FELJTON - PLANSKO UMANJIVANJE ULOGE SRBIJE U DVA SVETSKA RATA: Napadima medija na našu zemlju hteli da relativizuju nacističke zločine

DA LI SE Aušvic i broj žrtava na Kosovu 1998-1999. mogu porediti, na način na koji je to uradio bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, za potrebe pravdanja nemačkog učešća u agresiji NATO-a na SRJ 1999. godine?

ФЕЉТОН - ПЛАНСКО УМАЊИВАЊЕ УЛОГЕ СРБИЈЕ У ДВА СВЕТСКА РАТА: Нападима медија на нашу земљу хтели да релативизују нацистичке злочине

Foto: Profimedia

Inače, ima i drugih, kao, na primer, nemački istoričar Konrad Jarauš, koji smatra da su nemačke trupe poslate u Kosovo „da bi tamo sprečile genocid”. Isto obrazloženje za bombardovanje Srbije od strane NATO 1999. upotrebio je nemački ambasador u Srbiji Tomas Šib (Thoms Schieb) 7. 4. 2021. u emisiji na RT Vojvodine . Iako se ambasador posle izvinio zbog ove izjave, ona nije bila slučajna (treba se samo setiti izjave ranijeg ambasadora Andreasa Cobela iz 2007) i predstavlja zvanični stav nemačke državne politike.

Izgleda da se reči „Aušvic” i „genocid” ovde olako, ali i smišljeno, upotrebljavaju, i to od strane onih koji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog svoje nacionalne prošlosti, to ne bi trebalo da čine. Kao prvo, Aušvic i događaji na KiM se po broju žrtava sigurno ne mogu porediti, pošto ih je u Aušvicu, u zavisnosti od izvora, bilo između 1 i 3 miliona, s tim da se najčešće navodi podatak da je žrtava bilo preko 1 milion. Sa druge strane, na KiM, prema raspoloživim podacima, 1998. i 1999. ubijeno je ukupno 13.535 ljudi (od toga 10.812 Albanaca, 2.019 Srba i 526 članova drugih etničkih zajednica), s tim da je od toga i u NATO napadima ubijen jedan broj ljudi.

Pri tome, ni okolnosti nisu iste da bi se mogla praviti takva vrsta paralele, pogotovo što su se priče koje su širili nemački zvaničnici (pre svih ministar odbrane Rudolf Šarping) o navodnom logoru na stadionu fudbalskog kluba Priština i operaciji „Potkovica” pokazale neistinite još u toku agresije. Ili Fišerov poziv da se „zaustavi srpski SS” (uz skrivanje izveštaja komisije finskih patologa u slučaju događaja u Račku koji je bio direktan povod za angažovanje NATO), kada se zna da je ova zločinačaka organizacija postojala samo u Nemačkoj i nigde drugde, a pogotovo nešto slično nije postojalo u Srbiji, gde je upravo nemački SS počinio brojne zločine. To važi i za „paralele” koje nemački mediji i političari povlače između Srebrenice i Aušvica i/ili Holkausta, koji su kao zločini neuporedivi, pogotovo što novi detalji u vezi sa Srebrenicom, sa protekom vremena, izbijaju na videlo.

MEĐUTIM, ovo je oprobani recept jer „pronicljivost velikih masa veoma je ograničena, razumevanje malo, ali zato zaboravnost velika”, kako je sažeo svoje misli o propagandi Adolf Hitler uoči Drugog svetskog rata „i zato delotvorna propaganda mora da bude svedena na samo nekoliko suštinskih tačaka koje u vidu parola treba ponavljati onoliko dugo koliko je potrebno da i poslednja osoba bude u stanju da, kada čuje te reči, zamisli ono što je željeno”. Njegov ministar propagande, Gebels dodao je: „Propaganda mora da bude jasna, jednostavna, možda čak i primitivna”, zato što je „narod uglavnom još primitivniji nego što možemo da zamislimo. Zato je sama suština propagande jednostavnost i neprestano ponavljanje.”

Kredibilitet ministara Fišera i Šarpinga, zbog drugih stvari i afera, nije izdržao test vremena, ali su njihove tadašnje izjave poslužile da se umiri nemačko javno mnjenje i opravda agresija. Ovo posebno važi za Fišera (fotografa i taksistu, koji izgleda nikad nije završio srednju školu) koji je u mladosti zastupao vrlo radikalne levičarske stavove. Bio je član militantne grupe „Revolucionarna borba” (Revolutionäre Kampf) koja sarađivala sa „Revolucionarnim ćelijama”, podržavao terorističku organizaciju „Frakcija Crvene armije” (RAF), učestvovao u neredima koje je organizovala „Politička unija za teror i uništenje” (Politische Union für Terror und Zörstörung) kada je tukao jednog policajca (postoji fotografija iz 1973) i hapšen zbog sumnje za bacanja Molotovljevih koktela na policiju u demonstracijama podrške vođi RAF Urlike Majnhof 1976. (ali je oslobođen).

VERBALNE ANALOGIJE

U SRBOFOBIČNOM  izveštavanju nemačke štampe, posebno u vezi sa sukobima na Kosovu, korišćene su politički iskonstruisane verbalne analogije između nacističke Nemačke i Srbije, uz upotrebu pojmova sa izrazito negativnim emotivnim nabojem poput genocida, selekcije, deportacije, Holkausta, Aušvica.., sa grafičkim prikazima koji pojačavaju animozitet.

Sve ovo mu nije smetalo da uđe u visoku politiku preko partije Zelenih i postane 1998. savezni ministar za spoljne poslove i vicekancelar (1998-2005) u koalicionoj vladi Gerharda Šredera (SPD), a kasnije član rukovodstva više međunarodnih nevladinih organizacija i od 2008. viši strateški konsultant Albright Stonebridge Group, koju vodi bivša državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt (Madleine Albright) - u, i ovom kapacitetu je savetovao "Simens", BMW, Nemačku berzu...

Aušvic i Holkaust su jedinstveni nemački zločini u svetskoj istoriji i ništa se sa njima ne može porediti, ma kako neki to želeli. Medijska „nacifikacija” Srbije i Srba (u nemačkim ali i drugim medijima na Zapadu, prevashodno je služila da bi se opravdale intervencije i sankcije u raznim oblicima) i nametnula krivica za raspad Jugoslavije. Ovaj „recept” je koji se ekstenzivno koristio od početka raspada Jugoslavije, preko sukoba u Hrvatskoj, BiH i na KiM, su se istovremeno relativizovali nacistički zločini (što je bio značajan cilj, bar što se tiče Nemačke, jer tako postoje i novi „loši momci” u Evropi, a ne samo Nemci od pre mnogo decenija). Uz to, ovim se sprovodi svojevrsna revizija istorije srpskog naroda (umanjivanjem uloge u dva svetska rata, antifašističkom i antinacističkom pokretu) i njegova diskreditacija. Termini koji su se koristili kao „srbočetnici”, „srpski koncentracioni logori, „etničko čišćenje”, „genocid”, „teror”, „srpski pravoslavni džihad”, „srpski slovenski nacizam”, „Srbija - poslednji bastion komunizma”, poređenje sa zločinima Staljina i Hitlera u raznim vidovima...

Analiza tretmana Srbije u nemačkoj štampi od sredine osamdesetih godina prošlog veka, pre svega u „Frankfurter algemajne cajtungu” (Frankfurter Allgemeine Zeitung), „Špiglu” (Der Spiegl) i „Veltu” (Die Welt), ali i kod drugih, pokazala je da su negativan stav prema Srbiji uticajni nemački pisani mediji, ali elektronski, kao „ Dojče vele” (Deutsche Welle), počeli da zauzimaju još pre raspada Jugoslavije, da bi izveštavanje o sukobima u Hrvatskoj i BiH predstavljalo produžetak takvog stava, koji kulminira u vreme NATO agresije na SRJ, ali se konstruisana neprijateljska slika prema Srbiji i Srbima nastavila i u kriznim situacijama posle petooktobarskih promena vlasti u Srbiji, naročito korišćenjem negativnih stereotipa...

Preovlađujuća predstava o Srbiji i Srbima kao glavnim krivcima za jugoslovenski krizu, ali i za većinu aktuelnih problema na Balkanu, tzv. buretu baruta (Pulverfass Balkan), ili „kriznom žarištu” (Krisenherd Balkan) koje stalno preti Evropi (i predstavlja sinonim za podele, opasnost, iracionalno nasilje...), ostala je i do današnjih dana, sa nešto nižim intenzitetom, ali i prisutnim motom koji je lansirao (i ponavljao) bivši nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel da: „Srbiju treba baciti na kolena” . Jer, izgleda, samo tako može da dođe do trajnog mira u ovom regionu.

SUTRA: NEMCI OPTUŽUJE SRBIJU ZA KOMUNISTIČKU PROŠLOST

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO SE DESILO PRVI PUT U ISTORIJI: Srpski košarkaši u Partizanu bez poena u večitom derbiju