FELJTON - "PLAVI ŠLEMOVI" SMETAJU HRVATSKIM PLANOVIMA: U prvoj fazi rata Ujedinjene nacije spasle su Hrvate i muslimane od poraza

Mišel Kolon

20. 05. 2023. u 18:00

U JANUARU 1995. godi­ne, „Njujork tajms“ na­javljuje slanje generala Frederika Franksa Juniora, komandanta 7. korpusa SAD za vreme Zalivskog rata. Njegov zadatak: da pomogne ujedinje­nje hrvatskih i musliman­skih snaga.

ФЕЉТОН - ПЛАВИ ШЛЕМОВИ СМЕТАЈУ ХРВАТСКИМ ПЛАНОВИМА: У првој фази рата Уједињене нације спасле су Хрвате и муслимане од пораза

Ričard Holbruk, Foto Dokumentacija "Novosti"

Sada, ne samo što Vašington podstiče na rat, nego ga praktično on i orga­nizuje. U noći od 10. na 11. februar, zvaničnici OUN zapažaju da je konvoj C-130 padobranima bacio materi­jal važnim muslimanskim vojnim bazama iz Tuzle. Jedan britanski oficir otkriva istovetna izbacivanja pado­branima 12. i 17. februara. Prema jednom izvoru OUN, „radi se o tajnoj operaciji, u to nema nikakve sumnje, ame­rički demantiji su bacanje prašine u oči“. A, diploma­te u misiji u Bosni optužuju SAD za flagrantno kršenje zabrane prodaje oružja, iz­nosi "Fajnenšel tajms". Ge­neral Rouz, komandant OUN, zaključuje da se „strateška ravnoteža polako menja na štetu srpske vojske u Bosni“.

Naravno, takva politika Sjedinjenih Država povećava suprotnosti između Vašing­tona s jedne strane, i Pariza i Londona sa druge. Međutim, Sjedinjene Države pozivaju da se ukine zabrana isporuke oružja namenjenog muslima­nima, a zatim, 11. novembra, odlučuju da, u svakom slučaju, njihovi brodovi više neće kontrolisati tu zabranu.

Pariz i London shvataju da se ne radi, kao što se tvrdi­lo, o tome da se pojača vojni pritisak na Srbe kako bi ih primorali da pregovaraju, nego o tome da se pomogne mu­slimanima i Hrvatima da do­biju rat i da ponovo ovladaju teritorijama. Tokom nekoli­ko dana, ton se podiže, čak i u evropskoj štampi. Daglas Herd, britanski ministar inostranih poslova, čudi se zbog takve odluke, a njegov francuski kolega „pita se da li je suvisla američka odlu­ka“ da se više ne primenjuje zabrana na uvoz oružja. „To je prvi put da se jedna drža­va poput Sjedinjenih Drža­va jednostrano izuzima od odluke Saveta bezbednosti koju su izglasali i od odluka Atlantskog saveza koje su bi­le donete jednoglasno.“

TOM PRILIKOM, dok se Pariz i Vašington svađaju, „Le Mond“ nam odjednom sa­opštava da, na svaki način, „oružje već prolazi. Dovoljno je videti preobražaj koji su poslednjih meseci pretrpele bošnjačka vladina vojska i vojska Hrvatske, da bi se za­ključilo kako je zabrana uvoza oružja daleko od toga da se do­sledno sprovodi“.

Ali američki dnevni list „Internešenel Herald tri­bjun“ brine se zbog tih rastu­ćih nesuglasica: „To može da izazove opasnost da se Evro­pljani približe pomisli o stvaranju sopstvene vojske, ve­rovatno preko UEO (UEO ili UZE, Unija Zapadne Evrope). Uostalom, po rečima jednog francuskog diplomate, „NA­TO treba da prekine sa tradi­cijom američkih zapovesti“. A francuski dnevni list „Info-Maten“ dodaje: „Evro­pa treba da se oslobodi svoje tehničke i materijalne zavi­snosti od Sjedinjenih Drža­va“. Po mišljenju francuskih zvaničnika, čak i Britanci najzad shvataju da „posebna veza sa SAD bledi i da su ubu­duće Amerikanci samo daleki saveznik“.

Tada, odjednom, čudnovatim naglim zaokretom, Sjedinjene Države priznaju „pobedu Sr­ba“ na terenu i njihov mini­star odbrane tvrdi bez ironi­je da treba „nastaviti (sic!) sa pregovorima“. Šta stvarno hoće Sjedinjene Države: 1. Da spasu bošnjačku vojsku koja je u teškoćama i da joj obezbede da dočeka zimu. 2. Da izbegnu ozbiljnu krizu u NATO. 3. Da izbegnu pogoršanje Jeljcinove situacije sa njegovim stanov­ništvom. Ali, iza te privid­ne izjave, Sjedinjene Države sprovode drugu strategiju: naoružati svoje štićenike, pripremiti odlučujuću vojnu ofanzivu.

DVANAESTOG januara ’95, Tuđman odbija da produ­ži mandat Unproforu koji ističe narednog 31. marta. Zašto? Zato što "plavi šle­movi" u principu imaju mi­siju da posreduju između za­raćenih strana. A neki vojni zvaničnici hoće da sprovedu tu misiju. Dakle, oni smetaju. U prvoj fazi rata, to „posre­dovanje“ UN omogućilo je da se Hrvati i muslimani spa­su od poraza. Ali, sada, jedan zapadni diplomata priznaje „Mondu“ da je „Unprofor, to­kom četiri godine interven­cije, učinio veliku uslugu bošnjačkoj (muslimanskoj) vojsci omogućavajući joj da ojača“. Sada kada su Bon i Vašington pripremili svo­je hrvatske i muslimanske štićenike za važnu ofanzi­vu, svako „posredovanje“ UN bilo bi ne samo beskorisno, već i neugodno. U julu mese­cu, muslimanska vlada čak će posmatračima Unprofora zabraniti ulazak u bolnice!

Petnaestog jula, Tuđman izjavljuje da „ne isključuje“ novi srpsko-hrvatski rat. Svi su, dakle, upozoreni... Ali taj ratnički žar ne obeshrabruje Sjedinjene Države. Naprotiv, Holbruk, pomoćnik držav­nog sekretara, najavljuje da će SAD poslati jednog novog „voj­nog stručnjaka“ kako bi stvo­rio ujedinjenu vojnu komandu sa muslimanima. Priprema se velika ofanziva.

ČUDNOVATO, 8. febru­ara, američki ambasador u Zagrebu izjavljuje: „Nećemo podržati Hrvatsku ako se ona opredeli za vojno rešenje.“ Izjava za antologiju... U noći između 11. i 12, Amerikanci padobranima bacaju oružje iznad Tuzle. Prethodnih dana, oni su uporno tražili da sa­mo američki lovci nadgledaju područje.

Uskoro su se stekli svi uslovi za hrvatsku i musli­mansku ofanzivu. Savet be­zbednosti izmenio je mandat Unprofora 31. marta. Broj "plavih šlemova" smanjen je sa petnaest na osam hiljada, a rezolucija tačno određuje da NATO može da interveni­še „u tesnoj saradnji sa gene­ralnim sekretarom“. U istom trenutku, Izetbegović izja­vljuje da se protivi produžet­ku primirja.

Da li je Zapad jednoglasan? U javnom nastupu velike si­le uvek pokazuju svoju sagla­snost u glavnim crtama. A neslaganja su predstavljena kao sporedna ili kao posle­dica posebnih okolnosti. Nikada ta razmimoilaženja nisu predstavljena kao ono što ona stvarno jesu: izraz oprečnih interesa, borba na smrt kako bi sebi osigurale najbolje strateške, privred­ne, političke i vojne pozi­cije.

Ali, kada se to izbliza po­gleda, otkrivamo da ponovno preuzimanje inicijative od strane Vašingtona uznemi­rava više učesnika. Šesna­estog marta, saznaje se da su Izetbegović i njegov pot­predsednik Ganić bili u Bo­nu i sastali se sa Helmutom Kolom. Beznačajna poseta? Ne, jer u tri posete američki ambasador u Bosni nije uspeo da ubedi Izetbegovića da ode u Vašington (videti na sle­dećoj stranici). U stvari, vođa muslimana shvata da se, zahvaljujući novoj politici Vašingtona, Hrvatska nada da će uzaptiti Bosnu. Boji se da će, nakon izvesnog vre­mena, Vašington pustiti da radi ko kako hoće. U stvari, savezništvo i suparništvo uvek postoje istovremeno. S jedne strane, Vašington i Bon se slažu da Hrvati i mu­slimani nanesu vojni poraz Srbima. Ali, ko treba da za­poveda tom paru pobednika? O tome se rasplamsavaju ma­nipulacije.

Bombardujmo sistematski!

VILIJEM Safir je jedan od najuti­cajnijih američkih uvodničara, u novembru 1994. piše: „Da vidi­mo da li će sistematsko bombar­dovanje mostova i puteva, zaliha municije, rezervi nafte i bara­ka, političkih skupova i malih tvornica uspeti da natera Srbe da shvate poruku. Ako udružimo naoružavanje i obuku bošnjačkih boraca, intenzivno NATO bombar­dovanje moglo bi da doprinese ponovnom uspostavljanju ravno­teže sadašnjih snaga."

SUTRA: HRVATI I MUSLIMANI NAPADAJU UNPROFOR

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

POGINUO FUDBALSKI REPREZENTATIVAC! Pre dve godine izbegao smrt pravim čudom, danas nije!