FELJTON - FEUDALIZAM U SRBIJI JE KONAČNO UKINUT: Britanska filozofija je bila da nema stalne prijatelje, već samo stalne interese

PRIZNANjE granica Srbije je značilo menjanje karaktera starih administrativnih međa.

ФЕЉТОН - ФЕУДАЛИЗАМ У СРБИЈИ ЈЕ КОНАЧНО УКИНУТ: Британска филозофија је била да нема сталне пријатеље, већ само сталне интересе

Dejvid Urkvart je bio britanski diplomatski agent, Foto "Vikipedija"

Sam je knez Miloš smatrao granicu „najsvetijom tačkom države“. Ona je uspostavljena tek međunarodnim priznanjem, a posebno kao tekovina poraza Turske u ratu sa Rusijom i obavezama 1829, mirom u Jedrenu, da se poveća srpska autonomija. Granice su priznate 1833, a tek 1839. stvorene karaule sa vojnim posadama. U isto vreme su uspostavljene i carinske stanice, iako su one u jednoj primitivnijoj formi i ranije postojale.

U unutrašnjoj administraciji se ranije samoupravna „knežina“ pretvara 1830. u kapetanije, a od 1839. se „nahija“ pretvara u okrug. Sve nove ustanove se stvaraju po evropskim modelima, iako se savremeni istoričari mahom žale da su stare ustanove bile izraz lokalne samouprave i time manje surove.

Srbija je dodatnim sultanovim odlukama dobila šest nahija 1833, koje su turske vlasti iza 1812, odvojile od Beogradskog pašaluka. Sultanovi vojnici su ostali u utvrđenim gradovima, kao izolovani garnizoni u Beogradu, Smederevu, Šapcu, Užicu, Kladovu i Sokolu. Pravoslavna crkva je dobila autonomiju, a od 1832. je vaseljenski patrijarh ostavio pravo „knjazu i narodu“ da postavljaju episkope i mitropolite. Crkva nije postala autokefalna za još pola veka, ali je dobila nacionalnu autonimiju i odvojena od iskušenja da se i posredno može koristiti protiv srpskih interesa. Time se ta crkva oslobađa velikog grčkoj uticaja u njoj.

Od ustavnih borbi u srpskoj revoluciji 1808. do 1811, traju napori Srba da njihov knez dobije nasledno pravo. U osnovi je prepreka bila u pitanju ko će postavljati tog kneza - narodna predstavništva, ili ruski car. Do 1830. kada je to pravo Milošu Obrenoviću međunarodno potvrđeno, nekoliko je srpskih narodnih skupština donosilo rešenje o tome. Nakon podrezivanja korena feudalizmu na srpskom selu praksom izgona spahija, pa ograničenjem njihovih prava u skupljanju samo poreza 1826. i 1831, konačno je feudalizam ukinut sultanovim rešenjem od 7. novembra 1833. Na srpskog kneza se prenosi pravo da seljaci svoje obaveze plaćaju u novcu, a ne u naturi.

I KADA su najviše sarađivale, velike sile nisu bile jednodušne u pitanjima rešavanja Istočnog pitanja i oslobođena hrišćanskih naroda. Kod svakog nacionalnog pokreta postoje razlike stavova britanske i ruske diplomatije. To je vreme kad britanskom politikom dominira ličnost lorda Palmerstona, čiji stav u ovim prilikama počiva na filozofiji da Britanija nema stalne prijatelje, nego samo stalne interese. Sukob proruske i probritanske struje u Grčkoj je završila porazom prve, iako je izgledalo da većina naroda ide za njom. Rusija je Jedrenskim mirom 1829. predlagala autonomni status za balkanske narode. Britanija i Francuska su ipak uspele da pobede sa predlogom da Grčka dobije nezavisnost, na čelu sa jednom stranom kraljevskom dinastijom. Proruski kandidat i predsednik države Joan Kapodistrija je bio ubijen.

Britanska je politika prvi put došla u kontakt sa vlastima u Beogradu 1832, preko diplomatskog agenta Dejvida Urkvarta. Iza uspostavljanja nezavisne grčke države, za koju je delovao sa svojim bratom Gordonom, Urkvart je pokušao da pomiri muslimanske prvake Albanije sa odvajanjem Grčke od osmanlijske države. Objavio je i vrlo koristan putopis kroz Albaniju. U Skadru je, piše on u njemu, saznao kako veliku ulogu kod svih balkanskih pokreta vrši srpski knez Miloš. Prvu posetu Srbiji je preduzeo na osnovu lične inicijative 1832. Sumnju bi u taj zaključak izazvali podaci da je Jernej Kopitar iz Beča zamerao Vuku Karadžiću što se u Zemunu nije sastao sa Urkvartom i pomogao mu da poseti manastire u Sremu, kao i neka sela doseljenih Albanaca. Vuk se pravdao da bi srpski mitropolit u Karlovcima mogao posumnjati da je i on uključen u rad nekog tajnog komiteta, protiv srpskih interesa.

URKVART  je u britanskoj diplomatiji igrao sporednu, ali ipak vrlo korisnu ulogu. Jedno je vreme bio i britanski konzul u osmanlijskoj prestonici, aktivno održavao veze sa muslimanskim otporom protiv Rusije na Kavkazu i Krimu. U Londonu je, uz finansijsku pomoć britanske vlade, izdavao časopis „Portfolio“ na engleskom i francuskom jeziku.

On je održavao veze i sa vođstvom hrvatskog ilirskog pokreta u Zagrebu i duboko verovao da je njihov politički cilj stvaranje novog Dušanovog carstva, zajedno sa Srbima, sa prestonicom u Beogradu. Preko njega su iz Zagreba poslali poklon „Britanskom geografskom društvu" u vidu glavnih knjiga Dositeja Obradovića. Urkvart je u Londonu bio prijatelj Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Verovatno se Marksov esej „O nacionalitetimau Turskoj“ 1853. delimično zasnivao na podacima koje je dobivao iz Urkvartovih publikacija. Engels ga je nazivao „fanatičnim Turkofilom“, što on bez sumnje jeste bio. Građanski rat u Jugoslaviji 1992. je onemogućio da srpska nauka objavi rezultate istraživanja uloge Dejvida Urkvarta, po njegovim papirima u biblioteci Baliol Koledža u Oksfordu i drugim fondovima Velike Britanije.

Nakon prve posete 1832, Urkvart je sa položajem Srbije upoznao sve bitne ustanove u sistemu vlasti Velike Britanije - kraljevski dvor, državnog sekretara za spoljne poslove, predsednika vlade, vođstvo Parlamenta.

PRILIKOM druge posete Srbiji 1833, Urkvart je u knezu Milošu Obrenoviću otkrio velikog britanskog i francuskog saveznika. U nedostatku diplomatskog priznanja od dve vodeće zapadne države, knez je preko Urkvarta nastojao da uspostavi temelje. Žalio se britanskoj vladi da su joj bliži Novi Zeland i Australija, na kraju sveta, od Srbije u Evropi. Otkrio je da između njega i ruskog cara postoji sukob oko pitanja izbora srpskog kneza. Srbi se nisu odricali prava da to radi njihova Narodna skupština, po cenu optužbe jednog ruskog emisara da je knez Miloš srpski „Carabonaro“ i Bolivar, zaverenici protiv ustanovljenog poretka. O tome je Urkvart pisao u jednoj knjizi o Turskoj, koja je 1835. doživela pet izdanja. Ipak je cela ta britanska podrška bila još u vek u okviru britanskog opšteg nepoverenja prema balkanskim Slovenima, pa je i Urkvart 1837. pisao da bi najbolje rešenje za Srbe bilo da se prepuste saradnji sa Austrijom. Kada je prvi zvanični britanski konzul Dž. L. Hodžes 1838. došao u Srbiju, počeo je od planova razvoja srpske trgovine koju je sa knjazom Milošem razmatrao Urkvart 1833.

Iako u srpskom političkom vođstvu oko vlade u Beogradu nisu bili naivni o mogućnosti da diplomatija Velike Britanije nije daleko od podrške Austriji na Balkanu, verovali su da je to jedan od otvorenih puteva da zapadne vlade Srbiji daju podršku i zvanično je priznaju. Ove nedoslednosti britanske podrške Srbima, da se podržavaju planovi njenog vladajućeg kneza i u isto vreme da se cela nacija okreće pod zaštitni plašt Austrije, imala je za posledicu da je to sve ostvarivano u uslovima pada i knjaza Miloša i njegove dinastije, 1842.godine.

NAMERE O UJEDINjENjU

TEŠKO je ustanoviti kakve je sve planove stvarao knjaz Miloš. U vreme pada njegove dinastije 1842, u jednoj knjizi koju Poljaci u Londonu štampaju pravopisom Vuka Karadžića, zabeleženo da je imao nameru da „ujedini Srbiju, Bosnu, Bugarsku, Hercegovinu, Hrvatsku, Banat, Slavoniju, Istru, Dalmaciju, Crnu Goru i gornju Albaniju u jedno Južnoslovensko carstvo“. Gotovo svi koji su pisali o Srbiji toga vremena videli su je kao središte buduće jugoslovenske države, kao što su svi smatrali da je srpski jezik i narod pokrio oblast Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Slavonije, Vojne krajine i Srednje i Južne Dalmacije.

 SUTRA: SRETENjSKI USTAV RAĐEN PO EVROPSKOM MODELU 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANCI U PANICI: Nestaju im ljudi na Kosovu i Metohiji, podaci su drastični - u lažnoj državi i sami priznaju: Opšti očaj života!