FELJTON - DEMOKRATSKI KARAKTER NOVOG NACIONALIZMA: Omladina nije odlazila u crkve iz religioznh razloga već da budu odani "našoj crkvi"

Piše: Miloš Vojnović

10. 07. 2024. u 18:00

PRIPADNICI revolucionarne omladine su smatrali katolički klerikalizam mnogo opasnijim za jugoslovensku ideju od pravoslavnog.

ФЕЉТОН - ДЕМОКРАТСКИ КАРAКТЕР НОВОГ НАЦИOНАЛИЗМА: Омладина није одлазила у  цркве из религиознх разлога већ да буду одани нашој цркви

Ivan Meštrović je na izložbi u Rimu izlagao u paviljonu Srbije, Foto Vikipedija

Niko Bartulović je primetio da srpski klerikalizam „ukoliko je i postojao“ imao je usku vezu između narodnosti i religije, pa nije bio kao hrvatski klerikalizam koji je vodio Hrvate ka Beču i Rimu.  Nakon atentata na Slavka Cuvaja, Luka Jukić je poručio svojim prijateljima: „Čuvajte se svećenika, oni nas spremaju pod bečku kommand-u“.  Oni pravoslavni omladinci koji su posećivali crkve tvrdili su da nisu ni bili spremani da budu religiozni u teološkom smislu, već da budu odani „našoj, srpskoj“ crkvi.

Skerlić je uticao ne samo na ateiziranje omladinskog nacionalizma, već je omladinu i okrenuo ka Hrvatima. Mladim revolucionarima nije dugo trebalo da jedni u drugima prepoznaju jednaku nepomirljivost u borbi protiv Austrougarske, koja je za omladinu predstavljala izuzetno jak kohezivni faktor. U proganjanju jugoslovenstva, austrijske vlasti, odnosno policija su u svojim izveštajima posebno primećivale promene koje su nastale u odnosu mladih Srba i Hrvata.  

O KRALjEVINI Srbiji nije bilo reči samo na suđenju atentatorima na Franca Ferdinanda, već i na suđenju Luki Jukiću. Kada su propitivani o svom boravku u Srbiji, jedan od optuženih je odgovorio: „Pođosmo u bratsku zemlju“, i dodao je: „Ali kad austrijski Nemci hodočaste u Rajh to nije veleizdaja“.  Omladina je prepoznala otpor vlasti prema jugoslovenstvu, pa je i to postao predmet protesta. U Zagebu u martu 1912. godine, u vreme čestih demonstracija protiv bana Slavka Cuvaja, organizovan je „zajednički protest protiv svega što je hrvatsko i napredno, protest protiv onih koji okrutno zabranjuju prijateljstvo s braćom i sestrama iz Srbije“.  Po svedočenjima savremenika, među revolucionarnom omladinom uoči Sarajevskog atentata nije se postavljalo pitanje da li je neko Srbin, Hrvat ili Slovenac.

Dimitrije Mitrinović je žalio što Srbi ne poznaju bolje hrvatske pisce , a od trenutka kada se on prvi put javio kao saradnik u "Bosanskoj vili" znatno je porastao broj priloga o hrvatskim piscima.  Tin Ujević je u Rijeci govorio studentima: „I u Beogradu smo kod kuće kako god i u Zagrebu, i Srbija je naša domovina kako god je i Hrvatska“.  Zbližavanje omladine uprkos nacionalnim razlikama, u vreme kada su gotovo sva udurženja, privredna ili politička, bila formirana na nacionalnoj osnovi, nije predstavljalo mali korak.

Demonstracije u Sarajevu povodom ukidanja sabora u Hrvatskoj ostavile su znatnog traga na učesnika u sarajevskom atentatu, Ivu Kranjčevića:

„Ja lično, kada sam gledao iskrenost i oduševljenje kojim su Srbi naprednjaci učestvovali u demonstracijama, kada sam ih gledao na čelu kolone manifestanata 22. februara 1912. godine, zaverio sam se u sebi da ću, dok ima i jednoga Srbina koji ne razlikuje Hrvatsku od Srbije biti Hrvat koji neće razlikovati Srbiju od Hrvatske. Tada sam postao Jugosloven i ostaću to do kraja života.“     

KADA je na suđenju upitan šta znači biti nacionalista, najmlađi među atentatorima, Vaso Čubrilović je odgovorio da se nacionalista bori da njegov narod dođe na stepen na kome su drugi narodi, da kulturno i politički podigne narod.  Ideja o izjednačavanju sa drugim narodima skoro da je opšte mesto u omladinskim tekstovima. Novi nacionalizam omladine imao je izrazito socijalan i demokratski karakter. I sam Skerlić je primetio da je demokratski karakter i socijalno svestan stav novog nacionalizma, uslovljen pre svega ekonomskim položajem seljaka u Bosni i Hercegovini.  Za Skerlića je politika omladine bila „svesna ambicija da se srpski narod podigne do visine razvijenijih zapadnih naroda i da kao ravnopravan i slobodan član uđe u veliku zajednicu moderne civilizacije“.  Učitelj Skerlić je pisao:

„Naš patriotizam nije onaj antikvarski, metafizički, i frazeološki romantičarski nacionalizam starijih naraštaja, no suvremeno, stvarno, trezveno, demokratsko i socijalno osećanje solidarnosti sa svojim narodom, sa širokim slojevima narodnim, koji čine temelj i suštinu jedne rase (...) Mi ne volimo istorijske fantome no žive ljude, i nama je mnogo bliži jedan seljak i radnik današnjega doba, no ’hristoljubivi vladari’ i sjajna vlastela iz srednjega veka.“

PROGRAM Dimitrija Mitrinovića je govorio o narodnom suverenitetu: „Klub stoji na neopozivom zahtevu da se zakonom santifikuje i oživotvore političke doktrine radikalno demokratske, a propagiraće ideju suvereniteta srpsko- hrvatskog naroda u jednoj državi zasnovanoj na slobodoumnim principima.“

I ovde je omladina pratila Skerlića. Oni se nisu okretali istorijskim pravima, već suverenitetu koji su nosili „sami u sebi“.

„Taj novi patriotizam nije ono što se nekada pod patriotizmom razumevalo: ono zapevanje nad grobom slavnih predaka, ’graktanje mračne gavranovske pesme prošlosti’, kako bi rekao Hajne ’prikivanje živih na krst istorije’. Mi smo bez onog feudalnog romantizma i ne mislimo da je sva veličina naše rase u srednjovekovnim vladarima i u sjajnoj vlasteli sa pancirima i čelenkama (...) pored svega poštovanja za narodnu prošlost mi ne dajemo ni prebijene pare za ’istorijska prava’, i mi smo ubeđeni da pravo jednoga naroda na život ne počiva na prašnjavim pergamentima i svadbenim ugovorima vladarskim. Naša prava mi nosimo sami u sebi: to su grobovi naših predaka i kolevke naše dece“.

MEĐU revolucionarnom omladinom je došlo do promene u shvatanju sopstvenog identiteta u godinama uoči 1914. godine. Kada su omladinske organizacije počele da istupaju, njihova politika je bila „naprednjačka“, tj. zalagali su se za saradnju Srba i Hrvata.

Napredna omladina se razlikovala od omladinaca koju su se zalagali sa vođenje politike po etničkim linijama. Tako je Princip u pismu Marku Maglovu iz aprila 1912. godine napisao: „Kako Ti je poznato mi imamo dvije grupe: nacionalni Srbi (koji se također nazivaju radikalima) i naprednjaci“.  Razlike u srpskim organizacijama u Sarajevu u početku nisu bile velike, o radikalima Princip kaže „među nama nije bilo skoro nikakve razlike“. Međutim, kada je pitanje saradnje sa Hrvatima došlo na red stvari su se promenile. U istom pismu Princip je napisao: „Oni (radikali) su nas otpočeli odmah da napadaju svim mogućim izrazima i naročito su nam predbacivali da nismo Srbi. Nastao je među nama dubok jaz i mržnja“. Radikale je Princip nazivao „opskuranti Jašini“. Pismo je Princip završio rečima: „Srpski pozdrav od Gavre“. Nasuprot naprednjaka, koji su bili za srpsko-hrvatsku slogu, stajali su „ekskluzivisti“, radikali i starčevićanci.

Kada su omladinske revolucionarne grupe počele sa radom, identitet njihovih članova je bio ili srpski ili hrvatski. Iako je protiv radikala, Princip šalje „srpski pozdrav“.

Kada je krenulo zbližavanje Srba i Hrvata, kada nastaje ideja „naprednjaštva“, identiteti su i dalje podeljeni. Napredni pokret je govorio o srpsko–hrvatskoj slozi.

Kada je u Beču 1910. godine pokrenut časopis "Zora", bio je to „glasnik srpske napredne omladine“.  "Zora" je 1912. godine postala „glasnik hrvatske i srpske nacionalno radikalne omladine“ odnosno „glasnik srpske i hrvatske nacionalno radikalne omladine“. 

ZBLIŽAVANjE SRBA I HRVATA

IVAN Meštrović je na izložbi u Rimu izlagao u paviljonu Kraljevine Srbije.  Zajednički neprijatelj je igrao znatnu ulogu u zbližavanju Srba i Hrvata. Izlet zagrebačkih studenata u Beograd organizovan je nakon obustavljanja ustava u Hrvatskoj, privremenog zatvaranja škola i dekreta o štampi bana Slavka Cuvaja, za koji je omladina primetila da nije drastičniji samo od onog na snazi u carskoj Rusiji.  

 SUTRA: SPAJANjE HRVATSKIH I SRPSKIH NAPREDNjAKA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

MI NISMO KRALJEVSKA PORODICA: Sin kraljice Kamile progovorio o kralju Čarlsu i porodičnim odnosima u palati