RUSKI GENERALI SU POSTAJALI OBUĆARI: Uputili su se u neizvesnost, da bi opstali i sačuvali živote

NEOBIČNE sudbine znanih i neznanih pojedinaca, ostavile su više traga u srpskoj štampi nego u istoriografiji. Profesori, generali i drugi umetnici morali su da se dovijaju kako znaju i umeju da bi obezbedili osnovnu egzistenciju.

Foto: "Vikipedija"

Jedan upečatljiv primer donosi nam „Politika“  u broju od 9. novembra 1920. godine. Ona piše da je ruski general Melnikov, veteran Prvog svetskog rata, Denjikinove i Vrangelove Bele garde, preko Carigrada i Soluna stigao u Beograd u maju te godine. Deo porodice mu je stradao u ratu, a o ostalim članovima nije znao ni da li su živi.

Ne mogavši da pronađe posao, otvorio je obućarsku radnju u prizemlju trošne zgrade u Takovskoj br. 52, na tadašnjoj periferiji Beograda. Ta mala soba bila mu je i radionica i stan, a do alata za rad došao je zahvaljujući „pomoći dobrih ljudi”. Obućarski zanat je izučio kao šegrt kod jednog obućara kada je Rusija po dolasku boljševika istupila iz rata, a njegova jedinica raspuštena. Posle se priključio belogardejcima i posle poraza carske vojske, sa Vrangelovim oficirima stigao je u Srbiju. Obućarski zanat mu je postao dragocen izvor sredstava za preživljavanje. I pored suviše skromnih uslova za život u tom malom prostoru, ništa mu nije falilo. Želeo je samo da ima više mušterija i da umesto te male sobice iznajmi veću, bliže centru, gde bi mogao da smesti svoju radnju i „živi od svog rada”.

U TOLIKOM broju pridošlih Rusa morao se naći i neki prevarant i kockar. Ljudi takvog soja, brzo su shvatali da u Sovjetskoj Rusiji ne mogu da iskažu sva svoja „zanimanja i sposobnosti” pa su raznim kanalima bežali ka Zapadu. Neki su došli i u Srbiju. Živeli su kako su navikli, otmeno i raskošno, brzo su pronašli svet koji im odgovara. Bilo ih je veoma malo, ali navodimo jedan zanimljiv primer koji je zabeležila beogradska „Politika“  u brojevima od 8. i 9. avgusta 1924. godine.

U jednom luksuznom stanu u Dečanskoj ulici u centru Beograda (u tadašnjoj Palati Ivić), agenti policije uhapsili su oko 30 gostiju, među njima nekoliko Rusa i dvadesetak animir dama i otmene gospode koji „pod uticajem opijuma dugo nisu nikako mogli da se razbude”. Među uhapšenima su bili bivši ruski činovnici, oficiri, studenti. Policija je saopštila da je ova vrsta zabave organizatorima omogućavala veoma dobru zaradu....

Taj tajni salon za zabavu bio je zatvorenog tipa, u njega su mogli da uđu samo bogati, i to na „sigurnu preporuku” ili lozinku koja se menjala svake večeri. Oni su taj klub doživljavali kao prestižno mesto nedostupno za obični svet. To ih je činilo srećnim i prestižnim u odnosu na obične smrtnike. Novac su na tom mestu gubili i neki naši uspešni trgovci i rentijeri, ali su morali da ćute da vest ne bi došla do njihovih supruga i policije. Vlasnici ovog salona bili su ruski emigranti Viktor Vesnin i Aleksandar Palubelov, a saradnici dobro plaćeni domaći prevaranti.

GRIGORIJE Griša Speranski, rodom iz Petrograda, došao je u Srbiju kao vrstan kuvar ruske vojske zajedno sa Vrangelovim jedinicama. Dobio je angažovanje u pograničnoj službi na južnim granicama sa Grčkom i Albanijom. Jednu zanimljivu priču o njemu doneli su nam autori knjige „Vrnjački Rusi”. Kada je raspuštena pogranična služba, Griša je našao posao u renomiranoj vrnjačkoj gostionici „Švajcarija”, posle izvesnog vremena postao je i njen šef. Tokom posla upoznao je brojne zemljake, lekare, inženjere, profesore, geometre, muzičare, kartografe. Druženja su prerasla u prijateljstva.

Dogovorili su se da se okupe u „Švajcariji” na godišnjicu prenosa posmrtnih ostataka generala Vrangela u Beograd. To okupljanje je postalo tradicija, održavano je svakog 6. oktobra, a ovo jedinstveno druženje koje je privuklo pažnju Vrnjčana, završavalo se duboko u noć. Osoblje „Švajcarije” pripremalo je ruske i domaće specijalitete, uz izobilje votke i vina. Ovo odabrano društvo, njih tridesetak, vodili su nostalgične razgovore o uspomenama iz Rusije, ratnim doživljajima, životu u svojoj drugoj domovini. Nije ih napuštala nada da će se ipak vratiti u Rusiju. Druženje je završavano uz balalajke, pesmu i igru, a pred ranu zoru je nastavljano u Grišinom stanu.

Druženja u „Švajcariji” prekinuo je rat, posle su nastavljena sve do sredine sedamdesetih, ali je društvo bivalo sve manje i manje. Stara „Švajcarija“ u Vrnjačkoj Banji odavno ne radi, a nema više ni tako dobrih ruskih kavaljera.

KOLIKO  li je samo ruskih porodica moralo da napusti svoja imanja i domove i uputi se u potpunu neizvesnost da bi opstali i sačuvali živote. Jedna od njih su Loktionovi. Aleksej Georgijevič Loktionov potiče iz jedne od bogatih ruskih porodica koja je posle crvenog oktobra morala da traži spas u izbeglištvu. Njegovi preci živeli su srećno u Voronježu u Donskoj stepi, imali letnjikovac na Krimu, ali morali su sve to da napuste.

Nisu se dvoumili gde će se uputiti. Krenuli su ka Srbiji i stigli u novu državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Zaustavili su se u Subotici. Aleksej se tu zagledao u Subotičanku Danicu Đuričić, i iz tog braka rodio se sin Georgije mlađi, kojeg su svi zvali Đorđe. Danica se ubrzo razbolela pa je brigu o malom dečaku preuzela njegova baka Marija Mitrofanova, Aleksejeva majka. Ona je još u Rusiji bila u braku sa Srbinom Ivanom Radojičićem, austrougarskim zarobljenikom u Prvom svetskom ratu, koji je nekako uspeo da prebegne na rusku stranu. To srpsko-rusko porodično prijateljstvo pratilo je ovu porodicu i kasnije.

Danica je umrla kada je malom Đorđu bilo sedam godina. Kada je umrla i baka Marija, Đorđe je ostao sam. Nije prošlo puno vremena, opet se zaratilo. Njegov otac Aleksej nestaje prvog dana rata kada su nacisti bombardovali Beograd, i o njemu se do danas ništa ne zna.

BAČKA  je u rasparčavanju Jugoslavije ušla u mađarsku okupacionu zonu, Đorđe je uhapšen, ali ga je od smrti spaslo dobro znanje mađarskog jezika, pa je pošteđen. Odlučio je da ode u partizane, priključio se Osmoj vojvođanskoj brigadi. Prošao je težak ratni put, borio se i na Sremskom frontu. Dočekao je crvenoarmejce, pa je bio u prilici da upozna i maršala Tolbuhina koji mu je ponudio da se vrati u domovinu, ali mladić to odbija.

Završio je za ugostitelja i bombondžiju, verujuću da će sa tim zanatom lakše naći posao od kojeg će moći da živi. Oženio se i dobio ćerku Rozaliju Dušicu koja je ostala u Subotici, udala se i dobila tri sina. Više godina je radio po Bosni, a 1957. došao je u Bijelo Polje, gde je upoznao lepu Novku Vujičić i oženio se po drugi put. Ubrzo je na svet došao sin Zoran. Supruga Novka je preminula posle 20 godina. Novu sreću u kući donele su Zoranove ćerke Danica i Tatjana. Zoran je postao uspešan poslovni čovek, a Loktionovi srećna i bezbrižna porodica.

Đorđa su jedino proganjale misli o rođacima koji su ostali u Rusiji, stalno se pitao da li ima nekog u životu. Sa tom nostalgijom preminuo je 2004. godine, ne videvši zemlju svojih predaka. Iskra ljubavi prema Rusiji prenela se i na njegove potomke, sina Zorana i dve unuke. Obe su videle zemlju svojih predaka, završile su Međunarodne odnose na Državnom institutu u Moskvi. Mogle su da ostanu da rade u prestižnim ruskim ustanovama, ali koreni su ih vukli da se vrate tamo gde su rođene, u Crnu Goru. Danas Loktionovi, Zoran i njegode dve ćerke žive u Bijelom Polju i Podgorici, a Đorđevi potomci iz prvog braka, u Subotici.

SUTRA: KOZAČKE AKROBACIJE  ZADIVILE BEOGRAĐANE

Preporučujemo

Feljton

0 3

FELjTON - INFORMBIRO DONOSI NOVE NEDAĆE RUSIMA: Dva brata Petar i Nikolaj Serbov sreli su se ponovo kada je stigla Crvena armija

20. 03. 2024. u 18:00

Panorama

0 2

ZAŠTO RUSI NIKADA NE SLAVE 40. ROĐENDAN: Šta se krije iza ovog sujeverja i koliko se ono danas poštuje

18. 03. 2024. u 08:42

Feljton

0 1

FELjTON - RUSI GRADITELjI MODERNE SRBIJE: Ruski arhitekti su akademizam kombinovali sa srpsko- -vizantijskim stilom

19. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - PRVI INTERKONTINENTALNI LET PARIZ - BOMBAJ - BEOGRAD: Srpski Rusi su zaslužni za formiranje prve domaće aviokompanije „Aeroput“

18. 03. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije