Feljton

FELJTON - GAVRILO PRINCIP KAO NEKA VRSTA PROTOPARTIZANA: Fenomen političkog nasilja obeležio Evropu na kraju XIX i početkom XX veka

Piše: Miloš Vojnović

26. 06. 2024. u 18:00

KOSOVSKO nasleđe je bilo prisutno u svetu Mlade Bosne. Ratko Parežanin je zabeležio da su se u Beogradu omladinci u najvećem broju okupljali radi posećivanja guslarskih večeri Peruna Perunovića.

ФЕЉТОН - ГАВРИЛО ПРИНЦИП КАО НЕКА ВРСТА ПРОТОПАРТИЗАНА: Феномен политичког насиља обележио Европу на крају XIX и почетком XX века

Borivoje Jevtić je svedočio da je vera omladine bila „vera Obilića“. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega je Dedijer pored svega navedenog prevashodno insistirao na iskonskom i Kosovskom mitu. Benedeto Kroče je još odavno primetio: „sva istorija je savremena istorija“. Kako je istakao Aleksa Đilas, jugoslovenski patriotizam je nakon Drugog svetskog rata bio je obeležen ogromnim revolucionarnim oduševljenjem, samopouzdanjem i gordošću, ali i verom da su jugoslovenski narodi izuzetni po svojoj hrabrosti i ljubavi prema slobodi. Sukob Jugoslavije i SSSR 1948. godine samo je pojačao to osećanje. Spoljni pritisci primorali su KPJ da jača unutrašnje jedinstvo, a odgovor jedne grupe intelektualaca bio je zagovaranje ideologizovanog romantičnog revolucionarnog jugoslovenstva, čija je ključna osobina bio duh nezavisnosti i pobune. Neki od omiljenih primera koji su podržavali takvu tezu predstavljaju epizode iz istorije otpora Južnih Slovena velikim carstvima Osmanlija i Habzburga.

Dedijer je isticao da nigde u Evropi ideja ubistva tiranina nije bila toliko živa kao među narodnim masama jugoslovenskog seljaštva. Kako je to moguće ako je i Dedijer znao da je od početka dvadesetog veka do 1914. godine na južnoslovenskim prostorima izvršeno pet atentata, a u carskoj Rusiji samo 1906. godine izvršeno je osamdeset i dva. Pažljivo čitanje Dedijera pokazuje kako su sintagme poput „revolucionarne omladine“ i „revolucionarnog jugoslovenstva“ služile kao argumenti sami po sebi. Čini se da možemo da zaključimo da je Kosovski mit odigrao ulogu u narativu koji je trebalo da pokaže kako je otpor stranoj vlasti i duh pobune sama esencija komunističkog jugoslovenstva.

ZA VLADIMIRA Dedijera žrtvovanje nije bilo samo istorijski fenomen vredan proučavanja, već i važan element ideologije koju je promovisao. Sledeća knjiga koju je Dedijer napisao nakon Sarajeva 1914, "Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina", takođe govori o otporu malog naroda velikoj imperiji, o otporu Jugoslavije i Jugoslovena Sovjetskom Savezu. Dedijer je tu knjigu simbolično posvetio jednom drugom mučeniku i heroju, Janu Palahu, koji je izvršio samoubistvo početkom 1969. godine, tako što se zapalio u znak protesta zbog invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku. Dedijer je pisao i o žrtvovanju partizana tokom Drugog svetskog rata. Pred kraj života se ponovo vratio pitanju heroja i herojstva i planirao je da sa Gabrijelom Garsijom Markesom napiše knjigu o herojima Južnih Slovena i Južne Amerike.

Da je krenuo drugačijim putem, da je argumentaciju bazirao pre svega na tekstovima koji su pisali sami mladobosanci, Dedijer bi naišao na opšteevropski fenomen političkog nasilja, koji je obeležio Evropu s kraja XIX i početka XX veka. Samo u Austrougarskoj je mogao da nađe druge primere političkog nasilja, van južnoslovenskih prostora, gde je meta bio predstavnik vlasti, a atentator pripadnik obespravljene manjine. Pored već spomenutog Sičinjskog, Ukrajinca koji je ubio namesnika Galicije 1908. godine, u proleće 1914. godine u Debrecenu Rumun iz Besarabije ubio je mađarskog episkopa Miklošija.

(Slučaj Sičinjskog posebno je zanimljiv jer pokazuje nekoliko sličnosti sa "Mladom Bosnom". Sičinjski je bio student koji se borio za ukrajinsku nacionalnu stvar, a atentat je došao u vreme kada su u Galiciji bili sve glasniji oni koju su u austrougarskoj upravi videli imperijalizam. Smatrali su da se Austrougarska prema Galiciji odnosi kao da je deo Orijenta, „tretirani smo kao Azija“ govorilo se.) Obespravljene manjine „pucale su“ i van Austrije, tako je 1904. godine u Helsinkiju ubijen ruski guverner Bobrikov.

DA JE Dedijer pristupio komparaciji, teško da bi mogao da održi tezu o posebnosti Južnih Slovena i njihovoj, navodno, neuporedivoj ljubavi za slobodom. Komunističkoj Jugoslaviji su bili potrebni heroji. Gavrilo Princip je postao neka vrsta proto-partizana. Ulice i škole su imenovane po njemu što nije bio slučaj u Kraljevini Jugoslaviji, a Mlada Bosna je za Dedijera ostala nešto lokalno, iskonsko i jugoslovensko, pisao je: „Principovi hici potvrdili su da uticaji modernih ideologija (...) nisu bili dovoljno snažni da se suprotstave tradiciji zaostalog bosanskog društva“.

Da je postojao sloj ideološkog koji se umetnuo između načina na koji su mladobosanci sami sebe shvatali i načina na koji je "Mlada Bosna" prikazivana u literaturi, najbolje potvrđuje svedočenje učesnika Vidovdanskog atentata Cvetka Popovića. On je istakao da se na pisanje memoara odlučio tek zbog toga jer su, kako sam kaže, Masleša, Krleža i Dedijer pogrešno opisivali jugoslovenstvo Mlade Bosne. Popović kao učesnik jednog istorijskog događaja svakako ne poseduje monopol na „ispravno“ istorijsko tumačenje, ali njegova primedba je vredno svedočenje koje govori o dozi ideološkog koji se umetnula u istoriografiju "Mlade Bosne".

NE SAMO da su ciljevi Mlade Bosne bili povezani sa stvaranjem Jugoslavije, već je i pogled na "Mladu Bosnu" postao neraskidivo povezan sa pogledom na Jugoslaviju. Hladni rat je značio stabilnost za Jugoslaviju, ali sa krizom u Istočnom bloku 1980-ih godina ta stabilnost je nestala. Paralelno sa tim procesom odvijao se još jedan, ne manje važan – nastajala je nova slika o Austrougarskoj. Kriza Istočne Evrope dovela je do rehabilitacije habzburške ere, i u isto vreme ponovnog oživljavanja ideje Srednje Evrope. Termin koji je nakon Drugog svetskog rata povezivan sa Hitlerovim geostrateškim ciljevima, sada je dobijao potpuno novo značenje...

Nekada dominantan pogled na Dvojnu monarhiju kao tamnicu naroda počeo je da bledi.

Zbog svega što se dogodilo u Drugom svetskom ratu pisanje o Habzburškoj monarhiji u međuratnom periodu potpuno je izgubilo značaj nakon 1945. godine. Zapadni saveznici su nakon Drugog svetskog rata priznali Austriju kao žrtvu Adolfa Hitlera, što je postala osnova za osnivanje Austrijske republike 1954. godine. U najvećem delu Srednje Evrope savremenici su bili odvojeni od Habzburškog perioda decenijama istorije koje su ostale obeležene dominacijom omrznutog Sovjetskog saveza. Tako je osamdesetih godina ideja Srednje Evrope postala način odbrane evropskog nasleđa u onim zemljama koje su želele da se oslobode Sovjetskog Saveza i komunizma. Ideja Srednje Evrope bila je tako način odbrane od Istoka.

FRANCUSKI književnik rumunskog porekla Ežen Jonesko je propagirao ideju Centralnoevropske konfederacije, koja bi predstavljala „jedinu evropsku i ljudsku odbranu protiv pseudo-ideološkog varvarstva Rusije i njenog osvajačkog duha“. Milan Kundera je 1984. godine napisao esej simboličnog naslova "Tragedija Centralne Evrope".

Đerđ Konrad, u svom delu, "Melanholija ponovnog rođenja", čiji naslov mnogo toga otkriva, lamentira nad Srednjom Evropom koja pati. Kundera i Konrad su termin Srednja Evropa počeli da koriste na takav način da je on počeo da označava civilno društvo, što je shvatano kao kontrast životu u Istočnom bloku. Još i pre pada komunizma u Istočnom bloku je postojalo interesovanje za istoriju Austrougarske. Tako je Dvojna monarhija pola veka nakon svog nestanka postala veoma popularna.

Stvaranje vakuma moći

ISTORIČARI koji su se bavili habzburškim periodom u istočnom bloku optuživani su da ne promovišu vrednosti koje su potrebne državama koje grade socijalizam, što je u otporu prema komunizmu moglo samo izazvati dodatnu naklonost ka Monarhiji, ponekad čak i više naklonosti nego prema nacionalnim državama međuratnog perioda, koje su delovale nedovoljno stabilno. Neki su žalili za Austrougarskom iz geopolitičkih razloga. Džordž Kenan je još 1979. godine napisao da je Dvojna monarhija bila bolje rešenje od svega što je došlo nakon nje. Za Kenana, kao i za Henrija Kisindžera, ovo je bilo geopolitičko pitanje, jer je nestanak Austrougarske značio stvaranje vakuuma moći, što je potom iskoristio Sovjetski Savez.

SUTRA: EVROPA REHABILITUJE HABZBURŠKU MONARHIJU