FELJTON - VREME PARTIJSKOG I DRŽAVNOG TERORA: Dolaskom nove vlasti nastupila je faza ubistva pravosuđa, mnogo ljudi je pohapšeno i streljano

ZAISTA sam neobično životno iskustvo sticao u dva muzeja u kojima sam služio, u Muzeju kneza Pavla za vreme rata i sada u Muzeju grada Beograda.

Dr Ivan Ribar je bio prvi formalni šef države, Foto Vikipedija

Kao da su ti stalni susreti s nečim što je minulo krepili moju dušu da lakše podnesem sva zbivanja naše iskrivljene stvarnosti, a posebno one tako opasne privide koji su gušili svačiju, pa i moju ličnost.

Na ulici srećem svog rođaka, advokata dr Dušana Maksimovića. Dugo se nismo videli i ja sam željan da čujem kako se snašao u ovom preokretu. U porodici se o njemu govorilo kao o izuzetno darovitom advokatu, o ličnosti kojoj su svi proricali sjajnu pravničku budućnost. Neretko, neki su članovi porodice išli dalje i smatrali da je naš Duško gotovo predodređen za političku karijeru. Za takvo opredeljenje on je posedovao sve preduslove: dobro porodično poreklo, znanje, pronicljivost, široku kulturu i, razume se, poznavanje jezika. Sve te lepe zamisli i već osiguranu budućnost iz korena je izmenio svetski rat, okupacija i ovo novonastalo stanje posle oslobođenja. Ništa nije bilo prirodnije nego da u uzburkanim, prelomnim zbivanjima naglo poraste ugled i nasušna potreba za dobrim advokatima.

„Glupo je pitanje”, rekoh mu prilikom slučajnog susreta, „ali sam uveren da imaš pune ruke posla, na sve strane trče nekakvi krivci, svakodnevno čujem da otkrivaju uvek nove narodne neprijatelje. Došlo je vreme da se jedino isplati ako je čovek lovac na krivce ili njihov branitelj.”

„OSTAVI  šale”, reče mi Duško, „doista imam pune ruke posla, ne znam gde mi je glava, ali sam svakodnevno nateran da shvatim kakve su se sve promene desile i još se dešavaju u tom našem zakonodavstvu. U staroj Austriji to se zvalo Justizmord (ubistvo pravosuđa)  a bilo bi nemoguće i u Kraljevini Jugoslaviji. Kakva odbrana i dokazivanje nekakve nevinosti naših branjenika, sve same farse, jer je sve unapred određeno. Kakva nezavisnost sudova! Sudije dobijaju telefonske naredbe, ko zna iz čijeg centra moći, moj advokatski poziv pada sve dublje, ne mogu ni da predvidim na kakvim ćemo se granama uopšte i zaustaviti. Nalazimo se u akutnoj fazi pravog državnog terora. Veruješ li ti u te prve presude ratnim zločincima izrečene od nekakvih vojnih sudova? Sve koješta. Ljude su jednostavno pokupili i streljali, a sve ostalo je naknadno izmišljeno. Uostalom, tek naknadno je i proglašen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je predviđao kažnjavanje za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu tog zakona, pa čak koja nisu nikad ranije bila opisana kao krivična dela. Hvali Boga što se ne baviš ovim advokatskim poslovima, već istražuješ umetnost. Moja profesija u ovom sistemu nema budućnost.” Produžio je jetko:

„SHVATIO  sam to brzo, već na Prvoj konferenciji advokata koja je sazvana posle oslobođenja. Njeni organizatori bili su Voja Lukić i Miodrag Popović. Bilo je mnogo govornika, ali je kao glavna tačka najavljen dr Ivan Ribar, koji je do rata i sam bio advokat i član uprave advokatske komore. Na skupu se pojavio u ulozi predsednika Prezidijuma, dakle, bio je u tom trenutku formalni šef države.

„Ali Duško”, pokušavam da mu proturečim, a činim to ne iz ubeđenja, već iz potajne želje da što više čujem od svog rođaka koji je očigledno savršeno obavešten kako funkcioniše naš pravni sistem, „pa valjda nije sve tako crno, nemoguće je da su novi gospodari tako brzo slomili i porušili ceo pravni poredak, sve one principe koje je evropski duh mukotrpno gradio još od rimskih vremena. Honeste vivere, neminem ledere,suum cuique tribuere, (Pošteno živeti, nikoga ne vređati, svakome dati njegovo ),  pa zar to nisu nepomerive istine, juče, danas i sutra i doveka?”

„Baš si ti neki šaljivdžija ili naivac”, odgovara mi moj rođak dr Duško Maksimović.

„Sve to što pričaš uči se iz udžbenika i to je teorija, a u svakodnevnom životu sve se to menja i primenjuje prema željama onih koji su uzeli vlast, a učinili su to u ime naroda i isključivo zbog njegove ovozemaljske sreće. A ko sme da smeta toj sreći? Jesi li već čuo za mudrost: ’Nema slobode za neprijatelje slobode’? Time je sve rečeno, a svaki komentar je suvišan. Hoćeš li primere? Da li pamtiš proces protiv optuženih, protiv omladinaca članova tzv. Nacionalne revolucionarne srpske omladine? Njima je stavljeno na teret da su u avgustu 1945. godine u društvu sa ilegalcem Mihajlom Stankovićem, komandosom Draže Mihailovića, organizovali ilegalnu organizaciju sa fašističkim ciljevima radi vršenja krivičnih dela protiv naroda i države.

NI IZ optužnice koju je tada zastupao pomoćnik javnog tužioca za grad Beograd Miroslav Vidaković i njegov zamenik Mirko Perović nije se videlo da je navodna organizacija ikad proradila. Utvrdilo se da su u martu 1945. godine primili na konak tog Mihajla Stankovića, ali ni na procesu nije razjašnjeno po čemu je taj Stanković bio `ilegalac i komandos`. A sve se to dešava u početku vladavine nove vlasti, u martu 1945, kada građanski rat u Jugoslaviji još nije bio ni završen, jer je on okončan tek nakon zauzimanja Zagreba 8. maja 1945. godine.

Bilo je to vreme kada smo mi, advokati, još verovali da našom odbranom možemo nešto da postignemo, a u to su bili ubeđeni i optuženi. Zato su optuženi preko članova svojih porodica tražili da advokati koji će ih braniti ne budu `frontovci` tj. članovi Narodnog fronta, organizacije koju je strogo kontrolisala Komunistička partija Jugoslavije. Razume se, sve je to bilo krajnje naivno. Svi optuženi branili su se iz pritvora, a pritvor je za neke počeo već 2. januara 1945, a tada je lišen slobode i prvi član ove inkriminisane organizacije. Pretres je održan 15, 16, 17. i 18. maja 1946. u sali opštine u Uzun-Mirkovoj ulici, jer su prostorije Okružnog suda bile suviše male da prime brojnu publiku, koja je većim delom bila organizovana.

Na samom pretresu mi, advokati, osećali smo se kao da smo i sami optuženi za saučešće s okrivljenima.

RAZUME se  da su svi branioci tražili da se optuženi oslobode, smatrajući da nema krivičnog dela, odnosno ako ga ima, da je neznatno i da traži da se blago kazne i to uslovno.”

( Zanimljivo zamenik javnog tužioca Mirko Perović napravio je kasnije zavidnu karijeru.

Perović je postao čak i predsednik Vrhovnog suda Jugoslavije i profesor Pravnog fakulteta, a predsednik veća na tom procesu Vladislav Popović postao je profesor Pravnog fakulteta.)

„Pa kakav je bio krajnji ishod ovog procesa?” pitam svog rođaka.

„Optužnice su oslobođeni Đorđe Stefanović, Petar Stojankić i Obren Šobajić, dok su ostali osuđeni na kazne od šest meseci do četiri godine zatvora, a sve se to zbilo bez stvarnih dokaza. Oslanjali su se i na iskaze date u prethodnom postupku, a taj postupak je vodila Ozna. U toku istrage optuženi nisu imali branioce i isleđenje je vršeno isključivo u Ozni, dakle u političkoj policiji. Sud nije uvažio odbranu optuženih da su imali nameru da tu svoju organizaciju legalizuju i da se priključe opozicionim strankama, pa da kao deo opozicionog bloka izađu na izbore.

IGRA REČI

NA PRVOJ konferenciji advokata dr Ivan Ribar je održao vatreni govor, vešto intoniran i dobio je mnoge aplauze. Ipak, najveći se pljesak zaorio kada je govorio o Makedoniji.

„3nam“, rekao je svečano, „da vas sve mnogo interesuje pitanje Makedonije. Ne treba da brinete! Makedonija će i nadalje biti toliko srpska kao i do sada“. Ne zna se  koliko su prisutni  u sali razumeli ovu njegovu igru reči, ali pojedincima je sve postalo jasno.

SUTRA: SUNOVRAT PORATNOG PRAVNOG PORETKA

Preporučujemo

Feljton

1 2

FELjTON - ČIKA PANTINA PUNA TORBA BOGOVA IZ VINČE: Uoči otvaranja Muzeja Beograda partijska komisija je prekrajala srpsku istoriju

27. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - VEŠTINA SKRIVANjA ISTINSKIH MISLI: Krista Đorđević je u toku rata išla u London, u tajnu partizansku misiju

26. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON: SASLUŠANjA SVEMOĆNIH GOSPODARA ŽIVOTA I SMRTI - Pepeo sve izjednači; nejednaki se rađamo, jednaki umiremo

25. 06. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije