Feljton

FELJTON - ŽIVOTNI PUT OD HEROINE DO SPREMAČICE U BANCI: Morala je s metlom u ruci da polaže zakletvu "da će biti verna kralju i otadžbini"

Pišu Vidoje Golubović, Predrag Pavlović, Novica Nešić

14. 08. 2023. u 18:00

MILUNKA Savić sama je izdržavala svoju decu. Prima 900 dinara mesečno. - Kada dam za stan, ostane mi 480 dinara za nas četvoro. Samo hleba deca mi pojedu za 250 dinara. Ostane mi 230 dinara za namirnice, odelo, takse, dečije knjige, cipele. Lepo kažem, da se poludi, ništa više.

ФЕЉТОН - ЖИВОТНИ ПУТ ОД ХЕРОИНЕ ДО СПРЕМАЧИЦЕ У БАНЦИ: Морала је с метлом у руци да полаже заклетву да ће бити верна краљу и отаџбини

Tako glasi hronika iz siromašnih skadarlijskih dana Milunke Savić, kojoj je, oduševljenim junaštvom, orden Karađorđeve zvezde s mačevima lično uručio komandant srpske vojske u Velikom ratu regent Aleksandar Karađorđević, dok su joj dve Legije časti i francuski Krst sa zlatnom palmom predali general Saraj i maršal Franše d’Epere.”

Borbena i i otadžbini odana Milunka Savić, nepismena devojka sa padina Kopaonika, za šest godina ratovanja opismenila se na Solunskom frontu i u žestokim borbama uzdigla do nacionalnog junaka s najvišim vojnim odlikovanjima da bi u poratnim godinama mnogo puta morala „birokratskim službenicima” da dokazuje svoje zasluge i moli za radno mesto. Uspeva da od 16. aprila 1927. do 3. maja 1928. godine radi kao kuvarica u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu. Živela je tiho u skromnoj kući na Voždovcu, kupljenoj od ušteđenih para, podižući svoju kći Milenu i tri usvojene devojčice i radeći najniže i najprljavije poslove.

Kako je došla do tog radnog mesta spremačice u Hipotekarnoj banci je objasnio Ranđel Raša Anđelković u knjizi „Žena-ratnik Milunka Savić, srpska heroina” . On piše da je Milunka 11. novembra 1929.uputila molbu upravniku Državne hipotekarne banke za prijem u službu kao služitelj navodeći ratne zasluge, odlikovanja i to „da je majka troje dece, koja čekaju isključivo moju zaradu”. Ova molba nije bila dovoljna za prijem pa je Milunka morala da moli svoje uticajne ratne drugove da se založe za njeno zaposlenje.

PUKOVNIK Petar M. Lazarević, 12. novembra 1929. godine, piše upravniku Hipotekarne banke: „Dragi g. Đuričiću molim Vas najlepše učinite što možete za ovu sirotu Milunku... Ona je nekada bila ponos naše nacije. Pričali su o njoj bajke i Francuzi i Englezi...”

Drugi njen uticajni ratni drug Miloje A. Živković, piše: „Dragi Boško! Molim te učini rodu glas i postaraj se na nadležnom mestu tamo kod tvojih da se ovaj naš bivši narednik, Milunka Savić, primi u službu.Njene preporuke za vreme minulih ratova i njene zasluge u samim ratovima neocenjive su, jer je kao mlada Srpkinja sa puškom u ruci branila Otadžbinu i u mome prisustvu nekoliko puta ranjavana, a za sve ovo svedoče joj mnoga naša zavidna odlikovanja. Ona je opterećena decom i greh bi bio da joj se ne po- mogne, jer je sposobna za službu koju traži i to mnogo više, nego što bi ma ko to bio.

Pozdravlja te mnogo tvoj Miloje A. Živković”.

Ni to nije pomoglo pa se u borbu za njeno radno mesto uključio i pešadijski pukovnik Sibin V. Todorović, šef kabineta Ministarstva vojske i mornarice predstav- kom u kojoj piše: „Državnoj Hipotekarnoj banci. G-đu Milunku Savić, biv. ratnog dobrovoljca - borca u minulom ratu kao vrlo zaslužnu preporučujem najtoplije za prijem u službu.”

Sve ove i druge preporuke Milunkinih ratnih drugova omekšali su tvrdu birokratiju pa je 15. novembra 1929. godine upravnik Državne hipotekarne banke u Beogradu doneo rešenje:

„Da se molilja Savić Milunka postavi za služiteljku-dnevničarku u centrali bančinoj sa mesečnom nagradom od din. 1.200 (hiljadu i dve stotine) koja joj se ima računati i isplaćivati od dana stupanja na dužnost”.

NAPOKON, Milunku je ogrejalo sunce, 18. novembra iste godine pozvana je na razgovor i potom stupila na dužnost, dajući sledeću izjavu:

„Primila sam k znanju prednje rešenje, danas stupam na dužnost”.

Bio je treći decembar 1929. godine kada je Milunka Savić stupila na posao služiteljke gde će ostati sve do odlaska u penziju 1945. godine.

Međutim ovde se ne završava borba Milunke Savić za svoj status u službi. Ona će nastaviti brojnim predstavkama kod nadležnih da traži razvrstavanje kako bi joj se služba priznala u radni staž. I nakon raznih dokazivanja 20. oktobra 1934. godine ministar trgovine i industrije, na predlog Upravnog odbora Hipotekarne banke, postavlja Milunku Savić za služiteljku druge položajne grupe sa prinadležnostima koje joj po zakonu pripadaju.

Milunka Savić nastavila je i dalje ličnu borbu s birokratskom administracijom, morala je raznim potvrdama i izjavama da dokazuje svoje učešće u ratu radi ostvarivanja prava koja joj pripadaju. Recimo, dva puta je „Dobrovoljačkim uverenjem” dokazivala institucijama svoj status ratnog dobrovoljca. Ratnu heroinu Milunku Savić verovatno je najteže pogodila činjenica da je morala na radnom mestu s metlom i kantom u rukama da polaže zakletvu „da će biti verna kralju i otadžbini”.

NOVINARI „Politike” su u junu 1931. godine izveštavali o poseti starih ratnika prijateljskoj Francuskoj gde je naročito bila zapažena Milunka Savić u beloj naredničkoj uniformi na kojoj su sijala zaslužena odlikovanja. Našu delegaciju u Parizu primio je ministar Spoljnih poslova Aristid Brijan i posebnu pažnju ukazao Milunki, lično je posluživši čašom šampanjca. I na drugim skupovima kod okupljenog naroda Milunka je izazivala posebnu pažnju, sva pariska štampa objavila je njenu sliku na udarnim stranicama svojih listova.

Koračala je Milunka Savić u svečanim povorkama, najčešće u narodnoj nošnji okićena visokim ratnim odličjima i bila ponos roda svog. Od saveznika najčešće su je pozivali Francuzi, gde je njen ratni učinak bio izuzetno cenjen.

Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...

U DELEGACIJI srpskih ratnika najčešće je bio i general Milorad Prelević, koji je ostavio više zapisa sa tih putovanja. Evo jednog koji upečatljivo svedoči o liku i delu Milunke Savić:

„Milunka je sa delegacijama starih ratnika pet puta posetila Francusku i dva puta srpsko vojničko groblje Zejtinlik u Solunu. U inostranstvo je uvek odlazila obučena u šumadijskoj narodnoj nošnji sa opancima i odlikovanjima na grudima. Francuzi su je molili da ostane u Francuskoj, da se nastani i školuje decu, ali ova gorda žena nije na to pristala. Možda niko u svetu kao ta velika nacija ne ceni toliko sve što je lepo, veliko, pošteno, uzvišeno, herojsko i viteško. Francuska je dostojno dočekivala Milunku Savić, nacionalnog heroja. Na Verdenu, najkrvavijem bojištu Prvog svetskog rata doživela je počast kakva nikada nije odata jednom strancu. Pred njom su bile postrojene i spuštene na počasni pozdrav zastave proslavljenih francuskih pukova”.

Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je mlađi strani pukovnik i rekao:„Madam, odlikovanja koja Vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Kažete mi svoj čin?!”

Milunka se osmehnula i rekla: „Zašto ne, pukovniče, ja sam - narednik...” Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno...

ČLAN SVIH UDRUŽENjA

BORAČKE organizacije u Srbiji i u inostranstvu visoko su cenile Milunkine zasluge za odbranu rodne grude i pobedu saveznika u Velikom ratu i redovno je pozivale na svetkovine kada su se obeležavali državni praznici u Srbiji i kod saveznika. Milunka je u Beogradu bila član svih ratničkih udruženja: Saveza ratnih dobrovoljaca Kraljevine Jugoslavije, Udruženja rezervnih vojnih starešina, Udruženja nosilaca Karađorđeve zvezde sa mačevima, Udruženja ratnih vojnih invalida...

SUTRA: ŽENE HEROJI BRANE GLAVNI GRAD SRBIJE