FELJTON - DOGOVOR BUŠA I GORBAČOVA O UJEDINJENJU DVE NEMAČKE: Vašington težio da stekne prevlast NATO širenjem do ruske granice

U POZADINI mog memoranduma kancelaru Kolu od 20. decembra 1989, koji je nastao na osnovu inicijative rukovodioca mog kabineta Valtera Brajla, stajalo je pitanje, kako bi trebalo da izgleda članstvo Nemačke u NATO posle njenog ponovnog Ujedinjenja koje je već bilo u izgledu.

Foto Iz knjige "Dosije Moskva"

Da bismo sagledali dimenzije ovih događanja moramo se prisetiti naelektrisanog raspoloženja u jesen 1989. Iza nas bio je Wintex/Cimex manevar, poseta u Vašingtonu američkom načelniku Generalštaba, admiralu Krou, u Moskvi smo se sreli sa maršalom Ahromejevom i Glavnim odeljenjem Centralnog komiteta KP SSSR za Nemačku tako da smo imali saznanja o toku događaja u pravcu državnog ujedinjenja Nemačke. Jednog petka nameravao sam da tokom popodneva napustim kabinet i naišao sam na Brajla još uvek zadubljenog u rad.

Kako sam obično bio poslednji koji je izlazio sa posla, a moji saradnici se pridržavali propisanog radnog vremena, iznenađen upitao sam ga šta ga je zadržalo za radnim stolom. Brajl mi je odgovorio da želi da zapiše svoja razmišljanja na temu ponovnog Ujedinjenja Nemačke i njenog članstva u NATO. Jer, prema njegovoj proceni, već je moglo da se predvidi da će se ta tema u dogledno vreme verovatno zahuktati u opštim i javnim diskusijama. Otuda bi bilo bolje da se stručno pripremimo za to vreme u skladu sa svojim istorijskim i političkim gledištima.

Zajedno smo razjašnjavali različite aspekte: Kako bi moglo da izgleda rešenje za produžavanje članstva u NATO  ponovo ujedinjene Nemačke, a da se ono kasnije ne izrodi u prepreku samom članstvu? Veliki deo učesnika u javnoj diskusiji koja je u to vreme tekla, polazili su od ideje da oba sistema saveza, odnosno i Varšavski ugovor i NATO, u stvari treba raspustiti. Nama je, međutim, bilo veoma stalo do toga, da pitanje ponovnog ujedinjenja zemlje tretiramo kao cilj prvog ranga u poređenju sa svim našim naporima, dakle kao pitanje po važnosti iznad pitanja ukidanja vojnih saveza i da mu dodelimo status „funkcije korisnosti“. Za Sovjetski Savez ovo je trebalo da bude pitanje njegovog poverenja u Zapad da neće zloupotrebiti prednosti razvoja Evrope.

Tako, ukoliko bi Sovjetski Savez povukao svoje jedinice iz Istočne Nemačke, ne bi bila moguća trenutna zamena sovjetskih trupa vojnim trupama zapadnih sila pobednica iz 1945. Meni lično bilo je važno da se, na osnovu istorijskih događaja pre i posle Drugog svetskog rata, zabrani širenje NATO na Istok. Zamolio sam Valtera Brajla da sva razmišljanja o ovome stavi na papir kako bi mogla kasnije da se formulišu kao zvanična pozicija. U tekstu sam za slučaj da dođe do brzog ujedinjenja obe države, kao moguće, proklamovao stacioniranje isključivo nacionalnih nemačkih trupa na teritoriji još uvek postojeće NDR.

Foto: AP Photo/Boris Yurchenko, File

ODAVNO sam održavao dobar kontakt sa šefom Savezne obaveštajne službe, Hansom-Georgom Vikom, i sada sam ga pozvao na razgovor o tome. Ovome u prilog išla je činjenica da je Vik, koji je godinama bio ambasador u Moskvi, za nas u Bonu važio za kompetentnog sagovornika. Mi smo od našeg susreta očekivali sasvim konkretne rezultate. Tokom decembra 1989, kada smo u rukama imali njegovo pismeno formulisano stanovište, postalo je izuzetno važno da Memorandum direktno dopre do Kancelara Helmuta Kola, što je i uspelo uz pomoć Mihaela Rojka, još jednog mog redovnog sagovornika iz Kancelarije Saveznog kancelara. Sadržaji mog memoranduma postali su sastavni deo pregovora i uneti su u „Ugovor dva plus četiri“ kao temelj nemačkog ponovnog ujedinjenja.

U STVARI, dogodilo se nešto sasvim drugo što su potvrdili razgovori između Džordža Buša i Mihaila Gorbačova, kada je jedna formulacija, koja je inače bila u skladu sa mojim konceptom, celovita ušla u ugovore o ponovnom ujedinjenju Nemačke. U takozvanoj Pariskoj povelji iz novembra 1990. zapadni predsednici i predsednici vlada svečano su udarili pečat na kraj Hladnog rata čime su otvorili novo poglavlje. Svi su verovali da se sada mogu useliti u sobe „Zajedničke kuće Evrope“ o kojoj je Mihail Gorbačov tako upečatljivo govorio.

Kada na to pogledamo iz današnjeg ugla, biće da je tom „obećanom vremenu“ došao kraj i da će promene u Evropi, a naročito u Nemačkoj, imati ogromne posledice.

U Memorandumu polazio sam od pretpostavke da se NATO u budućnosti neće širiti izvan svojih dotadašnjih granica. Bar tako je trebalo da se razume razmišljanje, da na prostoru novih saveznih pokrajina mogu da se stacioniraju isključivo nacionalni vojni sastavi. Evropska zajednica je trebalo da, sa najvećom mogućom opreznošću, gradi ekonomske odnose sa državama između nemačke istočne granice i Sovjetskog Saveza. Bili smo veoma svesni istorijski uslovljene osetljivosti i nisu samo nagoveštaji od strane CIA u leto 1988. tek tako ukazivali na ranije pravce invazija.

Politika Savezne vlade posle ponovnog Ujedinjenja države 3. oktobra 1990. bila je zasnovana na ovom konceptu. On se promenio dolaskom novog ministra odbrane u Bon. Kada je Folker Rije dao prve javne izjave u korist širenja NATO, znali smo ko želi da napreduje ka Istoku. Vašington je težio da stekne prevlast NATO putem njegovog širenja u pravcu Istoka sve do ruske granice. Otada naovamo SAD i njihovi vazali nisu imali obzira prema strahovima Sovjetskog Saveza, koji su se ogledali u poređenju trenutne situacije sa napredovanjem i Napoleona i Hitlera ka Moskvi, kojim se uverljivo objašnjavala potreba suseda sa Istoka da zaštiti sopstvenu zemlju.

Amerika je u narednim godinama nametala svoju volju Centralnoj i Istočnoj Evropi - i to potpuno suprotno poukama istorije. NATO je stao u red sa istorijskim pokušajima napredovanja ka Moskvi - pri čemu je ovo poređenje poticalo iz samih SAD. Raspored bitaka u ovom kontekstu iznenada je izokrenuo prethodnu sliku preuzimanjem američkog privrednog modela, Rusija je počela da posrće poput džina, jedva u stanju da u Evropi ozbiljno artikuliše svoje očigledne prioritete. Sjedinjene Države su, naprotiv, demonstrirale usmerenost ka svom cilju: Realizaciji sopstvenih ideja. Iz nemačke Savezne vlade odavno se nije čulo ništa drugo do povlađivanje, a i drugi Evropljani iskazivali su svoju saglasnost, kao uvek kada je Vašington jasno davao do znanja šta hoće.

Otuda uopšte ne čudi što su skoro istovremeno odbijani svi zahtevi za proširenje OEBS i EZ na obod južnog Sredozemlja. Takozvani Proces iz Barselone i Dogovori iz Osla o Izraelu i Palestini uspostavljali su očiglednu dominaciju. Vlada u Bonu, prvenstveno njen novi ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel, ali i njegove brojne zapadne kolege, pre toga su predlagali da se u rešavanju komplikovanih međunarodnih problema primeni uspešan model OEBS i EZ. Još od Helsinkija poznate „tri korpe“ činile su se pogodnim sredstvom da se regionima na istočnoj obali Sredozemnog mora omoguće mir, stabilnost i blagostanje. Posledica tog pristupa bilo bi širenje zapadnoevropskog uticaja na oblast između Sirije i Maroka, zapravo bismo sa zemljama o kojima se radilo, ravnopravno sedeli za istim stolom.

SUTRA: DžORDž BUŠ NAJAVLjUJE NOVI SVETSKI POREDAK

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - NEZAVISNO KOSOVO KAO MUSLIMANSKA DRŽAVA: Borci UČK imali u jevrejskim predstavnicima iz Izraela najbolje partnere

31. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - AMERIKA STAVLjA ŠAPU NA SVETSKU POLITIKU: Kada bi u Americi prihvatili socijalno-tržišnu privredu, vrlo brzo bi bankrotirali

29. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - RATNE IGRE IZ TAJNOG AMERIČKOG BUNKERA: U bunkeru blizu Kolorada Springsa, budno oko je nadgledalo čitav svet

27. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - U SRBIJI NATO RAZARA SVU INFRASTRUKTURU: Američka baza "Bondstil" kontroliše čitav prostor do regiona Kaspijskog mora

30. 03. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije