FELJTON - DŽO BAJDEN NA DORUČKU SA SRPSKOM DELEGACIJOM: Slobodana Miloševića 1998. godine poredio sa negativcem iz filma DŽona Forda

NIJE pisac i novinar Muharem Bazdulj prvi koji je napravio poređenje između Slobodana Miloševića i filmskog lika američkog gangstera (Politika 4. 8. 2016).

Foto: Profimedia

Kamo lepe sreće da je bio prvi i jedini! Učinio je to potpredsednik SAD Džo Bajden, još senator u vreme te njegove dosetke u jesen 1998.

U Vašington na doručak sa senatorima krećem u društvu s doktorima iz Pensilvanije Nenadom Janićijevićem i Ljubišom Stankovićem, istaknutim članovima Kongresa srpskog ujedinjenja (Serbian Unity Congres), ugovaračima susreta. I ja sam bio jedan od glavnih gostujućih govornika na njihovom godišnjem skupu početkom devedesetih godina u San Dijegu.

Sastanku na Kapitol Hilu prisustvuje i episkop s Kosova i Metohije Artemije s igumanom Savom iz manastira Dečani. Episkop drži kraći govor, naglašavajući da je Slobodan Milošević glavni problem koji bi trebalo rešiti.

Posle episkopa pozivaju mene da objasnim zašto većina Srba u matici i u rasejanju svoju južnu pokrajinu smatra neodvojivim delom srpske države. Miroslav Đorđević, osnivač i dugogodišnji predsednik Srpskog kongresa ujedinjenja, uzdržava se da uzme reč jer je imao ne jednom priliku da obrazlaže i brani srpske interese.

Po završenom doručku senator Bajden, član, a mislim i predsednik Odbora za spoljne političke odnose, predlaže mi da nasamo razmenimo mišljenja o mogućnostima prevazilaženja gorućeg sukoba na Kosovu. Naglašava i da je prijateljski raspoložen prema srpskom narodu i Srbiji. Podsećam ga, ipak, na neke njegove krajnje negativne izjave o Srbima kao narodu. Čudi se što ih shvatam doslovno jer mediji i njegove reči prenose ponekad van konteksta i shodno postojećim okolnostima. On se veoma kritički odnosi, i to ne krije ni pred javnošću, prema predsedniku Miloševiću. Pita me da li sam gledao film Džona Forda “Čovek koji je ubio Libertija Valansa” (The Man Who Shot Liberty Valance).

-  Kako da nisam, i ne jednom. Meni se u tom filmu više dopada Li Marvin u ulozi američkog gangstera nego Džejms Stjuart u ulozi advokata koji je navodno ubio glavnog negativca i postao senator. Upečatljiviji je i od Džona Vejna, ipak u sporednoj ulozi, mada igra lik čoveka koji je Libertija ustrelio iz zasede.

-  OK, meni Milošević liči na tog zločinca.

-  I sada je još samo problem, izgleda sve više i svetski, ko će da ubije srpskog Libertija, je li?

Senator se smeje, naročito kada mu kažem da bi se ime Slobodan na engleski moglo prevesti kao - Liberti. A samo sleže ramenima na primedbu da njegovo poređenje ipak hramlje.

Milošević za Amerikance nije bio samo srpski problem. I pre i posle bombardovanja Srbije. Smatrali su da su u pitanju i njihovi interesi. Meni se 2000. nekoliko puta telefonom obraćao senator Džordž Vojnović u vezi s ishodom predstojećih predsedničkih izbora. Naglasio je da se najviše šanse daju, ukoliko bi učestvovali, Ivanu Stamboliću, zatim Goranu Svilanoviću i na trećem mestu Vojislavu Koštunici. A to je i redosled želja. Koštuničin nacionalizam, kaže senator, smeta mnogim uticajnim Amerikancima ali može da bude koristan u nadmetanju s Miloševićem.

Od ove trojice, objašnjavam senatoru, poznajem jedino Stambolića. S njim sam tokom desetak godina, naročito osamdesetih kao predsednik Udruženja književnika Srbije i v. d. predsednika Saveza književnika Jugoslavije (“one” Jugoslavije), povremeno vodio veoma otvorene, gotovo prijateljske razgovore. Imamo i zajedničkih slika, jednu na naslovnoj stranici NIN. Ali neko s tim prezimenom, iz mnogih razloga, ne može posle komunizma da se nađe na čelu demokratske države. Koštunica jedini ima izgleda da u toj izbornoj trci pre Miloševića stigne na cilj.

Posle više konsultacija senator Vojnović mi, opet telefonom, javlja da se takva ocena o izgledima Koštunice na izborima prihvata kao realna.

Odnos zvanične Amerike pogoršavao se prema Koštunici sve više tokom njegovog učešća u vlasti. U raspravi na jednom naučnom skupu u Americi skrećem pažnju Koštuničinim kritičarima da se njegovo ime nalazi na spisku deset najistaknutijih svetskih ličnosti protekle decenije. Jedino iz tog dela Evrope. I to na listi ugledne američke društvene institucije.

Foto P. Mitić/AP

Upoznajem ih tada i s razgovorom sa senatorom Bajdenom o Miloševiću i Fordovom filmu. I pitam se da li bi se senator Bajden složio sada da je čoveku koji je “ubio srpskog Libertija Valansa”, odnosno na izborima pobedio do tada gotovo nedodirljivog Slobodana Miloševića, mesto na takvoj listi?

Poređenje senatora Bajdena podstiče i neka druga. Koštunica, kao pravnik i načelni zastupnik zakona, zbog čega je sedamdesetih bio isteran s Pravnog fakulteta, mogao bi da se uporedi i s mladim advokatom Stodardom, neveštim u rukovanju oružjem. A Zoran Đinđić s pravim likvidatorom Libertija Valasa. U Srbiji mnogi čak smatraju da bez Đinđićeve podrške u organizaciji izborne kampanje Koštunica ne bi ni pobedio Miloševića. Nesumnjivo da je Đinđićeva podrška, kao i drugih opozicionih vođa, bila veoma značajna, ali samo je Koštunica na demokratskim izborima Miloševića mogao da ukloni s vlasti.

Šta se događalo kasnije i  kako su nastali raskoli druga je priča.

A ta druga priča podsetila me je na srpski raskol u Americi...  početkom osamdesetih, kada je u Kolumbus stigao Aleksandar, srpsku zajednicu u Americi potresao je raskol u crkvi. Razloge te nesreće ne jednom je Aleksandru objašnjavao otac Mateja Matejić, pesnik, univerzitetski profesor slavistike na Državnom univerzitetu Ohaja. Upoznao ga je između dva dvogodišnja boravka u Americi, početkom sedamdesetih u Ajovi i osamdesetih godina u Severnoj Karolini  i Ohaju.

Po svešteniku Mateiji raskol nisu izazvale komunističke vlasti u Beogradu ma koliko išao u prilog njihovom neprijateljskom odnosu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. “Raskolnici” su komunističkim uticajem pokušali da objasne odluke Crkve u otadžbini, umesto da priznaju da su nekim sopstvenim postupcima  kršili crkvena pravila.

Aleksandar je imao priliku da čuje razloge i druge, “raskolničke” strane kada je s tom tragedijom i sam morao da se suoči na kraju devete decenije. Tada je odlučio da u Ameriku krene tragom drugih srpskih književnika koje su sunarodnici iz dijaspore po prvi put pozivali da im se obrate povodom šeststote godišnjice Kosovskog boja. I Američki Srbi su organizovano krenuli da obeležavanju izuzetnog događaja u srpskoj istoriji prisustvuju na Kosovu polju. Dirljive su bile  priče inženjera Koste Papića, doktora Nenada Janićijevića i advokata Boba Stona, predsednika Srpskog narodnog saveza...

U Klivlandu i Njujorku morao je Aleksandar da se odluči u kojoj će crkvi da govori, u tzv. raskolničkoj ili onoj koja je ostala uz Majku crkvu u Srbiji i srpskim zemljama. Želeo je da ga saslušaju i jedni i drugi ali su dve srpske crkve bile razdvojene nekom vrstom “gvozdene zavese”. I sukob između njihovih parohijana nije bio samo “hladan” nego ponegde i gotovo vruć... Kasnije se rasprava, naročito o imovini, prenela u američke sudnice. Aleksandar se, ipak, dosetio kako da istupi jednovremeno i pred jednom i drugom stranom. U Klivlandu im je držao besedu, sakupljenim možda po prvi put pod istim krovom, ili kupolom, u ruskoj, a u Njujorku u mađarskoj crkvi!

SUTRA: HILANDARSKA NAUČNA BIBLIOTEKA U OHAJU

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - STUDENTI U PITSBURGU NISI HTELI DA MRZE SRBE: Neki učili srpski da bi nas napadali

19. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - AMNEZIJA ZAHVATA SVE MEDIJE U SAD: Američki studenti nosili majice sa grbovima Srbije i Crne Gore na ćirilici

18. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - HUMANITARNA MISIJA SRBA IZ GRADA ČELIKA: Nisu nijednog trenutka zaboravili podvige svojih predaka

17. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - NjUJORŠKI RAZGOVORI O STALjINU I BROZU: Hebrang likvidiran bez suđenja, jer ga je Josif Visarionovič predvideo kao Titovog naslednika

15. 04. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije