FELJTON - SOVJETI ODAJU POČAST NEMAČKIM VOJNICIMA: Nemci su mogli slobodno da razgovaraju sa običnim vojnicima i o ratu u Avganistanu

Piše: Vili VIMER

07. 04. 2024. u 18:18

POSETA sovjetskoj Tamanskoj diviziji bila je pun pogodak.

ФЕЉТОН - СОВЈЕТИ ОДАЈУ ПОЧАСТ НЕМАЧКИМ ВОЈНИЦИМА: Немци су могли слободно да разговарају са обичним  војницима и о рату у Авганистану

Foto: Iz knjige "Dosije Moskva"

Naša slika o „Rusima“ prilično se uzdrmala. Kod njih nije bilo ni traga nervoze, kao ni namere da što pre izbegnu stručne rasprave. Vozili smo se jednim dobro izgrađenim putem kroz oblasti na periferiji Moskve - bio je to predeo nalik na seoski sa prostranom brezovom šumom i intenzivno obrađenim poljoprivrednim poljima. Put od glavne ulice ka straži, kao i u zapadnim kasarnama, nastavljao se neupadljivo.

Prema tvrdnji našeg vojnog atašea u Moskvi, brigadnog generala Vertera, kasarnu su doduše jednom pokazali zapadnim posetiocima u okviru pregovora o razoružanju i kontrole naoružanja, ali oni ni u kom trenutku nisu mogli da vide nijednog vojnika niti njihov smeštaj, dok se zabrana fotografisanja podrazumevala. U slučaju moje posete sve je bilo drugačije. Već prilikom ulaska u kasarnu zamolili su nas da fotografišemo sve što želimo: Ispolirano vojno oruđe, artiljerijska oruđa velike snage i tenk T-72, opremljen reaktivnim oklopom, bili su naši omiljeni objekti fotografisanja. Čitava kasarna odavala je utisak dobro održavanog reda. Međutim, od političkog oficira divizije saznali smo da se nalazimo na terenu jedne posebno istaknute divizije, ali da ne treba da zamišljamo kako svuda vlada isti ovakav red. Nama se ova napomena učinila donekle čudnom, zato što bi u Bundesveru svaki komandant bio ponosan kada bi posetioci pohvalili urednost njegovog objekta.

TOKOM duge pripreme naše posete stalno sam molio naše sovjetske domaćine da nam omoguće posetu trupama, kako bismo razgovarali sa vojnicima svih činova. Na iznenađenje našeg vojnog atašea poseta se doista desila - i to kakva! Dodatno smo doživeli vojnike tokom njihovog formalnog obrazovanja, što se kasnije stalno ponavljalo i u sovjetskim kasarnama u Nemačkoj. Iz obrazovnih razloga prikazivani su i veliki posteri sa pojedinačnim sekvencama uvežbavanja. Jednostavno nismo mogli da prenebregnemo utisak da se ovde radilo o baletskoj trupi koja se uvežbavala za nastup. Za nas koji smo poznavali jednu vojsku koja obavlja svoje zadatke racionalno, bila je to neobična slika.

Prostor u kome smo se nešto kasnije susreli sa grupom sovjetskih vojnika veličine jedne čete bio je omanji i činilo se da je ispunjen do poslednjeg mesta. Možda je u pitanju bila atmosfera koja se uspostavila zbog otvorene diskusije. Bilo je to prava senzacija! Na izvanredno smiren način je armijski pukovnik Kurčin zatražio da na naša pitanja odgovaraju upravo oni vojnici kojima smo ih uputili, a ne njihovi pretpostavljeni, što je inače bila uobičajena praksa u sovjetskim borbenim snagama. Čak naprotiv, Kurčin nije dopustio da se postavljaju unapred štancovana pitanja. Bila je očigledna njegova želja da dođe do spontanog razgovora. Ovakve posete Bundesveru ne bi ni u kom slučaju protekle bolje od ove.

NERVOZA GENERALA

KADA  sam 1987. godine vodio razgovore sa pripadnicima sovjetskog Vrhovnog štaba i posetio Tamansku diviziju, generali i admirali su ispoljavali nervozu. Tada razgovori sa zapadnim političarima nisu bili uobičajeni, a možda je prosto nedostajalo i odgovarajuće iskustvo. U to vreme činilo se da oficirima donekle teško pada da razgovaraju sa civilima. Ne mogu da negiram da predstavnicima najveće vojne sile na svetu i sile pobednice Drugog svetskog rata nije padalo teško da se u argumentovanoj diskusiji nose sa nemačkim sagovornicima koji nisu bili vojnici.

MNOGO toga, što godinama nismo mogli da saznamo o unutrašnjem raspoloženju sovjetske vojske, te večeri su nam potpuno slobodno saopštili sami vojnici, koji su nam zbog svojih otvorenih lica delovali vrlo simpatično. Niska mesečna vojna nadoknada u visini od petnaest rublji, ograničeno primanja posete u jednoj sobi u striktno određeno vreme, sve to su nam vojnici saopštili potpuno otvoreno. Skoro da nije bilo vojnika koji nam se nije požalio da je tužan zbog odvojenosti od svoje porodice. Mogućnost odmora skoro da nije postojala. Iznošenje svega ovoga bilo je surovo otvoreno. Vojnici su pred svojim starešinama otvorili svoje srce. Posle dva sata razgovora uopšte nismo sumnjali do koje mere su stroga „kasarnizacija“ i podvrgavanje pravilima nužno negativno uticali na vojnike u vojnim snagama koje su se rukovodile ovim načelima...

Ovoj masovnoj i živoj rundi razgovora kritično je bilo pitanje o sovjetskoj invaziji i o ratu u Avganistanu, koji je u ono vreme još uvek besneo u krvi. Ovakva reakcija mogla se očekivati ali se nije dala izbeći. Skore sve se vrtelo oko jednog pitanja: Kako će se ti događaji odraziti na osećanje samopouzdanja sovjetskih borbenih snaga, ako bi one u Avganistanu iskusile isto ono što i Sjedinjene Države u Vijetnamu ili Nemački Rajh sa svojim Vermahtom: Odgovori nas uopšte nisu iznenadili. Govorili su uopšteno o „internacionalističkoj obavezi“.

Više godina kasnije, u predvečerje međunarodno pravno zabranjenog rata protiv Jugoslavije, imao sam priliku da u privatnim razgovorima u Bonu slušam o sličnoj „dobroti“ i o „snazi ubeđenja“: Posle bezuslovne kapitulacije Nemačke 1945. i njenih posledica na samopouzdanje nemačkih borbenih snaga, nemački Bundesver bi morao da se uključi u raspravu vojne prirode: Kako da mu bar jednom uspe da se nađe među pobednicima.

U Moskvi sam čuo kako postoji jedan nauk o intervenciji vojske koji bismo morali da usvojimo: Kada se radi o odbrani svoje zemlje moral vojnika treba da bude toliko snažan da ga niko ne može pobediti. Često se i u današnjoj Rusiji diskutuje o tome, šta bi se u stvari dogodilo da je 1941. Sovjetski Savez napao Nemački rajh a ne obrnuto. Mnogo njih je ubeđeno da bi tada Vermaht mogao da pobedi svakog neprijatelja zato što se radilo o izvanrednoj vojsci koja bi u tom slučaju branila svoju domovinu. Upravo ovo je bilo u obrnutom slučaju okidač za unutrašnju reakciju miliona vojnika Crvene armije svih narodnosti nekadašnjeg Sovjetskog Saveza posle napada Nemačkog rajha na njihovu domovinu. U međuvremenu od rata u Maliju do rata u Avganistanu, u kome su nemački vojnici učestvovali u agresorskoj vojnoj misiji, trebalo je razmotriti pitanje o moralu vojnih snaga.

U DRUGOM svetskom ratu Sovjetski Savez je prošao kroz stravične patnje - skoro da ne postoji porodica koja nije u žalosti zbog gubitka svojih članova, koji su bili žrtve Staljinovog terora ali i napada Nemačke. Danas u Rusiji često zapažam sa koliko saosećanja se govori o žrtvama obe strane. Ni u Tamanskoj diviziji se nijednom nismo našli u situaciji da se prema nama, kao predstavnicima nekadašnjeg neprijatelja, ophode loše niti da na artefaktima malog muzeja Tamanske divizije Nemce prikazuju sa nipodaštavanjem, uprkos svim strahotama rata, koji je na grozan način opustošio njihovu zemlju.

Od jeseni 1989. naovamo to sam doživljavao kad god sam sam posećivao sovjetska vojna zdanja. Onih meseci, u bliskom dogovoru sa ministrom odbrane Gerhardom Stoltenbergom, trudio sam se da izgradim ako ne dobre, onda bar prosperitetne odnose sa sovjetskim jedinicama još uvek stacioniranim u Nemačkoj, o čemu sam razgovarao i sa našim predsednikom frakcije Alfredom Dregerom. On me je obavestio o izjavama jednog sovjetskog oficira tokom polaganja venca na Aleksandrovski grob ispod zidina Kremlja. Tokom svečane ceremonije Dregeru je prevedeno da se vojna počast odaje u znak sećanja i na pale nemačke vojnike.

U jesen 1987. ovde smo i mi položili venac posle komemoracije na groblju u jednoj šumi. Tako je, kako to samo slučaj ume da izvede, iza nas išla finska delegacija visokog ranga u kojoj je bilo ličnosti i iz službe bezbednosti, sa kojima smo se prethodnog dana sreli u Helsinkiju i održali poverljive razgovore o pripremama naše posete Moskvi. Tada smo se dogovorili da u ovakvim okolnostima nikako ne otkrijemo da se poznajemo kako bismo izbegli nepoželjne implikacije.

SUTRA: MODERAN AUTOBUS ZAMENIO BORBENI OKLOPNI TENK B-92

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti