerarhije, religije, lojalnosti, građanskog rata i kriminala u tom zamišljenom društvu“. Dobro, nema baš plemićkih porodica, ali ima porodica oligarha – a to mu dođe neka „skorojevićka“ ili što bi rekli mladi danas, „nounejm“ varijanta plemstva. Da bi sličnost sa Ukrajinom bila kompletna, ova serija je ušla u istoriju kinematografije kao druga u istoriji po ukupnom broju izvršenih ubistava u seriji, tačnije 14 po epizodi! Bezakonje i kriminal su odavno zaštitni znak moderne Ukrajine.

LEONID Makarovič Kravčuk, izabran za prvog predsednika Ukrajine, iskusan komunistički kadar, bio je trezven i staložen i nije pravio nikakve ishitrene poteze. Lukavim i diplomatskim potezima, okrenuo je Ukrajinu Zapadu, obećavajući borbu protiv korupcije, reforme privrede i privatizaciju.

Imao je tu nesreću da je baš on uhvaćen u korupciji, i to prilikom prodaje najveće trgovačke flote na svetu – Crnomorske parobrodske kompanije. Kompanija je prodata stranim kompanijama u bescenje, a mornari zaposleni u toj kompaniji živeli su godinama na brodovima širom zemaljske kugle. Ispostavilo se da je njegov sin bio aktivni učesnik malverzacije oko prodaje te kompanije. Usled svega toga, kao i rastuće napetosti sa Rusijom, gubi izbore 1994. godine.

LEONID Kučma 1994–2004 (bez stranke). U kampanji obećava borbu protiv korupcije, i mnogo bliže i jače veze sa Rusijom. Odmah na početku mandata sklapa „Ugovor o prijateljsttvu, saradnji i partnerstvu sa Rusijom“. Ali, neočekivano, za glasače (za „nekog“ sasvim očekivano) takođe potpisuje i Ugovor o partnerstvu sa NATO.
Uspeva da dobije i drugi mandat, ali njegova upletenost u korupciju dovodi do pravog sunovrata popularnosti, i kako bi se nekako „dovukao“ do kraja drugog predsedničkog mandata i održao na vlasti, ponovo pred kraj mandata, traži oslonac u susednoj Rusiji – vodeći, makar i prividno, prijateljsku politiku sa tom najvećom, bliskom i susednom zemljom.

VIKTOR Juščenko 2005–2010. i Narandžasta revolucija. Izbori su održani 31. oktobra 2004, u kojoj su suštinski postojala samo dva ozbiljna kandidata za predsednika Ukrajine, od kojih je jedan bio Viktor Janukovič (kojeg je podržavao „pred kraj mandata opamećeni“ Kučma i Rusija) i Viktor Juščenko (koga je podržavao Zapad – SAD i EU). Videćemo detaljno šta se dešavalo tada, jer to je jedan od događaja koji je odličan uvod i u današnje stanje u Ukrajini.

PROGLAŠENjE NEZAVISNOSTI

RASPADOM  SSSR, 1991. godine, konačno, ni kriva ni dužna, Ukrajina stiče i proglašava nezavisnost, nesvesna ogromnog istorijskog nasleđa, prepunog raznih protivrečnosti, koje mora da ponese i razreši na najbolji mogući način, a zarad interesa svih svojih građana. No, upravu tu su, čini se, i napravljene najveće greške.

SUTRA: ZAPAD POKREĆE „PLAN B“ NARANDžASTU REVOLUCIJU

Preporučujemo

Feljton

2 2

FELjTON - IZJEDNAČAVANjE ULOGA ŽRTAVA I ZLOČINACA: Zapad žrtve uvek bira među nejakim, malim i slabim narodima

25. 11. 2022. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - CRVENA ARMIJA MOTOR UNIŠTENjA NACIZMA: U Drugom ratu na svakog poginulog Amerikanca stradalo je 80 vojnika iz SSSR

24. 11. 2022. u 18:00

Feljton

0 15

FELjTON - FALSIFIKOVANjE KLjUČNIH ČINjENICA IZ DRUGOG RATA: Evropa nije krila svoj neprijateljski stav prema usamljenoj Rusiji

23. 11. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije