FELJTON - SUKOBI OČEVA I DECE OKO SHVATANJA SLOBODE: Omladina je bila za direktnu akciju i bez strpljenja za taktičku politiku starijih

SAMI mladobosanci, kao i njihovi savremenici, doživljavali su sebe kao „nov naraštaj“, koji je sam smatrao da je njegova osnovna i najznačajnija karakteristika bila to što je bio izuzetno drugačiji u odnosu na naraštaj očeva.

RAZLIKE Ni Petar Kočić za mlade revolucionare nije bio dovoljno radikalan , Foto "Vikipedija"

I Jovan Skerlić je osećao potrebu da citira tekstove mladobosanaca, konkretno Borivoja Jevtića:

„Izvesno da se danas među srpskom omladinom oseća drukčija živost nego pre nekoliko godina. Nova omladina ima jasnija shvatanja, više određene želje i ostvarljivije ideale.

Ona ih je konkretizovala, ako se tako može reći. Oseća se korisno talasanje u njenim redovima, ona je odlučnija“.

Da je nastala jedna nova generacija primetila je i austrougarska vlast. Nakon premetačina u stanovima atentatora i nakon čitanja njihovih knjiga i svezaka konstatovano je da se kod učenika razvila ne samo ideja jugoslovenskog nacionalizma „fanatika dr Jovana Skerlića i njegovog učenika Vladimira Čerine“, već je i „izrasla jedna generacija koja je do srži postala neprijatelj legitimne države“.  Jedan od činovnika zemaljske vlade u Sarajevu, baron Kolas, primetio je da je u zvaničnoj politici postojao strah od dece – „Angst vor Kinder“. Omladina koja se osetila unapred isključenom iz političkog života, nije imala averziju prema novim metodama.  Nije bilo neuobičajeno da i dvanaestogodišnjaci budu saslušavani.

SUKOB generacija nije bio fenomen karakterističan samo za Bosnu i Hercegovinu. U više evropskih zemalja dogodilo se slično buđenje omladine.  Omladinska književna i umetnička stremljenja u Bosni i Hercegovini bila su identična evropskim težnjama pisaca rođenih u sličnom periodu.  Možda je omladina svesno insistirala na raskidu sa starijim generacijima, jer je taj raskid nalazila u tekstovima ruskih anarhista. U tekstu „Zapisi revolucionara“ objavljenom u „Zori“, Kropotkin je govorio o sukobu dece i roditelja.  Černiševski je raskinuo sa Hercenom zbog njegove „naivne“ nade u „reformu odozgo“.  Omladina je, u časopisima koje je čitala, imala prilike da se informiše o sukobu generacija u evropskim književnostima.  Dimitrije Mitrinović je kritikovao uredništvo Srpskog književnog glasnika jer u njemu nije bilo nikoga „ko nije star“. 

Ideja o razlikama između generacija je bila sve popularnija. Ukoliko se prati razvoj pojma „ideja generacije“  u rečnicima, primećuje se da je značenje evoluiralo. Polovinom XIX veka pojam je označavao odnos očeva i sinova, da bi krajem veka počeo da označava različitosti, dihotomije i sukob, između starije i mlađe generacije.  U nemačkom ekspresionizmu, koji je jasno uticao na Mladu Bosnu, bila je veoma prisutna tema sukoba očeva i sinova, kao i tema protesta protiv nasleđenog sveta.  Nemačka omladina je na sav glas saopštavala da nema nameru da i dalje ostane u položaju zavisnosti od starije generacije, isključena iz javnog života i svedena na pasivnu ulogu... Omladinski stav bio je znak nezadovoljstva društvenim poretkom u kome su se zatekli.  Kao što je bio slučaj i sa omladinom u Nemačkoj, ni omladincima u Bosni i Hercegovini nije nedostajalo razloga zbog kojih bi bili nezadovoljni.

U POVERLjIVOM austrijskom policijskom izveštaju iz 1912. godine izneta je ocena da je omladinski pokret „već emancipovan od uticaja starijih“.  Omladinski pokret ne samo da je bio emancipovan, već je sama omladina sebe videla kao kontrast, kao apsolutnu suprotnost „starijem naraštaju“. Među učenicima i studentima zavladalo je mišljenje da starije generacije nisu uvidele da nove okolnosti obesmišljavaju nastavljanje stare politike. Dok je stariji naraštaj želeo da se politika i dalje vodi u okvirima priznate versko-prosvetne autonomije,  za omladinu su takvi političari bili beskičmenjaci i šeprtlje.  Nedeljko Čabrinović nije mogao da shvati kako to da jedan Srbin može da sarađuje sa vladom.  Gavrilo Princip se poverio doktoru Martinu Papenhajmu 1916. godine u Terezinu: „Naše stare generacije, većinom su konzervativne, ali u narodu uopšte želja je za nacionalnim oslobođenjem. Starije generacije nisu bile mišljenja da se ovo i tako izvede, kao što misle mlade generacije (...) starije generacije su govorile o slobodi koju treba legalnim putem dobiti od Austrije. Mi u takvu slobodu ne verujemo“.

Robin Oki je pronicljivo istakao da je Mlada Bosna nastala u kontekstu u kome je studentska omladina oblikovana austrougarskim imperijalnim projektima na Balkanu i oportunizmom starijih.  Čabrinović je na suđenju istakao da su mladobosancima ljudi iz srpsko–hrvatske koalicije bili odvratni.  Lepe reči o koaliciji nisu imali ni dalmatinski revolucionarni omladinci.  Iako su u početku pratili rad koalicije, taj odnos se potom promenio. Za mlade revolucionare čak ni Petar Kočić nije bio dovoljno radikalan.  Pero Slijepčević je istakao da je generacija koja se školovala nakon Aneksije, za razliku od „starije generacije“, bila za direktnu akciju i bez strpljenja za politiku starijih.  Umerenost i obazrivost starijih, među omladinom je izazivala bes.

Obazrivost je bila dovoljna da se pokrene glas o izdaji nacionalne stvari.

REVOLUCIONARNI omladinski krugovi bili su razočarani što većina ne deli njihovo mišljenje, što trpi vlast i ne reaguje. Princip je jednom prilikom istakao: „Kada bih Sarajevo mogao sabiti u kutiju šibica, ja bih ga zapalio“.  Jevđević je pisao da Sarajevo nije bilo dostojno svoje prošlosti. Grad koji je „vekovima rebelirao“ protiv osmanske vlasti preko svojih plemića, nije izdržao austrijsku politiku „biča i zobnice“.  Isto raspoloženje vladalo je među revolucionarnom omladinom izvan Bosne i Hercegovine.

Vladimir Čerina je mislio da od osamdeset hiljada stanovnika Zagreba, pedeset hiljada treba odvesti u klanicu, pet hiljada da odnese Sava i još pet da se udavi u snažnim poplavama. Preostalih dvadeset hiljada bi trebalo staviti u neku vrstu moralne i nacionalne čistionice.  „Zagrebčani, ta mrtva masa bez ikakvog osećaja za narodnu stvar i nesposobna za bilo kakvu akciju“.

Dimitrije Mitrinović nije bio jedini koji je stekao utisak da su starije generacije konzervativne, inertne, naviknute na pokornost i da upravo zbog toga oslobođenje treba očekivati od omladine.  Vladimir Čerina je istakao da treba preseći svaku vezu između političkih stranaka i mladih.  U periodu pre nego što je na političku scenu nastupila nova generacija revolucionarne omladine, mladi studenti su kao politički akter postojali samo u formi stranačkog podmlatka, a omladina je sada postajala protivnik svih stranaka.  Omladina nije mogla da oprosti odnos stranaka prema atentatorima. Kada je Slavko Cuvaj preživeo atentat Luke Jukića, predstavnici hrvatsko-srpske koalicije su poslali telegram sa čestitkama Cuvaju. Kada je Bogdan Žerajić pokušao da ubije generala Varešanina, Vojislav Šola je u saboru izjavio da je u pitanju jedan „individuum, svakako u abnormalnom stanju“.  I Skerlić je bio protiv revolucionarnog nasilja, verovao je da socijalistička doktrina uči da treba obarati ustanove, a ne ljude.  Ali kako je primetio Milorad Ekmečić prema huku mladih zmajeubica, kako je mladobosance opisao Ekmečić, „Skerlić je zvučao kao prevremeno ostareli učo“, koji je delio savete, ali ne može da smiri svoje nestašne učenike.

Sukob očeva i dece je gotovo opšte mesto u memoarima mladobosanaca. Nisu mogli da razumeju kako je to starija generacija prihvatala politiku Austrougarske. Primetili su da nakon Aneksije nije bilo mnogo ostavki u državnoj službi. Jedine ostavke su podneli Vukan Krulj i Jevto Dedijer, a to „beše jedini gest slobodne ličnosti u celoj Aneksionoj krizi“. 

NEPOKORNI PREMA BEČU

UOČI atentata otac Nedeljka Čabrinovića se žestoko posvađao sa sinom, jer je na kući okačio carsku zastavu, koju je sin po svaku cenu želeo da skine.  Zato ne čudi da je za Čabrinovića legitimna meta bio ne samo prestolonaslednik već i „saborski mameluci“, oni stanovnici Bosne i Hercegovine koji su bili pokorni prema vlasti Beča.  Vladimir Gaćinović je upečatljivo opisao elite Bosne i Hercegovine:  „U dubinama nemoćni i mlaki, vaspitavani pod režimima koji guše i obaraju, bez duše za žrtvu i poziva za delo, oni u našem društvu dižu vladu kompromisa, ustupaka, taktičkih provlačenja koja dolaze posle velikih nacionalnih padova“.

Preporučujemo

Feljton

0 3

FELjTON - SLOBADA ŠTAMPE U ZEMLjI SRBIJI: Tin Ujević je pisao u apelu mladim Hrvatima, "Tko hoće da odahne neka dođe u Beograd"

06. 07. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SVE SRPSKE USTANOVE STAVLjENE VAN ZAKONA: Beč je po svaku cenu hteo da Srbiju učini slabom kako bi izgubila status Pijemonta

05. 07. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - POSLE ANEKSIJE BUDI SE MLADI NARAŠTAJ: Omladinske organizacije posle Aneksije dobijale su političke i revolucionarne osobine

04. 07. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije