FELJTON - KAKO SU BRAVARI POSTAJALI ČASOVNIČARI I MEHANIČARI: Nekada si mogao danima da budeš bez kinte u džepu, i šta - ništa!

KAFANE su na Čuburi na svoj način davale životni smisao. Šaljivdžije i vickasti logičari su u svoje kružoke osmošljavali raznorazne igre koje su pored zabave podrzumevale jednu vrstu k nadmudrivanja .

Mekenzijeva ulica pred Drugi svetski rat, Foto Iz knjige „Nekadašnja Čubura beogradski Monparnas“

Po ovome se naročito pročulo društvo iz kafane „Čubura“. Glavni pokretači a bila su dvojica kumova, jedan vodoinstalater, a drugi bravar. Zabava se svodila na razna klađenja uz dozvoljene prevare, što je značilo, da pobeđuje onaj koji je lukaviji. Hroničari su zabeležili igru  pogađanja  „od oka”  koliko je metara , recimo, udaljen šank ili ulazna vrata od stola za kojim su sedeli okupljeni dokani prijani.  Uglavnom je pobeđivao kum Jova. Njegov štos je u tome što je jedne noći izmerio sva rastojanja u unutrašnjosti kafane i kada bi ova igra dolazila ne dnevni red,  nepogrešivo je  pogađao. I naravno Jova nije mogao da izdrži a da se ne pohvali svojim luksvatvom i sve je pošteno priznao.

Pošto je ova vrsta dokolice u svojim pravilima podrazumevala prevaru, to će se gostima „Čubure“ jednom prilikom višestruko osvetiti. Naišao je tako jednog dana, jedan „neuki seljak“ i skrušeno prišao stolu dvojice kumova. Pun snebivanja ispričao im je da uopšte ne poznaje Beograd, i da se nikako  ne snalazi u spletu njegovih ulica, i kako ga je poslužila i da je u zavičaju odigrao sportsku prognozu i pogodio sve rezultate. Ali eto satima luta i nikako da pronađe mesto gde bi unovčio svoj listić. U pohlepi za novcem, prisutni za stolom odluče da mu na svoj način u tome ,,pomognu“. Ponude mu  njima proda listić , za upola manji iznos...Uz malo natezanja posao je skolpljen. Nakon što su ovi Čuburci pokušali da listić unovče, videli su koliko su vešto nasamareni jer je listić bio lažiran, a „neuk seljaki“  vešt falsifikator!

U  JEDNOM periodu po kafanama u ovom delu grada igrala se ,,kafanska košarka“.

Pravilo ove igre je bilo vrlo jednostavno - sa ivice stola kutiju šibica je trebalo ubaciti u čašu koja se nalazila na sredini stola. Često spominjani pesnik Libero Markoni je bio u ovoj igri šampion, bio je u stanju da i žmureći ubaci kutiju u čašu! Sve se računalo na poene u odnosu na broj bacanja, a i prema tome da li se kutija možda zadržala na ivici čaše, što je bilo puno teže, a vuklo bi duplo više bodova. Onaj ko bi izgubio, plaćao bi sledeću turu pića. Kelneri, a naročito u kafani ,,Kalenić“ unapred su znali kojoj ekipi i kada je trebalo skinuti sa stola karirane čaršave, da bi otpočelo takmičenje, nakon kojeg bi usledilo čašćavanje...

Ali čuburske kafane su bila mesta i setnih priča popout ove : ,, Sećaš li se onog limara, što je opravljao olupane lončiće i šerpe? Nanese ga put u Sloveniju, pa potom u Grac.

Tamo ga je jedan majstor naučio da postavlja oluke od bakra. Proslavio se od toga i postao bogat! Sreo sam ga proletos, kaže postavljao je oluke na Krivom tornju. Obradovao mi se, ali mu se u očima ogledala neka tuga, seta...

- Šta te tišti?, pitao sam. Posle duže pauze, on reče ,,Da sam znao da je svet bogatih i slavnih ovoliko pun zavisti, zlobe i pakosti, nikad ne bih otišao“. I najsrećniji sam bio kad sam opravljao lončiće i šerpe, a znaš zašto? Dođe čovek sa rupom na šerpi, pa sve brine - koliko će to da košta! Kad mu ja to zakrpim - za džabe, on potrči svojoj kući, sve poskakujući! Srećan on, a srećan i ja! Ovde nema toga, ničemu se niko ne raduje, čak niko i ne pita koliko će šta da košta, a znaš zašto? Zato što to nisu njihove pare, već od onoga sa rupom u šerpi!

RAZGOVARALO se i o knjigama jer voleli su Čuburci dugo i strasno da čitaju, a nekada i da zanoće nad knjigom, da bi posle u kafani pričali o lepoti čitanja, a sve dok se ne prispava i ne ugasi svetlo, kad nastupa ono pravo... možeš i drumove da oreš sa Kraljevićem Markom .... Možeš šta god ho ćeš!“
Govorilo se i to, da ko zanoći u kafani i tad pogleda čuburaškom noćobdiji pesniku u dušu, tamo će odmah videti kristalne čaše i hiljadu svitanja, tamburaše, veliku setu i jedan prozor koji postoji samo u čuburskoj, ,,Orlovića Pavla“...
Budila su su se i poneka glasna maštanja noćobdija: Hej kafano, tugo.... Znaš ono - odu gosti i svirači, pa ti konobar priđe i veli - kad izađete, ti zaključaj i ostavi ključ ispod otirača. E - to!

I onda čuješ i da je došlo ,,jedno sasvim uvrnuto, sumanuto i bolesno vreme, gde je bolje imati nego nemati! Nekada si mogao danima da budeš bez kinte u džepu, i šta’?- ništa!

Neko je častio celo društvo u kafani, neko je pravio žurku u svom stanu, neko je imao auto, pa se putovalo... Neko bi te pozvao na ručak, neko bi te poveo do kioska i kupio bi ti viršle sa senfom i jogurt- od srca! A danas taj neko proda dušu i opanke đavolu i još postane gazda! Zaboravi prijatelje, ne treba mu niko! Eto takav nekada nije mogao da sedne za naš sto!“

ČUBURA je bila kvart tradicionalnih zanata. Ali sa novim vremenom, obeleženo razvojem tehnike, porestajala je potreba za malim zanatskim radnjama. Majstori su se načli pred velikim iskušenjem – da se sele u istoriju ili da hvataju korak sa novim tehnologijama. Tako su majstori koji su popravljali stare pisaće mašine morali su „da avanzuje u svom znanju“, kako bi održavali sefove, sigurnosne  brave, master sistemima i bavali njihovim deblokadama. Za starim vremenima ostala su samo bleda sećanja...

Nekada su se majstorstva veoma cenila, jer ih je pratila i svakojaka mudrost, koju nije činila samo zarada, već kvalitet rada, kojim bi povlačili za sobom i ono najvažnije, a to je dobar glas. Tako je zapamćena i jedna šaljiva priča o dvojici „spadala"i njihovoj podvali na račun zajedničkog druga bravara, koji se  je bio poznat po svojim hvalisanjem da ne postoji stvar koju on ne može da popravi.  Zbog ovakvih izjava, oni su mu poslali jednu mušteriju, kome je bio potreban časovničar za komplikovanu popravku vrednog sata.

Bravar je odmah shvatio, kada mu se ovaj čovek u čudu obratio, videći da on nije časovničar, da je to upravo izazov njegovih drugara, te je ovaj posao, hteo - nehteo, morao prihvatiti, kako bi i pređašnje hvalisanje opravdao. Iako je bio oskudnog znanja iz ove oblasti, on je nekako uspeo, a za razliku od mnogih časovničara, i da popravi sat.

Danonoćno je razmišljao, kako bi osmislio svoj izum za ovu popravku. Odlučio je da skine malu kazaljku, izmeri je na preciznoj vagi, a onda pronađe odgovarajući lim i napravi identičnu, ali prema određenom proračunu i malo dužu... Ovaj njegov eksperiment pokazao se ispravnim, tako da je dotični sat, za pravo čudo i proradio. Nakon svega ovoga, hvalisavac se pročuo, kao najbolji sajdžija u gradu! Zahvaljujući ovoj novoj reputaciji, postao je toliko tražen, da se morao na kraju pošteno dokvalifikovati, te od bravara posta i časovničar.

PRIJATELjI SE POGUBILI

,,I DOK vreme zamiče i lista nove i nove stranice, Zemlja, vazduh, vatra i voda...su i dalje tu, da čine suštinu postojanja, ali tu sakriveno vreba i uvek neka propast, koja i začas dobre sluge okrene u loše gospodare! Poenta je da smo se danas otuđili ... nema više dragog gosta, prijatelji su se pogubili, ništa više nije isto, a i ono obično, više nije drago.... i zato se vatra naljuti i vetar  je razbukti, požar će progutati sve što može da sagori! Čuće se tada vapaj - ,,Prijatelju pomozi!, ali...odgovora neće biti...

Odlomak iz jednog
čuburskog dnevnika

SUTRA: FUDBALERI PROSLAVILI ČUBURU ŠIROM SVETA

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - KAKO JE SKADARLIJA NADŽIVELA ČUBURU: Čubura je bila poput „kaleidoskopa”, uvek je nudila drugačije doživljaje i slike

08. 05. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - SAČUVAN SAMO STATUS BOEMSKOG DELA GRADA: Kafane su bile zbirno mesto gde su stasavali umetnici i intelektualci

07. 05. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije